Intervju sa Filipom Pulmanom

„Izgubljeni raj“ većini nas možda ne deluje kao delo koje bi nekoga podstaklo da napiše roman za mlade u kome ljudska bića imaju duše u vidu životinja, a sudbina univerzuma zavisi od domišljatosti jedne devojčice i snage oklopnog medveda. Međutim, engleski pisac Filip Pulman je povukao mudar potez kada je Miltona izabrao za svoju muzu prilikom pisanja slavne trilogije „Njegova mračna tkanja“. Roman „Severna svetlost“, prvi u trodelnom serijalu, pojavio se u knjižarama još 1995. godine. Upoznao nas je sa Lajrom Belakvom, jednom od nezaboravnih mladih heroina engleske literature. Ova nestašna štićenica oksfordskog koledža Džordan uglavnom odgaja samu sebe sve do trenutka kada se pred njom ne nađe složeni zadatak spasavanja sveta od Magisterijuma, zlokobne crkve koja na sve načine pokušava da se otarasi Prvobitnog greha. Pulman, veliki poštovalac Vilijama Blejka, dobro je poznat po svom ateizmu. On u svojim romanima prednost daje iskustvu u odnosu na očuvanje nevinosti, iako tranzicija iz jednog stanja u drugo uvek zahteva velike žrtve.

Pulman, koji piše i za decu i za odrasle, sebe prvenstveno smatra pripovedačem. Pre nego što se posvetio karijeri pisca, radio je kao nastavnik. Lajrinim avanturama se vratio 2017. knjigom „Divlja lepotica“, prvom iz planirane trilogije „Knjiga Praha“. Drugi nastavak objavljen u Britaniji u oktobru 2019. pod naslovom The Secret CommonWealth (u srpskom prevodu. „Tajna zajednica“) Bi-Bi-Si je u novembru počeo sa emitovanjem adaptacije trilogije „Njegova mračna tkanja“, u kojoj glavne uloge igraju Džejms Mekavoj, Rut Vilson, Lin-Manuel Miranda i mlada Dafni Kin.

U telefonskom intervjuu sa novinarkom Njujorkera, Pulman govori o pisanju, netrpeljivosti prema Tolkinu i putu od nevinosti ka iskustvu.

Možete li mi opisati sobu u kojoj se nalazite?

Trenutno sam u svojoj dnevnoj sobi. Prilično je mala. Dva zida ispunjavaju police pune knjiga. Ispred polica, na podu, stoje gomile drugih knjiga. Sedim na ofucanoj fotelji boje cigle. Preko puta sedi moja žena, koju naša tri psa pokušavaju da izguraju sa kauča. Knjige, knjige, na sve strane knjige.
To je soba. Na zidovima imamo sliku – ne, to je litografija – brazilske umetnice Ane Pačeko, zatim gravuru Edvarda Gordona Krejga i malu reprodukciju Žorža Braka, koja prikazuje pticu u letu. Ona mi je veoma draga. Na vrhovima polica poređani su neki kineski tanjiri koje sam nasledio od tetke.

Zvuči udobno.

Nego šta. To se može zaključiti po neredu.

Da li su knjige organizovane po nekom posebnom sistemu?

Ne. Poslednja koja stigne ide na vrh gomile. Bolje ne mogu. Imamo previše knjiga. Svaki put kada izađem iz kuće, slučajno kupim knjigu. Osim toga, razni izdavači mi šalju nove naslove, što je zaista lepo. Moraću da pronađem način da knjige doniram zatvorima, mislim da su tamo najpotrebnije.

Vaša nova trilogija „Knjiga Praha“ vraća nas u svet koji ste stvorili u „Njegovim mračnim tkanjima“. Kako ste odlučili da se vratite Lajri?

Pa, znate, na uobičajen način. Priča mi se jednostavno pojavi u glavi. Nisam to uradio namerno. Jednog dana sam uhvatio sebe kako sanjarim o Lajri i likovima iz njenog okruženja. A postojala je i jedna misterija u prvoj trilogiji čijim tretmanom nisam bio zadovoljan. Reč je o prirodi Praha. On ima neke veze sa svešću, ali nisam mu posvetio dovoljno prostora i zato sada, između ostalog, koristim ovu priču kako bih otkrio šta sam zapravo želeo da kažem.

