Intervju sa Heder Moris, autorkom romana „Tetovažer iz Aušvica“

Heder Moris živi u Australiji i godinama piše scenarije. To je planirala da uradi i sa ovom neverovatnom pričom, ali joj nije polazilo za rukom i zato je napisala roman. „Tetovažer iz Aušvica“ je brzo postao svetski bestseler, a Džefri Ašer je nakon čitanja romana rekao: „Ovu knjigu će čitati i za sto godina.“



U ovom ekskluzivnom intervjuu razgovarali smo sa autorkom o Laliju Sokolovu, čoveku čiju je priču ispričala u romanu „Tetovažer iz Aušvica“.

Kako ste došli do Lalijeve priče?

Našla sam se sa prijateljicom koju nisam videla mesecima, i koja mi je onako uzgred u razgovoru rekla: „Mom prijatelju je nedavno umrla majka, pa ga je otac zamolio da nađe nekoga kome bi mogao da ispriča svoju priču. Ta osoba ne sme da bude Jevrejin.“ Moja prijateljica je Jevrejka pa je dodala: „Ti nisi, želiš li da ga upoznaš?“ Pitala sam o kakvoj je priči reč, ali nije znala. Pristala sam. Nedelju dana kasnije sam pokucala na vrata Lalijevog stana – vrlo jednostavno.

Zašto nije želeo da Jevrejin ispriča njegovu priču?

Bio je veoma jasan po tom pitanju. Njegov sin je već dovodio nekoliko novinara, ali su svi bili Jevreji, i sve ih je odbio. Rekao je: „Želim nekog ko nije opterećen sopstvenom porodičnom pričom. I ta osoba ne sme da ima nikakve veze sa Holokaustom.“ Nije mogao da zamisli osobu jevrejskog porekla čiji život nije obeležen Holokaustom.

Zašto je odabrao baš Vas?

Upoznali smo se i slušala sam ga kako priča dva sata. Zatim sam rekla: „Pre nego što nastavimo, želim da znate da je devojačko prezime moje majke Švartfeger“. Shvatio je da je to nemačko prezime i rekao: „U redu, ne možemo da biramo svoje roditelje.“ A zatim dodao: „Hoćeš li ponovo doći?“ Naravno da sam došla. Nastavio je da priča, ja sam slušala. Nikada nisam ništa zapisivala, nisam snimala. Samo sam žurila kući i trudila se da zapamtim šta mi je sve rekao. Sa 87 godina i bremenom tuge, koncentracija mu je bila veoma slaba. Naravno da mi je odmah rekao za Gitu i da je to priča koju je želeo da ispriča – o devojci obrijane glave, obučenu u rite, čiju je ruku držao. Pričao mi je tada, 60 godina kasnije, kako ju je pogledao u oči i znao da nikada neće voleti nijednu drugu. Žarko je želeo da ispriča svoju priču iz dva razloga: da bi svi znali za divnu devojku koju je voleo, a i zato što se nadao da će tako sprečiti da se takva jedna priča ponovi.

Zašto ste odlučili da napišete roman, a ne memoare ili biografiju?

Tokom 12 godina ta priča je bila scenario. Izdavač je želeo da bude u formi memoara i otišla sam na petodnevni kurs pisanja memoara, ali sam odmah nakon prvog dana znala da ne mogu da ispričam ovu priču onako kako su mi rekli da treba. U memoaru bih mogla da napišem samo ono što je Lali lično video i doživeo, ne bih mogla da uključim Gitu i ženski blok logora jer to nisu njegova sećanja. Ne bih mogla da imam dijaloge, razgovore koje sam već napisala na osnovu njegovih sećanja. Ne bih mogla da smestim njihovu priču u doba Holokausta. Jednostavno, bilo je previše ograničenja. Mislim da sam napravila dobar izbor jer sam želela da ljudi koji nisu Jevreji mogu da razumeju taj period. Sada, nakon tri miliona prodatih primeraka na engleskom jeziku, sigurna sam da je roman našao svoju publiku. Preveden je na 43 jezika i objavljen u 50 zemalja.

Kako ste oblikovali priču, sakupljali podatke i istraživali?

Provela sam sa njim tri godine pre nego što je preminuo i napisala prvu verziju scenarija za 12 meseci. Nisam ga požurivala. Samo sam ga pustila da sve da ispriča, nešto je ponavljao mnogo puta ili iznosio različite verzije, pa sam morala da proveravam sa njim koja je tačnija. I sama sam istraživala, što možda nije bilo baš profesionalno. Kada sam scenario ponudila producentskoj kući u Melburnu, prihvatili su ga i nudili tri godine. „Film Viktorija“ je finansirala profesionalno istraživanje u Evropi i mnogo novca je dato istraživačima koji su uspeli da nađu mnogo dokumenata koji su potvrdili ono što mi je pričao. Sve što mi je rekao o sebi i Giti bilo je istina.

Kako je vreme koje je proveo u Aušvicu (gotovo tri godine) uticalo na ostatak njegovog života?

Na takva pitanja bi uvek odgovarao sa: „Postao sam tolerantniji prema drugačijim ljudima, naučio sam da prihvatim da smo svi isti.“ Živeo je sa porodicom Roma i govorio: „Nije važno iz koje zemlje potičemo, iz koje oblasti, koja nam je boja kože... kada smo ranjeni, svi krvarimo istom bojom, crvenom.“ Čak ni sa 88 godina nije ga napustio strah da će stradati.

