Intervju – Milisav Savić o romanu „Hleb i strah“, dobijanju i vraćanju Ninove nagrade: Književnost nije sluškinja istorije

Roman „Hleb i strah“ Milisava Savića prije 27 godina uzburkao je tadašnju jugoslovensku javnost. Roman „Hleb i strah“ priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povijest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrijednosti i utoliko je ključ za razumijevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je uslijedila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedjelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno djelo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“. Novo izdanje romana „Hleb i strah“ objavila je Laguna.

Kakav je osjećaj ponovo vidjeti ovaj roman u novom, 6. izdanju?

Lep, jer je roman preživeo skandale. U zaborav najlakše padaju romani sa vrućom, političkom temom. Jeste to roman o Titovoj Jugoslaviji, veseloj i tužnoj, komičnoj i tragičnoj, ali je to pre svega ljubavna storija. Mala i simpatična ljubavna priča o drugoj ženi naratora-junaka. Ima romana o prvoj i jedinoj ženi ili ljubavnici, ali o drugoj – vrlo malo.

Za „Hleb i strah“ dobili ste Ninovu nagradu. Zašto ste je vratili? Da li je tekst „Strava“ Momčila Selića bio povod za Vaše vraćanje ove značajne književne nagrade?

Ne toliko tekst koliko potez Ninove redakcije. Redakcija se ogradila od žirija: sve u želji da udovolji taštini pisaca koji su mislili da to priznanje njima pripada. Pa su tako nekoliko godina po dodeli priznanja Danilu Kišu, širom otvorili stranice za bezočne napade na knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“ kao plagijatu. Kiš je s pravom vratio nagradu, jer su te optužbe aludirale da je i ostala djela plagirao, pa i nagrađeni roman „Peščanik“.

Ja dobijam nagradu, meni daju dve stranice za intervju, objavljuju mi na naslovnoj strani neko arhivsko ruglo od fotografije (tada se nalazim u Firenci), a onda posle dva broja ustupaju troduplo više prostora autoru čiji se roman našao u užem izboru.

Da nešto nije u redu videlo se po tome što je Nin priželjkivao da se i ne pojavim na dodeli. Ne pomišljaju da mi plate avionsku kartu od Firence do Beograda, a tada je već bio počeo rat, i meni treba 24 sata da vozom, o svom trošku, u kupeu II razreda, preko Beča (preko Slovenije i Hrvatske se ne može) stignem do Beograda. U Beču, na južnoj stanici, srećem gomilu muslimanskih žena, izbeglica, koje glasno proklinju srpske generale. Urednici Nina me kurtoazno i hladno primaju, i posle ceremonije ne vode članove žirija i mene na ručak, što se prvi i jedini put desilo u istoriji ovog priznanja. Sada ih razumem: oni znaju da je taj gadan tekst spreman za štampu i već tada se boje da me pogledaju u oči.

Za šta vas je autor „Strave“ napao?

Ja sam u tim napadima sporedna ličnost, ima ih bar dvadesetak mnogo poznatijih i tada i sada od mene, uglavnom iz opozicije (malo njih je u životu)... Tekst se sasvim uklapao u tadašnju političku atmosferu koja je odslikavala početak krvavog raspada Jugoslavije, bio je prava slika balkanske krčme u kojoj su pogašena svetla i u kojoj je počela neviđena makljaža. Ja sam naivno verovao da ću vraćanjem nagrade skrenuti pažnju na opasan i zahuktali pir mašte zla, tame, bezumlja. Na žalost, moja zemlja će se za neku godina raspasti u groznom ratu, koji je na stotine hiljade ljudi lišio života, i na stotine njih ostavio bez doma i naterao u izeglištvo.

Na kakav je odjek naišao vaš gest?

Nin je iz petnih žila branio svoju očiglednu brljotinu. Čak su išli dotle da su priznali grešku sa Kišom, ali ne i sa mnom. Kiš je umro dve godine ranije, lako se bilo izviniti mrtvom piscu koji je već postajao legenda, e to jedan živi Savić neće dočekati! I neće! Nijedna mi se redakcija nije izvinila, a mnogi i kad bi hteli, više ne mogu.

Nin je napravio anketu u kojoj je učestvovalo osmoro pisaca. Branili su me Svetislav Basara, David Albahari i Slobodan Rakitić. Neutralnu poziciju zauzeli su Laslo Vegel i Boško Petrović. Ali su me oduvali kao od šale dva velika imena: Matija Bećković i Nikola Milošević. Doduše, u drugim listovima bilo je više onih koji su me branili: Vida Ognjenović, Bogdan Tirnanić, Miroljub Joković…

Jeste li odgovorili Bećkoviću i Miloševiću?

Jesam, ali sa pričom „Oceubice“ koju je objavio Danas, i tada i sada najslobodniji list u Srbiji.

Zašto pričom?

Pa zato što u polemičkom diskursu nisam imao nikakve šanse sa Miloševićem, kojem u tome nije bilo ravnog (tada je u Beogradu važila kletva: dabogda te Nikola potkačio u nekom tekstu), pa ni sa Bećkovićem, poznatom po svom ubitačnom humoru. A bilo mi je i nezgodno da se svađam s piscima zbog čijih sam tekstova u Književnoj reči (ja sam glavni urednik) imao problema. Zbog Bećkovićeve pjesme „Međa Vuka manitog“, koju je vlast ocenila kao rehabilitaciju pesnikovog oca – četnika, smenili su me iz tog vrlo uglednog književnog lista. Zbog Miloševićevih napada na režimske intelektualce često sam pozivan na ribanje u onu visoku zgradu preko Save, na Ušću, sedištu komunističke sile i moći.

