Laguna - Bukmarker - Intervju sa Goranom Milašinovićem: Ni lekari nisu sveštenici svoje profesije - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Goranom Milašinovićem: Ni lekari nisu sveštenici svoje profesije

Posle razgovora sa profesorom Goranom Milašinovićem jednostavno poželite da svi posednici javnih funkcija jednako imaju tu prikrivenu superiornost, ali i iskrenu skromnost. On je kardiohirurg ozbiljne međunarodne reputacije, čest i rado viđen gost na uglednim američkim klinikama i univerzitetima, predsednik je vladine Komisije za saradnju sa Uneskom. Uz to, ugledan je srpski pisac, a ispred svega pomenutog on je lekar koji se razlikuje u ovim vremenima i navikama.



Počinjemo razgovor pitanjem kako prepoznaje sebe – kao kardiohirurga ili uspešnog pisca?

Srbi skloni literaturi vide Vas prvenstveno kao pisca, dok ovi praktičniji, koje i ne interesuje preterano literatura, znaju Vas kao vrsnog kardiohirurga. Verujem da su Vam moje kolege već postavljale slično pitanje, ali ipak – kako se Vi osećate?

Ništa posebno, živim ovako oduvek. Ne sećam se da sam se nekada zapitao šta bi bilo kad bih se bavio samo jednom od te dve profesije. Njegošev učitelj i lični sekretar Dimitrije Milaković je rekao nakon smrti velikog pesnika da žali što su ga sveštenički poslovi omeli da se više i bolje posveti literaturi, a neki u Crkvi da se zbog literature vladika nedovoljno bavio crkvenim i državnim poslovima. Međutim, ja mislim da Njegoš u vezi sa svojim „dvostrukim životom“ nije osećao nikakav konflikt i da je veći problem i onda i danas to što zainteresovana okolina (kolege, kritičari…) ne gleda nimalo blagonaklono na pisca koji radi još nešto što nema veze sa književnošću. Srećna okolnost je to što su pisci (pa tako i moja malenkost) prilično autistični prema okolini, jer bez izolacije od drugih i njihovih mišljenja ne bi bili u stanju da rade i stvaraju. Kada je reč o lekarima koji su bili i pisci, a bilo ih je mnogo, iskustva su veoma različita. Vilijam Karlos Vilijams, pesnik američke moderne, govorio je: „Kad sam sa pacijentima, lekar sam, a kad u blizini nema pacijenata, pretvaram se u pisca“, a Artur Konan Dojl je isto tako, kao brodski lekar, pisao, čekajući pacijente, dok su Čehov i naš Laza Lazarević zbog zauzetosti medicinom stvarali isključivo kratke prozne forme.

Ali bilo je i onih koji su zbog literature trajno odustali od medicine, kao Džozef Konrad, kad je postao slavan, ili naš Miodrag Pavlović, odmah na početku karijere. Sam nemam neki „savet mladom pesniku“, ali mislim da tako kako se čoveku samo kaže kad je pisac i da će mu to biti sudbina, isto tako mu se samo kaže da li da živi remboovski ili kao Bernhard Šlink, koji je svako pre podne sudija Ustavnog suda Nemačke, a po podne pisac „Čitača“ i brojnih izvanrednih pripovedaka. Presudno je, ipak, ono što je govorio Ljosa: „Pisac je dužan svojim čitaocima da piše što bolje može“, odnosno da piše onaj ko ima šta da kaže. Međutim, razlog zbog kojeg sam oduvek o pisanju i literaturi mislio kao o nečemu po podne, onome što dolazi nakon što se zaradi hleb za sebe i porodicu, treba tražiti možda i u mom konzervativnom vaspitanju, po kome je bilo da su pisanje i život pisca sumnjiv i varljiv put u budućnost…

Moj prijatelj, pisac, za Vas je rekao: „Ako je Žika Pavlović pristao da bude koautor romana ‘Voltin luk’, onda je on sigurno odličan pisac“. Kakva sećanja su Vam ostala na Živojina Pavlovića?

