Intervju sa Fredrikom Bakmanom: Uve sada živi svoj život

Iako je ovaj intervju posvećen romanu „Čovek po imenu Uve“, odgovori Fredrika Bakmana su prilično opsežni, i odnose se, zapravo, na sve njegove romane. Uz to, retki su njegovi intervjui, pa je svaka prilika da čujemo nešto od njega – dobrodošla!

Na koji način ste pristupili karakterizaciji mnogobrojnih likova i njihovim ličnostima u romanu „Čovek po imenu Uve“? Koliko je Uve vama sličan, a koliko Parvani i njena deca liče na vašu porodicu?

Uh, to su dva pitanja u jednom i na njega (njih) nije lako odgovoriti. Što se tiče prvog: dug je proces nastajanja i razvijanja junaka, a jedina stvar prema kojoj se vodim jeste moj osećaj, i sve dok osećam da je to „junak“, ja zapravo nisam završio rad na njemu. Moram dugo da sa njom ili njim živim u svojoj glavi kako bi on za mene postao prava osoba. Potrebno mi je da prema njima gajim osećanja. Smatram da je to jedini način na koji priča treba da bude ispričana kako bi vredela i osobi koja je čita. Što se tiče drugog pitanja: primetio sam da veliki broj pisaca često dobija ovakvu vrstu privatnih pitanja, bez obzira na to kakvu su knjigu napisali, jer će očigledno određeni broj čitalaca uvek na neki način smatrati da je sva književnost delom autobiografska. Možda je to zato što živimo u svetu u kome glavnu reč vode poznate ličnosti, ne znam, ali ovde ću se potruditi da što iskrenije odgovorim na to pitanje: ne sviđa mi se taj pristup. Zato što… pa… cela poenta fikcije je baš to… da bude FIKCIJA, znate? A sve što mi treba da uradimo jeste da joj dopustimo da bude fikcija. Moje mišljenje je da književnosti treba pružiti šansu da povremeno bude samo to… književnost. Neophodno je da napravimo razliku između trač-kolumni i ove vrste diskusija kada su romani u pitanju, inače ćemo se svi naći u velikoj nevolji. Zato, evo predloga: hajde da iz ovoga izostavimo moju decu i da umesto toga malo proširimo prethodno pitanje i fokusiramo se na njegovu suštinu – „da li su moji junaci zasnovani stvarnim ljudima“? A na to pitanje obično odgovorim na sledeći način: „Da, PONEKAD jesu, ali nikada samo na osnovu JEDNE osobe.“ Možda ću morati da štrpnem deliće i od dvadeset ili trideset ljudi kako bih izgradio kvalitetnog junaka. Tako je i sa pomorandžama: potrebno je mnogo više pomorandži nego što se čini da biste dobili jednu čašu ceđenog soka. I znate šta? Pisci ponekad jednostavno izmišljaju stvari. Zaista smo toliko nepouzdani.

Pohvalili ste prevod i prevodica svoje knjige za englesko govorno područje, međutim, uzimajući u obzir činjenicu da govorite engleski, koliko ste bili uključeni u proces prevođenja?

Zapravo veoma malo. Da biste bili dobar prevodilac, potrebno je mnogo više od poznavanja jezika, prevođenje je zanat za koji smatram da nije dovoljno cenjen i poštovan kao što bi trebalo da bude, čak i ja to ne radim, tužno je. Prevodilac mora da bude svestan svakodnevnih promena koje se dešavaju u jeziku, nijansi koja ja nikada ne bih uspeo da uhvatim, skrivenih značenja iza pošalice, a mora da zna i tačan izraz u kontekstu koji je pre dvadeset godina imao potpuno dragačije značenje od današnjeg. Mnogo toga zavisi i od ritma, jer ja mogu da napišem nešto određenim tempom na švedskom jeziku što u drugim jezicima nikako neće proći. Dakle… ne. Verujem da treba pronaći dobrog prevodioca, skloniti mu se s puta i pustiti ga da radi svoj posao. Međutim, moram da dodam i ovo: nadam se da razlog zašto su moje knjige našle put do čitalaca širom sveta nije u komplikovanim konstrukcijama i visokoparnim rečima, već zato što su to priče. Budući da su priče univerzalne, one se ne mogu izgubiti u prevodu.