Zašto priča o oceubicama?

Zato što je kolega-pisac koji me je napao u neku ruku bio oceubica. On je inače bio iz ugledne komunističke porodice, ali se okrenuo protiv ideologije svog oca i tasta, i zbog svojih antikomunističkih nastupa odležao je nekoliko godina robije. To da se deca odriču svojih očeva nije ništa novo, i uglavnom krasi totalitarne režime: u Staljinovom Sovjetskom savezu slavili su kao heroja dječaka Pavela Morozova koji je otkucao svog oca kulaka; četnička deca su se, po dolasku komunista na vlast, odricala svojih očeva, i ona su postajala glavni komunistički batinaši. I onda je, u vreme sumraka komunizma u Jugoslaviji, došlo vrijeme odricanje od očeva-komunista. Svojom pričom poručio sam Bećkoviću da se on nije odrekao svog oca-četnika (a da jeste, kako je pametan, dogurao bi najmanje do direktora Nikšićke željezare), a Miloševiću sam stavio do znanja da je on nemilosrdno dotukao svog duhovnog oca, profesora Vojislava Đurića, koji ga je inače doveo na katedru Svetske književnosti. Sve u tradiciji srpskog običaja zvanog lapot.

I kako su reagovali na priču Bećkovića i Miloševića?

Za prvog ne znam, nikad mi nije stavio do znanja da je pročitao, Milošević je bio ljut kao ris i gledao je da mi žestoko uzvrati. Prva prilika mu se pružila četiri godine kasnije, kad je imenovan za predsednika Ninovog žirija. Moj roman „Ožiljci tišine“, koga su kritičari proglasili za knjigu godine i koji je dobio nagradu „Miroslavljevo jevanđelje“, nije ušao ni u širi izbor od tridesetak naslova. Milošević i ja smo se pomirili desetak godina kasnije. Obojica smo bili poraženi i duboko razočarani rezultatima revolucije iz 2000. godine. Nova, demokratska vlast poslala je svoje jurišne odrede da rasture jednu tribinu na kojoj je Milošević govorio.

Više od pola vijeka prisutni ste na književnoj sceni. Svjedok ste promjene raznih režima, književnih modela i „moda“. Kad je po vama bilo najbolje vrijeme za pisce i pisanje i čini li vam se da su se i čitaoci promijenili?

Onaj ko uđe u dušu tog novog čitaoca, taj ima i šanse – kako bi rekao Borhes – da shvati kakva će biti književnost budućnosti. Ja se trudim da pišem za pametnije i bolje od sebe… i tek ako kod njih prođem, onda mogu da pomislim da sam nekakav vajni pisac. Ali ne treba se uznositi. Teško je naterati te pametnije od sebe da se zainteresuju za moje knjige. A pogotovo onog prvog među njima – a to je po Rusou – Bog. Baš je njega briga za naše male, bedne priče!

Godinama ste radili i kao urednik. Na koje knjige ste posebno ponosni? Imali ste sluha za Pavićev „Hazarski rečnik“, koga su prije Prosvete mnoge kuće odbile?

Kao urednik, davao sam krv drugima. Urednikovanje me je lišilo nekoliko knjiga, a i na one koje sam napisao ostavilo je veliki pečat aljkavosti, brzopletosti, nedovršenosti. Ali s druge strane, urednikovanje me je bacalo u žižu književnog života, u taj zverinjak neviđene sujete i taštine, u kojem sam sretao moralne gromade ali hulje prvog reda. Svega je tu bilo – ali dosade nikada.

Iz svog urednikovanja najviše se ponosim što sam pet godina, od 1972-1977, od njenog prvog broja, vodio Književnu reč. Bio je to izrazito projugoslovenski list (inače štampan na ćirilici). Imao sam stalne dopisnike iz svih republika, iz Crne Gore bio je Jevrem Brković. Zbog jednog njegovog priloga u kojem se usprotivio inicijativi Bošnjaka da gimnazija u Plavu ne nosi ime Njegoša, „genocidnog“ pesnika, dobro su mi istrljali uši u srpskom komunističkom komitetu, kao: objavljujem nacionalističke tekstove. Književna reč je izlazila u 10.000 primeraka, jednom sam je našao na kiosku u Štipu, drugi put u Andrijevici. Štampao sam u njoj i makedonske, i albanske, i slovenačke pisce, mnogi su preko nje stekli i svetsku afirmaciju jer je list stizao do svih slavističkih katedra u Evropi i Americi. Objavljivao sam i Krležu (zahvaljujući Predragu Matvejeviću koji je pored Igora Mandića bio takođe revnosni saradnik), i Crnjanskog, i Selimovića, i Mihaila Lalića (s njim sam se jednom vidio u Novom, besneo je protiv modernista, te „produžene ruke“ buržoaske ideologije)… jedino ništa nisam uspio da iskamčim od Andrića. Književna reč je tada bila najslobodniji list. Srpske pisce su od partijskih napada branili hrvatski, a slovenačke srpski i vice versa… Smenjen sam ne samo zbog Bećkovićeve poeme već i zato što smo bili protiv zabrane jedne antologije bosanskih pripovedača zbog priče Đure Damjanovića „Golimjesto“ (u odbranu pisca stali su Ćopić i Skender Kulenović) i što smo objavljivali filozofe-praksisovce, idejne vođe studentske pobune.
 
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: VIjesti, intergralu verziju intervjua možete pročitati ovde.