Otkrivate tokom pisanja?

Da. Tako radim. Ne bih bio u stanju da napišem roman kada bih sve unapred osmislio. Pišem, takoreći, u mraku, ne znajući tačno kuda priča ide ili šta će junaci otkriti. Tako je mnogo uzbudljivije. Bilo bi mi jako dosadno – smrtno dosadno – kada bih sve znao unapred.

U prvoj knjizi „Knjige praha“ Lajra je još beba. Nije preterano komunikativna, što se od beba i očekuje.

I ne samo to, ona je u toj knjizi bespomoćna. Ona je „mekgafin“ – da se poslužim Hičkokovim terminom – ono što pokreće zaplet.

U najnovijem nastavku ona je dvadesetogodišnjakinja. Zaista je šokantno što je uznemirena, mrzovoljna, depresivna. To više nije samouverena heroina koje se sećamo iz „Njegovih mračnih tkanja“.

Lajra je porasla. Ona je odrasla osoba. Ne koristim reč „depresivna“. To je zaista depresivna reč. Melanholična. Mislim da u jednom trenutku Malkolmov daimon kaže da ona nosi u sebi „crno sunce melanholije“, što je moj omiljeni citat iz poezije Žerara de Nervala.

Muči je melanholija. To je razlog, ali istovremeno i rezultat, njenog neslaganja sa Pantalaimonom.

I zato nisu povezani kao što bi se očekivalo.

Tačno. O tome sam dugo razmišljao. Znate, „Njegova mračna tkanja“ su nas naučila da su daimoni veoma bliski ljudima, da zapravo predstavljaju aspekt ljudske ličnosti. Nije ih moguće razdvojiti. Ali šta ako vam se ne sviđa vaš daimon ili se vi ne sviđate njemu? Šta bi se tada desilo?

U prošlosti ste govorili o tome kako daimone niste stvorili, već ste ih otkrili tokom pisanja.

Siguran sam da bi neko ko ozbiljno shvata nauku sada rekao da nisam ništa otkrio, jer ono o čemu govorim nije postojalo pre nego što sam ga izmislio, ali meni je to zaista delovalo kao otkriće.

Ako tako kažete, verujem vam. Iako pišete fantastiku, delujete kao veoma racionalna ličnost.

Pa, razum je dobar sluga, ali loš gospodar. Mislim da je škotski filozof Dejvid Hjum rekao da „razum jeste, i jedino može da bude rob strasti“. Drugim rečima, razum je tu da nam pomaže, ali  nama zapravo vladaju strasti, ljudska osećanja.

Razum ukazuje na mane i začkoljice, vodi nas ka onome što želimo da učinimo. Ali ako bismo život vodili upravljajući se razumom, nikada se ne bismo zaljubili. Ne bismo vodili računa o starim ljudima, jednostavno bismo ih pustili da umru. Vladavina razuma bila bi užasna greška.

Poznati ste po svojim ateističkim stavovima. Neki čak upotrebljavaju i reč „militantni“ kada opisuju vaš ateizam. Ali vaš deda je bio sveštenik.

Da.

Kako je izgledalo vaše versko obrazovanje?

Ja imam 72 godine, što znači da sam odrastao pre promena u liturgiji Anglikanske crkve. Moj deda je bio tipični viktorijanac. Rodio se krajem 19. veka i bio je prilično staromodan po mnogim pitanjima. Jako sam ga voleo. On se služio Biblijom kralja Džejmsa. To je bila Biblija sa kojom sam odrastao. Službe na koje sam odlazio – a u crkvu sam kao dečak išao svake nedelje – izvođene su u skladu sa Službenikom iz 1662. Reč je o knjizi u kojoj je konačno bio fiksiran i formalizovan jezik anglikanske liturgije.

Dakle, u detinjstvu sam bio okružen jezikom 17. veka. Uvek sam uživao u njegovom zvuku. I, naravno, u crkvenim himnama. One nisu nužno poticale iz tog perioda, ali oduševljavao me je čudesni rečnik kojim su se služili njihovi autori. Očigledno je da sam više reagovao na estetiku nego na značenje reči. Ali kada mi je deda govorio da je Bog u raju i da ću i ja tamo otići ako budem dobar, nije bilo razloga da mu ne verujem.

Šta se promenilo?

Kada sam ušao u pubertet, odrasli su prestali da odlučuju o tome šta ću čitati i vera je jednostavno iščezla. Naravno da nisam na ovaj svet stigao kao militantni ateista. Ja sam protiv onoga što je Vilijam Blejk zvao jednoumljem – to znači da ste opsednuti jednom idejom i sve tumačite iz tog ugla, bilo da je reč o religioznoj, naučnoj ili političkoj ideji. To je potpuno pogrešno. Neophodno nam je obilje perspektiva. Zato sam spreman da prihvatim mogućnost postojanja „tajnog komonvelta“ – sveta vila, duhova, veštica i sl. – koji postoji paralelno sa svetom razuma. Ne bih voleo da bilo koji od njih određuje kako bi trebalo da razmišljam.

Vaš otac je bio vojni pilot. Poginuo je u avionskoj nereći u Keniji kada ste bili dečak. Koliko ste imali godina?

Možda sedam. Mislim da je poginuo 1954.

Kako je to uticalo na vas?

Moj brat i ja smo ga jedva poznavali. Sve vreme je bio stacioniran negde daleko od nas i samo je povremeno svraćao u naš život. Sećam ga se pre kao krupne, srdačne pojave, sa vojničkim brkovima, cigaretom u zubima i kriglom piva. On je bio jedan od tih momaka. Znali smo da se u Keniji u ime Britanske imperije obračunava sa ljudima koji su želeli da je unište. Danas se zgražavamo nad onim što su Britanci u to vreme činili u Keniji i širom sveta, ali u očima jednog sedmogodišnjeg dečaka, tata je uvek postupao ispravno. A kada je tata poginuo, bio je, naravno, heroj. To je jedino što sam znao kao dete. Tek kada sam odrastao, bio sam u stanju da o tome saznam nešto više od majke i drugih ljudi.

Šta ste otkrili?

Da su on i moja majka bili pred razvodom. Nisam imao pojma o tome. Potreslo me je saznanje da sam do tada živeo u zabludi, misleći da je poginuo u borbi. Tek tada sam shvatio da je on zapravo zasipao bombama ljude koji su bili naoružani kopljima i noževima. Od tada njegovu smrt vidim u drugom svetlu.

Nedavno ste saznali da je poginuo u avionskoj nesreći.

Da. Bio je u avionu sa nekim putnikom ili posmatračem, nisam siguran. Uleteli su u padinu brda. Znam da je bio dobar pilot, imao je iza sebe petnaest godina iskustva. Ne znam zašto su poginuli. Od tada je proteklo je mnogo vremena i ne očekujem da će misterija ikada biti rešena.

Kakva je bila vaša majka?

I na njoj je rat ostavio traga. Bila je ćerka seoskog sveštenika. Njen brat Toni je poslat u dobre škole i postao je lekar. Međutim, sveštenička plata nije bila dovoljna za školovanje drugog deteta. I tako je moja sirota majka ostala bez visokog obrazovanja, iako je bez sumnje bila dovoljno inteligentna da završi fakultet i izgradi interesantnu karijeru. Uvek se osećala uskraćenom.

Pisala je. U mladosti je pisala poeziju. Za vreme rata, pisala je pesme o smelim pilotima koji su uzletali po mesečini i tome slično. Mnogo je čitala. Mislim da je imala dara za pisanje, ali od toga na kraju nije bilo ništa.

Kada se ponovo udala, na neko vreme ste se preselili u Australiju?

Da. Udala se godinu ili dve kasnije. I on je bio vojni pilot. Bio je stacioniran u Australiji i mi smo mu se pridružili. Za mene je u celom tom iskustvu najinteresantnija bila plovidba morem. Tada se tako putovalo. Još uvek se sećam detalja: boje mora u različitim delovima sveta ili toga da su talasi oko Rta dobre nade delovali nekako duže od onih na drugim mestima. Imam veoma lepe uspomene na detinjstvo. Imao sam priliku da posetim Južnu Afriku, Australiju i, na samom kraju, sever Velsa, gde sam proveo tinejdžerske godine.

Severni Vels zauzima posebno mesto u vašem srcu.

Veoma posebno. Tamo sam zakoračio u adolescenciju. Konačno sam počeo da čitam stvari koje su me zanimale. Otkrio sam ljubav prema poeziji. U to vreme sam pisao mnogo pesama. Bilo je to doba „Bitlsa“ i Boba Dilana. Oni su u izvesnoj meri uticali na svakog tadašnjeg tinejdžera.

To je bila najbolja era za tinejdžere u istoriji.

Mislim da jeste. Imao sam mnogo sreće.

Za razliku od mnogih, vi imate visoko mišljenje o adolescenciji.

To je zanimljiv period. Kada sam počeo da radim u školi, moji učenici su imali između jedanaest i trinaest godina. Kod njih je počinjala da se javlja intelektualna radoznalost, emotivno su sazrevali i doživljavali fizičke promene. To životno doba nalikuje zemljotresu. Uvek sam smatrao da je izuzetno važno. To je prelazni period, kako Vilijam Blejk kaže, između nevinosti i iskustva.

To je jedna od vaših omiljenih tema. Ponekad imam utisak da tinejdžeri sa nostalgijom razmišljaju o svom detinjstvu, iako od njega nisu mnogo odmakli. Kao da po prvi put postaju svesni da izlaze iz jednog doba koje se više neće nikada neće ponoviti.

Možda, ali ja mislim da deca radije gledaju u budućnost nego u prošlost. Oni žele da odrastu. Žele da puše, piju i iskuse seks, žele da imaju nešto novca u džepu i da voze automobil.

Tek kada ste zreliji, negde oko četrdesete, ili kada i sami dobijete decu, počnete da razmišljate o tome kako bi bilo lepo da vam neko pročita priču za laku noć, pa da zaspite ne razmišljajući o tome kako sutra morate na posao. Nostalgija je obeležje odraslih, ne dece.

Kada već pominjete promene, setila sam se nečega što sam otkrila pripremajući se za ovaj intervju. U Americi su „Njegova mračna tkanja“ cenzurisana.

Da, mislim da ste u pravu.

Vaše knjige su bile veoma važan deo moje adolescencije. Dobro se sećam odnosa između Lajre i Vila u „Ćilibarskom durbinu“. U poslednjih nekoliko dana saznala sam da je Lajrino seksualno osvešćenje u američkom izdanju razvodnjeno.

Iznenadilo me je što je u toj meri izmenjeno. Smatram da evropska verzija nije naročito eksplicitna.



Mislim da je objašnjenje delovanja hormona bilo eksplicitnije!

To je najverovatnije imalo veze sa američkim izdavačem. Kada pišem, ne razmišljam mnogo o publici. Ne razmišljam o tome ko čita moje knjige i ne pišem ih za određeni uzrast. Ali „Njegova mračna tkanja“ je objavio izdavač dečjih knjiga, ili dečji ogranak neke izdavačke kuće. Deca su činila veliki deo publike i to je uticalo na odluke američkih urednika.

Mi koji živimo sa ove strane Atlantika odavno smo primetili da je američku javnost veoma lako uvrediti. Usudio bih se čak da kažem da vi čeznete za tim da vas neko uvredi.

Mislim da ste u pravu.

Trebalo bi svakako povesti računa o tome. „Tajna zajednica“ nije knjiga za decu, ali objavljuje ga dečiji ogranak izdavača, što će možda nekoga zbuniti. Mislim da će čitaoci ove knjige najverovatnije biti odrasli i da će znati šta ih očekuje.

„Divlja lepotica“ je napisana iz ugla deteta.

Pa, ne baš. Malkolm je u centru zbivanja, ali on nije pripovedač. Priču pripoveda moj stari prijatelj, sveznajući narator. On je u stanju da komentariše, kritikuje, vidi likove spolja i nije nužno vezan za svest nekog od njih.

Znam da ste veliki „borac za prava“ sveznajućeg naratora.

Naravno. Žao mi je što smo, kao književna kultura, izgubili veru u sveznajućeg naratora. Mnogi kažu: „Ali ja želim da znam ko pripoveda, inače neću znati u šta da verujem. Ne znam mogu li uopšte da verujem“. Danas ima sve više prokletog prezenta. Mrzim knjige pisane u prezentu! Odbijam da ih čitam. Dobro, ne odbijam da ih čitam. Ima nekoliko veoma dobrih knjiga napisanih u sadašnjem vremenu, a i ja ga, ako je neophodno, ponekad koristim. Ipak smatram da je to izbegavanje odgovornosti, jer svi mi znamo da se ono o čemu čitamo ne dešava sada, ona ne silazi niz stepenice sada i ne gleda kroz prozor sada. To se već dogodilo! O tome je neko pisao i knjiga je odštampana!

To je ludost koju ne mogu da podnesem. Zato koristim svaku priliku da sagovornike gnjavim pričom o njoj.

Vratila bih se na trenutak na vaše školovanje. Studirali ste engleski jezik i književnost na Oksfordu, ali čini se da u tome niste naročito uživali.

Napravio sam grešku koju prave mnogi mladi ljudi. Budući da sam voleo da čitam i pišem, verovao sam da su studije književnosti pravi izbor za mene. Trebalo je da izaberem nešto drugo. Bilo bi bolje da sam postao inženjer ili da sam otišao na koledž za stolare i naučio da koristim alat. To je trebalo da uradim.

Voleo sam da čitam. Uživao sam – bilo je to sredinom šezdesetih – u svemu što je imalo veze sa hipi pokretom. Nosio sam smešnu odeću i slušao rok muziku. Ali nisam učio ono zbog čega sam tamo otišao: da čitam i pišem kritički. Pokušao sam da se prebacim na filozofiju i psihologiju, ali oni su me bez razmišljanja odbili.

Da li ste se ozbiljno interesovali za filozofiju i psihologiju?

Ne. Čitao sam ih amaterski, što je trebalo da uradim i sa književnošću. Trebalo je da se posvetim nečem praktičnom, nečem što bih radio rukama. Obožavam da radim rukama.

Da li sada nešto stvarate rukama?

Da, naravno. Oduvek sam voleo da radim sa drvetom. Kada sam se oženio, pre skoro pedeset godina, trebala nam je polica za knjige. Kupio sam daske i šrafove i napravio neku užasnu skalameriju. Ali to je bio prvi pokušaj. Od tada se bavim stolarijom. Otkako smo se preselili u ovu kuću, koja je nešto prostranija, imam pravu radionicu. Nije naročito velika, pa zato radije pravim male komade nameštaja. U poslednje vreme najčešće pravim kutije.

Za svoju dušu?

Da, i kao poklone.

Kada ste prvi put pročitali „Izgubljeni raj“? Ja sam Miltona čitala zbog Vas.

Prvi put sam ga čitao u srednjoj školi. Gospođica Džons, profesorka engleskog, terala nas je da ga čitamo naglas. Bila je potpuno u pravu, jer se o poeziji mnogo više može naučiti kada je čitate naglas, angažujete mišiće i slušate, nego kada pogledom prelećete preko stranice.

Tako smo čitali prva dva pevanja. To su, uzgred, najbolji delovi knjige. Upoznajete se sa izgledom pakla, čitate o pobuni protiv Boga. Neverovatno je uzbudljivo. Sećam se pasaža o brodovima koji plove „iz Bengala, ilʼ sa ostrva Ternat i Tidor, odakle trgovci voze opojne začine rutama pomorskim, etiopskim širokim ka Rtu i Polu, punim jedrima, valjajućʼ se kroz noć.“

Predivno.

Ti stihovi su fizički uticali na mene; naježio sam se i srce mi je ubrzano tuklo. Tada sam prvi put shvatio da poezija nije samo fini način da se saopšte informacije, poezija je čarolija. Deluje poput magije. Menja stvari, menja čoveka. Ja na taj način doživljavam dobru poeziju. Mnoge stihove znam napamet. I to ne samo Miltona, Vordsvorta ili Kitsa. Ima tu i poezije bitnika. Recimo „Urlik“ Alena Ginzberga. Gospođica Džons bi pobegla iz učionice! Ona bi glasno protestovala protiv uvođenja „Urlika“ u program. Takve pesme sam otkrio samostalno.