Da, Žika Pavlović nije lako pristajao da ga drugi uznemiravaju i skreću sa sopstvenih tema. Ipak, mene je prihvatio, pa je tako došlo i pisanje naših eseja koji su završili epistoralnim romanom koji pominjete. I bez te zajedničke knjige uživao sam u zadovoljstvu našeg prijateljstva i osećaju bliskosti sa nekim čije sam književno i filmsko delo veoma cenio i pre nego što sam ga upoznao. Žika je bio, ako ne prvi, onda najtipičniji predstavnik našeg crnog talasa, koji se nastavljao na liberalne pokrete Evrope krajem šezdesetih godina prošlog veka, umetnički obrađujući i vivisecirajući prirodne ljudske potrebe, iskonsku slobodu, uticaj mitova, sredine i navika na psihu i život našeg čoveka. On je svojim ogromnim književnim i filmskim opusom osigurao važnost za buduće generacije, koje će, po meni, tek da ga otkrivaju, budući da ja ne mislim (kao neki) da je njegovo književno delo prevaziđeno i nevažno za sadašnju generaciju. Ipak, moje glavno osećanje u vezi sa njim jeste da mi jako mnogo nedostaje i da veoma žalim što je umro mlad, u šezdeset petoj godini.

Po sopstvenom priznanju, danju ste hirurg i visoki funkcioner u srpskoj sekciji Uneska, a noću pisac. Šta pripremaju „Vaše noći“, kad će to na videlo dana?

Kad se tako izgovori, izgleda fatalno i oholo, a u stvari puno je relaksiranije. Kao i uvek, pišem sporo pa novi roman neće skoro da bude gotov, a uz to, budući da je reč o formi porodične sage, moraće da malo izađe iz okvira kratkih romana, koji današnjem užurbanom čitaocu najviše odgovaraju jer ga brojni izazovi sve više odbijaju od knjiga i literature. Ova faza pisanja je za mene opuštajuća i uživajuća, nešto kao za roditelja „dok je dete kod kuće“, zbog toga i nastojim da dugo traje, ali kako se bliži kraj, postajem nervozan i anksiozan, jer najteže podnosim trenutak nepovratnog rastajanja sa svojim likovima i njihovim životima, sa noćnim simulakrumom koji s vremenom postane narkotik, endorfin i droga, ne znaš šta više. Zato nikada ne čitam i ne vraćam se na prethodne, već štampane knjige, kad jednom odu od mene, otišle su (kad bih to uradio, pisao bih sve iz početka i sve drukčije).

Neće Vam se dopasti ovo pitanje, ali veliki broj pisaca je ubeđen da Vam je izmakla NIN-ova nagrada u nekoliko navrata, baš zbog naših srpskih poslova?

Nagrade nisu tema za mene nego za one koji ih dodeljuju. Moje je jedino da se ne ljutim kad sam već pristao da učestvujem. Ipak, iskustvo pokazuje da su nagrade korisne samo onda ako su dodeljene za dobre knjige, a da ne vrede ništa u slučaju prosečnih, za šta su nekada odgovorni žiriji, a nekada loša produkcija. Važnost nagrade (ako izuzmemo materijalni i sujetni deo) jeste u bacanju svetla široj publici na neko delo i otvaranje mogućnosti da pisac postane veliki pisac, što nije isto što i kanonizacija, ali jeste neki njen surogat. Problem je što se veliki pisac ne postaje nagradom, nego (uz uslov dobrog pisanja) samo ako si šire poznat, a ovo drugo je skoro nemoguće u slučaju malih jezika kao što je naš. Mali narodi mogu imati dobre i jako dobre pisce, ali ako nisu predstavljeni na nekom (ili svim) od četiri, pet najvažnijih jezika sveta, oni ostaju nepoznati, a tako i nikada veliki. Uostalom, ovo nisu moje reči nego reči Umberta Eka.