Što se tiče imenâ u knjizi, da li postoji određeni razlog zašto ste se odlučili za ime Uve? Koja su bila prava imenâ Patrika i Džimija i zašto su se filmski producenti odlučili za engleska imenâ u filmu?

Pa… razlog zašto sam ga nazvao Uve jeste taj što je to najčešće ime za ljude Uveove generacije u Švedskoj. Nešto slično kao što je to Džon za Ameriku. Mislio sam je to veoma smešan naslov, zato što je to toliko često da bi ljudi odmah pomislili – zašto bi neko tako nazvao knjigu? I to je imalo smisla za Švedsku, ali onda je knjiga prodata i prevedena za zemlje poput Južne Koreje i Italije u kojima je „Uve“ bilo najčudnije ime za koje su ljudi čuli… pa je tako, pretpostavljam, šala u toku „putovanja“ izgubila svoj smisao. Ali hej, nešto dobiješ, nešto izgubiš. Po pitanju Patrika i Džimija, oni se i u knjizi zovu tako. Eto ti sad. To su prilično uobičajena imena u mnogim zemljama, uključujući i Švedsku. Uostalom kao i Fredrik, mada, primetio sam da recepcioneri u američkim hotelima insistiraju na tome da me zovu Frederik.

U knjizi postoji samo nekoliko naznaka da se radnja zbiva u Švedskoj – mogla je to da bude bilo koja zemlja. Da li je vaša namera bila da je napišete tako da bude univerzalna?

Ne, nisam razmišljao na taj način. Prilično sam siguran da se to samo tako poklopilo. Međutim, pretpostavljam da je moj način pisanja takav da ne pišem mnogo o tome kako stvari izgledaju. Trudim se da ne objašnjavam previše, ni okruženje ni likove u priči: na primer, imate veoma malo Uveovih fizičkih karakteristika, većina toga što sam napisao svodi se na to kako on reaguje i postupa u određenim situacijama, ili šta misli i oseća. Nećete naći mnogo opisa njegovog fizičkog izgleda. Verujem da čitaoci imaju mnogo bolje načine biranja „glumaca“ u svojoj mašti nego što je to slučaj sa mnom, te vam stoga dajem slobodu da izabete ulogu i „postavku seta“ za većinu stvari koje napišem.

Da li ste od početka planirali da Uve (poput Grinča) bude velikodušan čovek?

Da. To je najvažniji segment za priču. Baš kao i Parvani, i meni je ta činjenica bila zanimljiva.

Da li je zajednica u kojoj su Uve i Sonja živeli tipično švedsko prigradsko naselje? I da li je česta pojava da predsednik kućnog saveta bude toliko opterećen pravilima?

Ne znam da li je uobičajeno, ali kada su ovakvi interjvui za inostrane medije u pitanju, iskustvo mi govori da ljudi kao Uve postoje svuda u svetu. Nedavno mi je je žena iz Nemačke napisala pismo u kom mi je rekla da je njen suprug imao sličnu ulogu u zajednici u kojoj žive, a sada se svim svojim susedima obraća sa „stanovnici“. Znao bi da dođe kući i kaže: „Prokleti stanovnici, znaš li šta je jedan od njih uradio u svom dvorištu?“ Osećam da nije daleko od toga da počne da ih naziva „zatvorenicima“. Stvarno bih voleo da sam za tu priču znao pre nego što sam napisao knjigu, jer bih je sigurno ukrao.

Jeste li zadovoljni kako je knjiga ekranizovana? Da li ste učestvovali u procesu stvaranja filma?