I sâm sam pisao poeziju. Tokom studija na Oksfordu mislio sam da ću postati pesnik, ali sam se na kraju ipak okrenuo prozi.

I to specifičnom žanru proze. Šta je to što fantastiku čini primamljivijom od realizma? Kako ste krenuli tim putem?

Desilo se to 1993, za vreme jednog ručka sa mojim izdavačem – momkom po imenu Dejvid Fikling, koji izdaje moje knjige više od trideset godina. Tačno se sećam datuma. Želeo je da zna o čemu planiram da pišem. U tom trenutku sam se setio časova u toj maloj učionici i pomislio sam da bih zaista želeo da napišem svoju verziju „Izgubljenog raja“. Dejvid je nešto mlađi od mene, ali učili smo iz istih knjiga. Ostatak ručka proveli smo razmenjujući citate i završavajući rečenice onog drugog. Kada se ručak završio, ponudio mi je ugovor.

Otkrio sam da fantastika predstavlja sjajno sredstvo da se nešto kaže o ljudskoj prirodi. Morate imati u vidu da do tada nisam čitao taj žanr. Šezdesetih sam, kao i svi, pročitao „Gospodara prstenova“ i bio privremeno impresioniran, ali to je bilo sve.

Zašto kažete „privremeno“?

Zato što mi nije dugo trebalo da shvatim o čemu se zapravo radi. Svet Dž. R. R. Tolkina je lišen seksualnosti. Često ga poredim sa Vagnerovim „Prstenom Nibelunga“, koji je u svakom pogledu superiornije delo, a pritom odiše seksualnošću, strašću itd.

Toga u „Gospodaru prstenova“ nema. Kao da im decu isporučuje kurirska služba: Molimo vas, pošaljite muško dete Fedeksom gospođi Bla bla bla. A kada postanete svesni da to nedostaje, počnete da uviđate i druge mane. On ni u jednom trenutku ne spekuliše o prirodi dobra i zla. U tom smislu, jedini zanimljiv lik je Golum, ali ni on nije ništa posebno. Te knjige nisu ni izbliza interesantne kao realistička fikcija koju sam čitao. Uzmite recimo „Midlmarč“, to je prava priča o stvarnim ljudima. Govori o stvarima koje znate kao dete, onome što učite tokom života i što saznajete u starosti. Orci i hobiti ne govore ni o čemu. Veoma plitko štivo. U njemu nema ničeg „hranljivog“.

Da zaključim. Iznenadilo me je to što sam počeo da pišem fantastiku, ali ja sam na to gledao kao na realizam. Želeo sam da likovi budu što realniji. Gospođa Koulter, na primer, nije samo jednodimenzionalno oličenje zla – ona nije veštičja kraljica, ili kako to već zovu u Narniji. Kako priča odmiče, ona počinje da oseća ono za šta nije mislila da je sposobna, a to je ljubav prema svom detetu. Nije ni sanjala da se tako nešto može dogoditi, a onda joj to postaje najvažnije. Nadao sam se da ćemo tu transformaciju videti u izvedbi Nikol Kidman, ali „Zlatni kompas“ nažalost nije imao nastavke.

Zašto do toga nije došlo?

Film je naišao na veliki otpor – naročito u Americi – i producenti su odlučili da odustanu pre nego što izgube još novca. Verske organizacije su digle prašinu i mislim da su se vlasnici studija unervozili. Uplašili su se, a za to zaista nije bilo razloga.

Ali knjige su imale mnoštvo drugih inkarnacija. Pre petnaest godina sam gledao sjajnu adaptaciju na sceni londonskog Nacionalnog teatra.

A sada je na redu serija.

Tačno.

Da li ste učestvovali u njenom nastanku?

Da. Dobio sam titulu izvršnog producenta i nisam baš siguran šta to znači, ali poslali su mi scenario na uvid i dao sam svoje mišljenje. Pokazali su mi setove i scenografiju. Nisam želeo previše da se mešam zato što to nije moj posao. Time se bavi produkcijska kompanija. Tu imate scenariste, režisere, producente i glumce. To je njihova priča. Drago mi je što sam im je moje delo omogućilo da nađu posao, ali držim se po strani.

Uvek sam se pitala odakle potiče Lajrino ime.

Kada sam bio dečak, posebno mi se dopadala jedna uskršnja crkvena himna. Ispod broja himne obično je sitnim kurzivom bilo ispisano ime autora. U ovom slučaju pisalo je Lyra Davidica. Mislio sam da je to nečije ime i jako mi se svidelo. Lyra Davidica zapravo znači „Davidova harfa“. „Lira“ je grčka reč za harfu.

Odatle potiče ime Lajra. Nekada sam verovao da je to nečije ime, ali nisam bio u pravu. Sada to ime zaista postoji, male Lajre trčkaraju na sve strane. Neke od njih više i nisu tako male. Potpisao sam gomilu posveta Lajrama.

Da li vas to raduje?

Naravno. U posveti uvek napišem „Za pravu Lajru“.

U vašoj najnovijoj knjizi Lajra putuje na Bliski istok, ili bar deo njenog sveta koji podseća na Bliski istok.

Oduvek sam planirao da je preko Bliskog istoka pošaljem ka centralnoj Aziji. Svet je danas nažalost u takvom stanju da sve češće slušamo vesti o brodolomima u kojima stradaju izbeglice iz tog dela sveta. Nisam taj detalj ubacio iz političkih razloga, to je jednostavno deo naše stvarnosti, i stvarnosti sveta u kome živi Lajra.

U Sjedinjenim Državama se u poslednje vreme među piscima za mlade dosta raspravlja o kulturnoj aproprijaciji. Dešava se da izdavači povuku knjige iz prodaje iz straha da će nekoga uvrediti. Nedavno je jedna autorka sama povukla svoju knjigu. I vi pišete o likovima čije su poreklo, rasa i nacionalnost različiti od vaših. Kakav je vaš stav po pitanju aproprijacije?

To je veoma interesantno i veoma komplikovano pitanje. Postoje dva sasvim legitimna načina da mu se priđe. Sa jedne strane, svakome bi trebalo omogućiti da ispriča svoju priču – i to ne samo omogućiti, nego ih i podsticati i nagrađivati za to. Sa druge strane, piscima ne bismo smeli zabranjivati da pišu o čemu žele. Maštu ne smemo stavljati u okove.

I jedno i drugo je ispravno. Ja sam taj problem u izvesnoj meri izbegao pišući o svetu koji nije naš. Ali moraću da se suočim sa njim. Znate, ako nam bude dozvoljeno da pišemo samo o onome što znamo i što smo videli, šta bi onda trebalo da uradimo sa dosadašnjom književnošću? Da li bi sveukupna dosadašnja književnost trebalo da završi na lomači zato što te knjige govore o stvarima koje ne postoje i koje se nisu dogodile? Vraćamo se temi jednoumlja. Istovremeno, mogu da razumem ljude koji se ljute kada o njima pišu oni koji ne pripadaju njihovoj kulturi, i pritom zarađuju mnogo novca. To je sasvim razumljivo. Moramo se ozbiljno pozabaviti ovim problemom. Možda ćemo pronaći rešenje, a možda ćemo otkriti da ga zapravo nema. Moraćemo da živimo sa tim paradoksom.

U „Tajnoj zajednici“ i „Divljoj lepotici“ postoji tajna elita koja brani demokratski poredak.

Da, tačno. To jeste paradoks i nije demokratski. Ali ako pogledamo šta se danas dešava u našim demokratijama, sve je moguće. Sve što smo smatrali nemogućim, čak farsom, danas je naša politička svakodnevica. Ovo je čudan trenutak u istoriji.

Palo mi je na pamet nešto što ste davno rekli o svom stvaralaštvu. Izjavili ste, naime, da ste se zaglavili na vulgarnom kraju književnog spektra.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam sasvim zadovoljan ovde, na vulgarnom kraju. U tome se slažem sa G. K. Čestertonom koji je rekao da je visoka književnost luksuz, a da je fikcija nužnost. Bez nje se ne može živeti, a ja sam srećan što ljudima pružam ono bez čega ne mogu. Ako će me to dovesti u društvo Dvejna Džonsona, nimalo se neću žaliti.
 
Autor: Aleksandra Švarc
Izvor: newyorker.com
Prevela: Jelena Tanasković