Naš dodatni problem je što je Zapadu, kao meritornom kulturnom omfalusu sveta, Istok literarno zanimljiv samo kao avantura, nešto efemerno, potrošivo i što ima rok trajanja, kao što su, na primer, disidentstvo, egzotika Orijenta i slično. Na Zapadu misle da mi čak nemamo ni pravo da se literarno bavimo ozbiljnim savremenim temama, poput egzistencijalističkih, ontoloških ili metafizičkih, da je to njihovo pravo i privilegija, te cenjeni svetski izdavači idu najdalje do toga da imaju po jednog pisca iz svake države (iz čisto enciklopedijskih razloga), a ostali ih i ne zanimaju. Primer je Turska, koja ima desetinu vrsnih pisaca (neki kažu boljih od Pamuka), a samo je jedan opštepoznat i za Zapad veliki turski pisac. Uz sve ovo, nagrade generalno i univerzalno danas prati nešto što nije moguće racionalno i naučno kontrolisati, a zove se književni ukus, kao slobodno pravo i neprikosnoveni umetnički alibi svakog člana žirija, što vraća stvar na početak, to jest, pisac koji pristaje da sudeluje ne treba posle da se žali. A kada je reč o književnom ukusu, naš je oduvek podražavao zapadni ili zapadnoevropski, barem od vremena Skerlića i Popovića pa naovamo, i retko se usuđivao da hrabro ide svojim putem. Rezultat je, nažalost, primetan komformizam naših pisaca i naše savremene književnosti i malo autentične proze napisane ne vodeći računa o modnim književnim trendovima ili očekivanjima Zapada od Istoka.
 
Mane nas bolje određuju nego vrline

Pre sedam, osam godina, Vaše kolege iz Kliničkog centra Srbije su prepričavale i licitirale „ko je ko od kolega u literarnim likovima“?

Reč je o zbirci priča „Lekari“, koja može da se čita i kao omnibus roman, u kojoj sam se bavio za mene paradigmatičnim ljudskim prirodama i sudbinama, manje identiteski, a puno više iz vizure karakterologije. Faktografska pozadina nije postojala jer je ovde reč o literaturi, a ne naučnom eseju, iako se svaki pisac neminovno oslanja na konkretne realitete koji ga okružuju, ali samo idejno i partikularno. U pripovetkama je reč o paradoksima da ono što sredina obično proglašava za uspeh ili slavu u sebi može da nosi duboku patologiju ličnosti i da toga nisu lišeni ni lekari, iako se ova profesija tradicionalno posmatra kao imuna na sadržaje Pandorine kutije, ili barem, to očekuje od njih sredina. Spiritus movens ove zbirke priča je da onaj ko želi da upozna čoveka neminovno mora da se udubi u ljudske mane jer nas one mnogo bolje određuju od vrlina (koje bi trebalo da se podrazumevaju). Nakon što je ova knjiga štampana, između ostalih, usledili su i neki negativni komentari mojih kolega lekara zbog navodne izdaje profesije, ali onda nam ne bi trebao ni Šekspir, najveći i sistematski pisac ljudskih mana, čiji Magbeti, Otela, Hamleti žive i danas i uvek će da žive, zar ne?! Na kraju, pisac koji nema hrabrosti da kaže „car je go“ i ne treba da piše.

Intergralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor:  Đoko Kesić
Izvor: ekspres.net
Foto: Predrag Mitić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
dani publicistike u svim laguninim i delfi knjižarama tokom sajamskih dana laguna knjige Dani publicistike u svim Laguninim i Delfi knjižarama tokom Sajamskih dana
16.10.2021.
Sajamske dane u Delfi knjižarama i Laguninim klubovima čitalaca obeležiće posebni žanrovski dani, tokom kojih će kupci knjiga određenog žanra na poklon dobiti vaučer za mesečnu pretplatu na Eden Books...
više
tajne pisaca putevima misterije i intrige laguna knjige Tajne pisaca: Putevima misterije i intrige
15.10.2021.
Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena – pitanje je koje decenijama intrigira ne samo policiju već i celokupnu domaću javnost. Stoga ne čudi što je dokumentarni triler „Do viđenja!“...
više
ženska borba za osvajanje moći laguna knjige Ženska borba za osvajanje moći
15.10.2021.
U intervjuu za Bukmarker Ana Solomon otkriva zašto je želela da napiše „Knjigu o V.“ i kako nas neke priče mogu zarobiti ali i osloboditi. Ana Solomon, američka novinarka i književnica, dvostruka d...
više
volela bih da više ljudi pročita sto i jedan dalmatinac dodi smit laguna knjige Volela bih da više ljudi pročita „Sto i jedan dalmatinac“ Dodi Smit
15.10.2021.
Gledali ste filmove i crtaće, ali roman je mnogo zabavniji – pravo štivo za jesenje dane. Ubeđeni ste da znate priču o sto i jednom dalmatincu. Gledali ste ekranizacije, bilo da se radi o šarmantno...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.