Intervju sa Elizabet Maknil autorkom romana „Fabrika lutaka“

„Fabrika lutaka“, prvi roman Elizabet Maknil, obiluje neobičnim, fascinantnim i zastrašujućim detaljima, poput viktorijanske kolekcije kurioziteta. Njena junakinja Ajris napušta mukotrpni posao u fabrici lutaka, ulazi u egzotični svet prerafaelita i postaje predmet opsesije jednog kolekcionara. Razgovarali smo o njenom romanu i o tome kako se oseća kao pisac debitant.

Odakle je potekla ideja za „Fabriku lutaka“?

Moja prvobitna ideja je bila da roman u sebi sadrži dve priče. Sa jedne strane, želela sam da pišem o bratstvu prerafaelita, naročito o Elizabet Sidal (umetnici, modelu i supruzi Dantea Gabrijela Rosetija). Međutim, činjenica da pišem biografiju me je stalno kočila – želela sam da imam slobodu kakvu ne možete imati kada pišete o stvarnoj istorijskoj ličnosti.

Inspiraciju za drugu priču dobila sam jednog kišnog dana kada sam sasvim slučajno nabasala na Muzej kurioziteta Viktora Vinda. Fascinirao me je um kolekcionara – osobe koja oseća potrebu da skuplja i čuva predmete u njihovom originalnom stanju. Problem je bio u tome što savremenog kolekcionara nikako nisam mogla da smestim u svoj roman.

Ideja za „Fabriku lutaka“ mi je pala na pamet kada sam uvidela da kolekcionar i umetnica mogu da budu deo istog sveta: moj moderni kolekcionar je ionako karakterom podsećao na mračnog viktorijanca i bio svestan da su predmeti, koji odišu sentimentom memento mori i bude osećaj prenatrpanosti sredine 19. veka, izuzetno popularni. Lizi Sidal je postala Ajris – izmišljeni lik oko koga sam slobodno mogla da gradim sopstvenu priču. Ajris podseća na Lizi, ali to ipak nije ona. Ova dva lika povezuje čežnja za pripadnošću, ambicija, ljubav prema svom zanatu i smisao za prezentovanje onoga čime se bave.

Da li ste prilikom prikupljanja građe za roman otkrili neke zanimljivosti?

Proučavanje istorijskog materijala predstavljalo je pravo zadovoljstvo. Saznala sam mnoštvo zanimljivih podataka, od kojih su se mnogi našli u romanu. Bilo je izuzetno važno smisliti način da se oni ubace, a da pritom ne remete tok pripovedanja. Izveštaji Henrija Mejhjua o siromaštvu u Londonu predstavljaju uistinu fascinantno štivo. U njima se, između ostalog, pominju i proizvođači lutaka i očiju za njih koje su pravili od belog emajla.

Saznala sam da su veštački zubi obično pravljeni od kljova morževa, da je jedan od eksponata na Svetskoj izložbi bila vaza od ovčjeg loja, kao i da je porodica Džona Evereta Milea bila primorana da se iseli iz kuće kada je glava teleta, koju je on slikao, počela da truli.

Izjavili ste da je „Fabrika lutaka“ priča o „slikarstvu, kolekcionarstvu, ljubavi, opsesiji i posedovanju“. Koja od tih tema Vam je najdraža?

One su u toj meri prepletene da je zaista teško izdvojiti samo jednu. Bilo je nemoguće pisati  o slikarstvu, a da se pritom ne dotaknem tema posedovanja, ljubavi, kolekcionarstva, opsesije. Izdvojila bih možda opsesiju i njeno preplitanje sa ambicijom, kao i pisanje o načinu na koji se ispoljava kod različitih junaka. Ona neke od njih motiviše i ima pozitivan efekat, dok kod nekih predstavlja zlokobnu, destruktivnu silu.

Neke od scena u knjizi ispunjene su radošću, a neke su veoma surove. Šta je bilo teže pisati?

Na to pitanje je teško odgovoriti. Želela sam da pišem o kontrastima, odrazima u gledalu i suprotnostima. Zato je bilo važno da te krajnosti koegzistiraju u mom romanu. Trenutke čiste surovosti i čiste radosti bilo je izuzetno lako napisati. Tu su emocije bile čiste i jasne. Mnogo teže je bilo prikazati nijanse ljudskih osećanja. Posebnu glavobolju zadavao mi je odnos između Ajris i njene sestre Rouz, koji je imao nekoliko različitih verzija. Uložila sam mnogo truda da na odgovarajući način prikažem suptilni balans između sažaljenja i saosećanja, između ljubomore i čežnje.

Kakvu reakciju očekujete?

Nadam se da će knjiga pre svega zabaviti čitaoce. Volela bih da uživaju u satima provedenim u svetu koji sam stvorila.

Vaše delo poseduje izuzetan vizuelni kvalitet; čitalac ima utisak kao da gleda film. U knjizi zapaženu ulogu igraju i prerafaeliti. Da li se pored pisanja bavite i likovnom umetnošću?

Hvala! Osim pisanja bavim se i grnčarijom. Moram priznati da se uvek obradujem kada se moje tvorevine ne procenjuju isključivo na osnovu estetskih merila – funkcionalnost je ipak najvažnija. Kao tinejdžerka bila sam opsednuta slikanjem. Morala sam da ga se odreknem da bih se posvetila školi.

Posebno me intrigira to kako umetnici razmišljaju – način na koji vide svet kao kompoziciju ili igru svetlosti i senke. Uživala sam proučavajući literaturu o tom elementu romana i razgovarajući sa umetnicima. Naučila sam štošta i o samom procesu – o ulju, bojama, četkicama.

„Fabrika lutaka“ Vam je već donela niz uzbuđenja: nagradu Kaledonija, nadmetanje između izdavača, prevode na 28 jezika, a prodali ste i televizijska prava. Kako ste sve to podneli?

Ovo je zaista neponovljivo iskustvo – nešto o čemu nisam mogla ni da sanjam. Nekoliko nedelja sam bila kao u bunilu, jer nisam bila u stanju da poverujem da se sve to dešava. Cela situacija mi je ipak mnogo pomogla prilikom redigovanja romana – saznala sam iz prve ruke kako bi se Ajris osećala u trenutku ostvarenja svojih ambicija, kada bi se iznenada našla u svetu o kome je samo mogla da sanja. Moj odnos prema pisanju se nije promenio. Obožavam ga, ali me istovremeno dovodi do ludila. Posebno uživam u trenucima koje provodim za pisaćim stolom.

Sigurno nisam jedina koja Vam postavlja ovo pitanje: radite li na novoj knjizi?

Radim! Radnja je smeštena u isti istorijski period. Knjiga je još uvek u ranoj fazi nastanka, tako da mogu samo da kažem da se radi o izgradnji viktorijanskog groblja, o evoluciji i idejama, i o fosilima; u srcu priče je jedna izuzetna mlada žena.
 
Autor: Frensis Oven
Izvor: historiamag.com
Prevela: Jelena Tanasković