Intervju sa Keri Vilt, čukununukom Frensis Hodžson Bernet

Ogromno nam je zadovoljstvo što ćemo razgovarati sa čukununukom Frensis Hodžson Bernet, autorke „Tajne napuštenog vrta“. Uzmite šolju čaja i poželite Keri Vilt toplu i srdačnu dobrodošlicu!



(Napomena: Intervju je iz 2020. godine, objavljen neposredno pre izlaska poslednje filmske adaptacije ovog klasika)

Dobro došla, Keri! Budi ljubazna i predstavi se – jedva čekamo da te upoznamo!

Zdravo svima. Ja sam Keri Vilt, govornica, spisateljica i negovateljica srca, čija je misija da pomogne drugima da neguju svoj život na najbolji mogući način. Razlog tome je što sam, ne tako davno, shvatila da je moj život postao pun korova koji guši moje veze, kreativnost i svrhu. Bila sam nervozna, iscrpljena i zalivala sam sve osim sebe.

U tom trenutku su duhovna potraga kroz pisanje dnevnika i noćno čitanje klasika moje čukunbabe „Tajna napuštenog vrta“ otkopali ovu dobro čuvanu životnu istinu: svaki zakrčen i ukorovljen život koji vene može ponovo da procveta i nastavi da raste uz malu pomoć magije.

Ne mislim na magiju za koju su vam potrebni čarobni štapić i šešir. Govorim o kopanju, krčenju, orezivanju, negovanju, dobrom zalivanju, plevljenju i prihranjivanju duše životnom magijom koju delim sa publikom uživo, preko vlogova, na društvenim mrežama i na druge načine.

Kada si prvi put pročitala „Tajnu napuštenog vrta“? Kako je knjiga uticala na tebe?

Uh, teška pitanja na samom početku! Kada sam krenula ovim putem pisanja pre četiri godine, znala sam da je ovo prva istina koju ću priznati. Zbog toga sam predugo osećala stid.

Kada sam prvi put pročitala „Tajnu napuštenog vrta“?

Istina: sa 38 godina. Dobro ste čuli. Ja, Keri Vilt, čukununuka autorke, pročitala sam knjigu tek u 38. godini života. Samo napred... uzdahnite užasnuto ako morate... Sačekaću.

Evo kako je to bilo: činilo mi se da je za mene nepodnošljiv pritisak da pročitam tih tristotinak stranica! Naravno da sam i ranije čitala knjige, ali ova nije bila ista. Radilo se o „onoj knjizi“. Knjizi zbog koje se razneže i o kojoj ne prestaju da govore svi kojima pomenem da sam u srodstvu sa njenom autorkom, jer to im je omiljena knjiga.

Kao dete sam gledala filmske adaptacije, kao i predstavu na Brodveju (koja je odlična) i videla sve majčine prezentacije po školama o Frensis i njenom životu. „Čemu tolika fama?“, pitala sam se. Ipak je to samo knjiga. Ionako sam već znala priču, ili sam makar mislila da je znam.

Bila sam zabrinuta: Šta ako mi se ne dopadne? Šta ako na mene ne ostavi isti utisak kada je pročitam?

Duboko u sebi sam znala da će mi „Tajna napuštenog vrta“ otvoriti oči i pokazati potpuno novi svet, a to me je iskreno plašilo. Znala sam da kada Frensis oboji moj svet ... kada se „povežemo“... nema više povratka.

Moje je zaveštanje da podelim Frensis sa svetom. Sada to znam, ali ako ću biti iskrena prema sebi, oduvek sam to znala duboko u sebi. A nečitanjem njenih knjiga bežala sam od te odgovornosti.

Pa, pročitala sam knjigu i, naravno, dopala mi se. „Tajna napuštenog vrta“ je posadila svoje reči duboko u moje srce gde i dalje rastu. Nada, vrt, životne lekcije koje prožimaju roman, sve me je to inspirisalo.

Možeš li nam otkriti šta je inspirisalo Frensis da napiše ovaj klasik?

Frensis je pronašla nadahnuće u tri glavna vrta: bakinom, jednom u ulici u kojoj je rasla i napuštenom vrtu kod Grejt Mejtem Hola, kuće koju je na devet godina zakupila u Kentu u Engleskoj. Ovaj poslednji je bio najvažniji za priču, jer je sama Frensis neumorno radila kako bi ovaj vrt okružen kamenim zidinama povratila u život kao i svog prijatelja, kočopernog malog crvendaća.

Na jednom zidu su se čak videli obrisi ulaza koji je ranije zazidan. Skoro da možete da je zamislite kako prolazi pored ovog mesta i razmišlja: „Zašto bi neko zazidao ulaz u vrt?“

Svi jedva čekamo filmsku adaptaciju koja nam stiže ove godine. Možeš li nešto da nam kažeš o njoj?

Jedva uspevam da obuzdam uzbuđenje! Naježim se svaki put kada pogledam trejler. Čini mi se da me najviše raduje što izgleda da je ova unapređena verzija adekvatno dočarala boje i magiju vrta na način na koji ranije verzije nisu. Mnoge ranije verzije bile su mračne i previše sumorne za moj ukus.

Insajderska dojava: Diskretno upozorenje tvrdokornim knjigoljupcima koji se uznemire kada radnja filma ne prati doslovce radnju iz knjige. Iako je priča verna knjizi, producenti su malo promenili vremenski period da bi film približili današnjoj deci. Ovo vam kažem unapred, jer ne želim da nekome ove promene toliko odvuku pažnju da ne primete svu lepotu koja je stvorena u ovoj osveženoj verziji!

Često me ljudi pitaju da li zameram zbog slobodne intepretacije njenog dela. Moj odgovor je uvek „ne“. Ne zameram, a znam da ni Frensis na bi. Eto zašto.

Frensis je znala šta znači pretvoriti knjigu u pozorišnu predstavu. I sama je to uradila nekoliko puta, a najznačajnije su adaptacije njena dva najuspešnija književna ostvarenja: „Mala princeza“ i „Mali lord Fontlroj“. Znala je kakav je to proces, koliko je bolan i koliko tempo priče nekad mora da se promeni da bi se uklopio u novi format.

Frensis je i sama menjala radnje svojih romana, vremenske periode, a ponekad je dodavala i potpuno nove likove kada je knjige pretvarala u pozorišne komade. Frensis je čitaocima objasnila ove promene rečima: „Između redova jedne priče krije se druga, a ona se ne može čuti i mogu je samo nagađati ljudi koji su dobri u nagađanju“.

Jedva čekam da vidim šta se „nagađa“ između redova u ovoj verziji!

Da li se Frensis i sama bavila baštovanstvom? Koji joj je bio omiljeni cvet?

Zanimljivo je što je počela da neguje sopstveni vrt tek kada je napunila skoro 50 godina, iako je čitavog života gajila ljubav prema cveću i vrtovima. I mada je neizmerno volela ruže, čak je zasadila 672 žbuna ruža kod jedne od svojih kuća, jedan manje poznati cvet rajskog mirisa joj je osvojio srce i čulo mirisa. Često je naručivala velike količine semena rezede i davala instrukcije glavnom baštovanu da njima ispuni sva prazna mesta govoreći: „Želim da se njihov miris širi po celom vrtu“. Čak se pominje i u knjizi!

Izvor: itsthestorygirl.com
Prevod: Borivoje Dožudić