Ljudi iz filmske industrije su veoma fini, ali su se svi, uključujući i moju suprugu, još ranije složili da bi najbolje bilo da idem samo na sastanke i da se fokusiram isključivo na slušanje i kako da pojedem što više krofni umesto što bih pokušavao da kompetentnim ljudima ukazujem na to kako treba da rade svoj posao. Moja žena će vam reći da nemam pojma o procesu pravljenja filmova; moji omiljeni filmski žanrovi, prema njenom mišljenju, jesu „superheroji sa depresivnom prošlošću“ i „Kevin Kostner igra bejzbol“. Zato je jedina stvar koju je ona rekla kada smo dobili ponudu za otkup prava bila: „Ukoliko želiš da se to desi, moraćeš njih da pustiš da to urade, Fredriče. Ne možeš im dati zeleno svetlo za snimanje filma, a da se onda ponašaš kao derište svaki put kad oni urade nešto drugačije od onoga kako si ti to zamislio!“ Pretpostavljam da je moja supruga slična Bilu Parselsu po tom pitanju, bivšem treneru američkog fudbala, koji je izjavio: „Ako želiš da ja spremim hranu, moraš me pustiti da ja budem taj koji će kupiti namirnice.“ Ali bila je u pravu, naravno, obično uvek jeste. Da budem potpuno iskren, čini mi da pisci ponekad sebi u glavu uvrte tu ideju da možemo da učinimo… pa… baš sve. Međutim, stvaranje filma je umetnost, ali i timski rad. Zato sam seo sa rediteljem Hanesom Holmom i glavnim glumcem Rolfom Lasgordom, a oni su mi postavili mnogo pitanja o samoj priči, o tome kako ja vidim određene stvari, ali se nisam mešao u njihovu viziju samog filma. Jedino sam im rekao da je za mene važno da shvate da je to ljubavna priča. I zaista sam osetio da su razumeli to moje viđenje. Stoga sam se prepustio i pustio ih da rade svoj posao. I to je zaista bila avantura, znate, bilo je kao da gledam Uvea kako odlazi od kuće. On sada živi svoj život.

Tri Vaše knjige su trenutno na vrhu različitih bestseler lista – čestitam! Koliko dugo pišete jednu knjigu i na koji način pronalazite inspiraciju? Da li priču započinjete stvarajući zaplet ili junake?

To je mnogo pitanja u jednom. Dakle… koliko dugo? Zavisi od knjige, naravno. Rekao bih da je za celokupni proces potrebno barem godinu dana, jer najveći deo posla nije sâmo pisanje, već razmišljanje. A razmišljanje ne možete požurivati. Sada imam mnogo više vremena za pisanje nego što je to bio slučaj sa pisanjem prvog romana, jer sam tada imao posao sa punim radnim vremenom i mogao sam da pišem jedino noću ili tokom vikenda. Međutim, shvatio sam da pisanje romana iziskuje isti broj dana i meseci kao i pre da bih mogao da kažem da je završen, jer je za jednu misao ili ideju važno da kroz vreme raste i razvija se, pretpostavljam. Sledeće pitanje: inspiracija? Inspiracija dolazi sa svih strana. Jedino tako znam da pišem. Kradem odakle god mogu. I poslednje… junaci ili zaplet? Junaci za mene. Uvek junaci.

Nekoliko izdavača je odbilo mogućnost da izda vaše knjige, ali ste vi nastavili da pokušavate. Šta vas je motivisalo?

Pa… utrošio sam mnogo vremena pišući knjigu. Shvatio sam da mogu barem isto toliko vremena da potrošim pokušavajući da je izdam. Verovatno je pomoglo i to što sam „pun sebe“, kako bi rekli moji najbliži prijatelji. Ne kažem da je svim piscima potrebna ta vrsta arogancije, ali svakako može da pomogne kada se na početku borite sa svim odbijanjima. Jer biće odbijanja, za skoro svakog od nas, i kroz to morate nekako da isplivate. To je sastavni deo puta.

Izvor: tosasallcityread.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković