„Harfa za Eli“ jedna je od onih knjiga zbog koje želimo da saznamo više o svim ljudima koji su bili uključeni u njeno stvaranje, pa smo razgovarali sa autorkom o nostalgiji i o tome šta ovu priču (i njene likove) čini tako posebnim.
Recite nam nešto o knjizi „Harfa za Eli“.
To je priča o ljubavi i potrazi za ispunjenjem, ispričana iz dve perspektive. Den je izbirljiv i zgodan. Živi u izolovanoj, staroj kućici na brdu i broji sve, od stepenica do pečuraka koje vidi u svakodnevnoj šetnji. Kada kao sumanut ne pravi harfe, onda pravi sendviče. Eli je, s druge strane, domaćica, koja je potisnula svoju kreativnu stranu. Ima san koji nikad nije uspela da ostvari. Ali kad upozna Dena, taj san se ostvaruje, što pokreće neočekivane događaje.
Postoji li lik u ovoj knjizi koji vam već nedostaje, sa kojim biste želeli da provedete više vremena, i zašto?
Postoji, i to je Den. Zaista sam uživala posmatrajući svet iz njegovog ugla: način na koji ceni jednostavne stvari, način na koji prihvata ljude, način da se u potpunosti posveti onome što voli da radi (pravi harfe). Njegova prava priroda jeste dobrota. Posebno mi se sviđa činjenica da, iako misli da je napravljen od „pogrešnih sastojaka“, on se ne menja da bi se uklopio u društvo.
Da li ste oduvek znali da želite da postanete pisac? Sećate li se šta je prvo što vas je nateralo da pomislite da je pisanje ono čime želite da se bavite?
Kao dete sam se uvek pitala kako je to biti skakavac ili flamingo ili šišmiš... Pisanje mi je pomoglo da jasnije zamislim sve; zato sam to i volela. Onda sam, kao tinejdžer, bila inspirisana čitanjem romana, pa sam rekla ljudima da ću jednoga dana i ja napisati roman. Ali nikada nisam očekivala da ću se time profesionalno baviti!
Kada ste počeli da svirate harfu? Šta vas je privuklo kod ovog instrumenta?
Počela sam da sviram kada sam bila studentkinja na univerzitetu Sent Endruz, u Škotskoj. Pevala sam, ali nisam svirala nijedan instrument, mada sam uvek maštala o tome da znam da sviram harfu. Postoji nešto tako čarobno i mitsko vezano za harfu, i oduvek me je oduševljavala njena muzika. Onda sam, sasvim slučajno, pronašla staru keltsku harfu, koja je pripadala muzičkom društvu univerziteta. Bila je slomljena, ostavljena u ormariću, i niko je nije svirao dugi niz godina. Činilo se kao da me je molila da je sviram. Kako sam mogla da odolim?
Osim što svirate harfu, zašto su harfe važan deo vaše knjige?
Ne biste verovali koliko ljudi mi priđe posle nastupa i kaže da su oduvek sanjali da sviraju harfu – baš veliki broj ljudi! Mislila sam da bi čovek koji pravi harfe bio sjajan glavni lik – bukvalno bi mogao da ostvaruje snove. I htela sam da pišem o nekome ko juri svoj san, tako da se sve savršeno uklopilo. Sviranje harfe omogućava Eli da otkrije i izrazi stranu sebe koja je uvek bila potisnuta; njeno napredovanje na harfi je simbolično, kao i bukvalno.
Koju ste knjigu najviše voleli kada ste bili dete?
„
Lav, veštica i orman“ Klajva Stejplsa Luisa. Toliko sam želela da odem u Narniju!
Autor: Erin Marfi
Izvor: penguinrandomhouseaudio.com
Prevod: Lidija Janjić