Veoma ga je pogađala smrt Roma.

Trebalo mu je skoro godinu dana da počne da mi priča o tome. Za njega je to bila bolna tema, a Gita nije razumela zašto ga toliko potresa smrt 4500 Cigana kada Jevreje ubijaju u desetinama hiljada. Rekao mi je: „Nije mogla da razume kako mogu da toliko budem vezan za drugu rasu...“ Na kraju je ipak shvatila. Jednog dana mu je donela sliku Ciganke i kada su morali da beže iz Slovačke, insistirala je da je ponesu. Nije želeo jer nije bilo mesta, ali ju je ona ipak ponela i ta slika i danas visi u dnevnoj sobi njihovog sina.

Nakon svih užasa u Aušvicu, zašto su morali da napuste Slovačku?

Lali je upao u nevolje i završio je u zatvoru jer je sa nekoliko uspešnih Jevreja krijumčario novac van zemlje i finansirao vojsku u Izraelu. Vlada Slovačke im je ispraznila sve račune, izbacila Gitu na ulicu i konfiskovala sve što su imali. Bila je kod prijatelja koji su imali novac i dragulje kojima je podmitila sudiju kako bi oslobodila Laleta iz zatvora. Poslala je katoličkog sveštenika u zatvor da mu prenese plan bekstva, ali Lali ga je odbijao jer je Jevrejin. Na kraju je ipak pristao da vidi sveštenika koji mu je preneo Gitin plan – trebalo je da počne da se ponaša kao da ludi kako bi došao psihijatar koga je takođe podmitila. Nakon tri nedelje ludila i štrajka glađu, doveli su psihijatra koji je predložio da ga puste na vikend da ne bi potpuno poludeo. Već prve noći su pobegli iz zemlje sakriveni u kamionu koji je prevozio namirnice za Beč.

Da li je Lali video rukopis i kako je reagovao?

Nije ga nikada video, ali je imao priliku da pročita nekoliko verzija scenarija i dopao mu se. Jedino je zamerao što nisam ubacila nekoliko sporednih priča. Bile su značajne, ali nisam uspela da nađem dokaze koji bi ih potvrdili. Sada ih imam jer su mi se javili čitaoci romana. Jedna priča je bila posebno važna, o Mordovicu, za koju sam tek pre šest meseci dobila potvrdu od istraživača iz Toronta. U mejlu je napisao: „Pišem o čoveku po imenu Česlav Mordovic. Moj čovek je pričao o tvom čoveku, da li je tvoj čovek pričao o mom?“ Napisala sam samo: „I te kako!“ Dopisivali smo se i sve što mi je poslao potvrdilo je Lalijevu priču.

Naime, Mordovic je sa 18 godina uhvaćen nakon što je pobegao iz logora, a prepoznat je po istetoviranom broju. Pokušao je da ga odgrize sa ruke, ali nije uspeo i obratio se za pomoć Laliju koji mu je broj prepravio u tetovažu ruže najbolje što je mogao. Mordovic je ponovo pobegao i otišao u Slovačku gde je sa još trojicom odbeglih zatvorenika napisao dokument „Protokol Aušvica“ u kojem su naveli sve strahote koje su se tamo dešavale. Dokument je prokrijumčaren u Švajcarsku, a odatle u Vašington i London. To je bilo juna 1944. godine, kada je svakoga dana 10 hiljada jevrejskih muškaraca, žena i dece slato iz Budimpešte u Aušvic.

„Bilo ih je previše, prestali smo da im tetoviramo brojeve“, rekao mi je Lali. Predsednik Ruzvelt je navodno iz Vašingtona poslao poruku predsedniku Mađarske da prestanu sa transportom logoraša. To su i uradili, i 170 hiljada Jevreja nikada nije otišlo u Aušvic, zahvaljujući tom dokumentu. Sve te detalje dobila sam iz Mordovičevog svedočanstva u kome navodi sve što je Lali uradio za njega, a tu je i slika na kojoj se vidi tetovaža ruže. Nažalost, Lali je već preminuo kada sam dobila ove informacije.

Šta nam još možete reći o Laliju tetovažeru?

Prošle godine sam prvi put otišla u Aušvic kada je na hiljade mladih Jevreja odlazilo tamo na nedelju dana da uče o Holokaustu. Na odlasku su učenici bili pod snažnim utiskom, plakali su i tešili jedni druge. U autobusu je rabin ispričao priču o dve žene koje su kao devojčice bile u Aušvicu. Rekao nam je da su, dok je razgovarao sa njima, sve vreme trljale tetovaže logorskih brojeva. Pitao ih je da li se sećaju nečega u vezi sa tetoviranjem. „Da li vas je bolelo?“ Obe su odgovorile isto: „Ne sećam se da li je bolelo. Sećam se samo čoveka koji je uradio tetovažu i koji je neprestano ponavljao da mu je žao što me povređuje.“ Bila sam zapanjena jer mi je Lali rekao da je upravo to šaputao svim devojčicama.

Izvor: dailymaverick.co.za
Prevod: Dragan Matković