Intervju: Kako je Handke preživeo samoubistvo svoje majke

U vreme kada je Peter Handke 1972, sedam nedelja nakon majčinog samoubistva, počeo da pripoveda o njenom životu, frojdovski pojam „rad žalosti“ još uvek nije bio u tako širokoj upotrebi. U suprotnom, njegov rad na „Nesreći bez želja“ bi već tada poneo ovu etiketu.



Reči „posao“ i „predavanje radu“ pojavljuju se već na prvoj stranici knjige, a ono što se pod njima podrazumeva jeste posao pisca, dakle pisanje, koje ga izvlači iz stanja „tupe nemosti“. Tu, prema Handkeovim rečima, nije reč o nekakvoj samoterapiji. On jednostavno radi svoj posao: pripoveda slovenačko-nemačko-austrijsku biografiju jedne žene skromnog porekla.

U intervjuu za Velt, pisac govori o ulozi koju je „Nesreća bez želja“ odigrala u njegovom životu, radu žalosti i nekoliko nesrećno izabranih rečenica.

„Nesreća bez želja“, priča o samoubistvu vaše majke, jedno je od vaših najuspešnijih dela. Delite li mišljenje većine da ta knjiga zauzima posebno mesto u vašem opusu?

Samo utoliko što u slučaju te knjige nije bilo nikakvog izmišljanja. Ništa nisam mogao da izmislim. Odavno sam se navikao na to da prepričavam, a ne da pričam. Ipak, prepričavanje jednog tako užasnog, tužnog događaja nije mi delovalo naročito primamljivo. Tu zapravo nije toliko reč o mojoj majci, koliko o ljudskom biću na samrti, nekome ko se suočava sa smrću.

Da li vam je pisanje pomoglo da lakše prebrodite tragediju?

Ideja nije bila da pomažem sebi. Želeo sam samo da ispričam priču, onako kako sam znao i umeo, dva meseca nakon te smrti. Ne mogu reći da sam osetio nekakav isceljujući efekat. Kada sam završio, nisam se osećao ništa bolje. Verovatno sam samo pomislio: Eto, sada je gotovo. Bar sam postigao to da je ta priča ispričana.

Nije li knjiga i spomenik nekome kome inače ne bi bio podignut spomenik?

Tako se naknadno ispostavilo. To nije bila moja namera. Ideja da napišem knjigu pala mi je na pamet za vreme sahrane, dok je padao sneg. Posmatrao sam brda, smreke... Okrutan prizor. Nas dvoje smo bili neobičan par, još od detinjstva. Ona je imala svoje priče, svoju patnju, svoje igranje, svoje pevanje... A što se mene tiče, ja sam verovatno bio samo namrgođeni partner jedne divne starije žene.

Nije li to uobičajena sudbina sinova?

Da, naravno. Nervirajući mene, ona se osećala bolje. Ili je možda bilo obrnuto: možda je mene nerviralo to što se ona oseća dobro. Takva je oduvek bila ta neželjena simbioza između majki i sinova.

Da li je nedostatak želja bio nesreća vaše majke? Činjenica da je izgubila sposobnost da bilo šta poželi?

Ja uopšte ne mislim da ona nije imala želja. U osnovi, naslov je pogrešan, kao što je slučaj sa većinom mojih naslova. Uzmimo „Golmanov strah od penala“. Golman se ne plaši, on je taj kod koga na kraju nema straha. Moja majka je do samog kraja imala želje. Još uvek je želela da upozna nekog muškarca, nekog „kavaljera“. Ne znam šta je pod tim tačno podrazumevala. Često se događa da naslov protivreči priči, a da ipak nije nužno laž.

Majka je zajedno sa vama čitala klasike svetske književnosti.

Da, i sve u životu je povezivala sa njima. I to prilično radikalno. To nije bilo tako loše, ali umelo je da bude i nezdravo. Verujem da sam i ja nekada davno čitao na isti način: svaku knjigu kao potencijalnu autobiografiju. Kafka je bio jedan od pisaca sa kojima nije želela da se identifikuje. Dostojevski je verovatno najviše odgovarao njenoj duši. Ta izmučena duša, komplikovana i puna ljubavi, vapila je za spasenjem. Mojoj majci je spasenje bilo preko potrebno. Ona nikada nije bila naročito religiozna, ali pred kraj života postala je veliki protivnik religije ili, bolje rečeno, crkve.

Čini se da je sudbina vaše majke karakteristična, ili čak tipična, za vreme i sredinu u kojoj je živela.

Morate tačno definisati razliku između „seljačkih“ i „malograđanskih“ pogleda na svet. Nekada su male sredine, naseljene sitnoposednicima i zanatlijama, predstavljale jedan zaseban svet, u velikoj meri oblikovan katolicizmom i ritualima. U ljudima sa sela – kakvi su, recimo, bili moji baba i deda – krilo se nešto veličanstveno: neka posebna vrsta dostojanstva i otvorenosti za život u kome se raj i pakao neprestano sudaraju. Način na koji sam majku predstavio u knjizi nema nikakve veze sa predstavama o „tipičnom“, skučenom životu. Taj tip joj se, na sreću, ne može pripisati. U suprotnom, ovo bi bila dokumentarna priča.

Nije li uzrok depresije vaše majke ležao i u drugim zdravstvenim problemima: nepodnošljivim glavoboljama, gubitku pamćenja i osećaja za prostor i vreme?

Na samom kraju, kada je verovatno već donela odluku da napusti ovaj svet, prestala je da se žali na svoje tegobe. U avgustu, nekoliko meseci pre nego što je odlučila da „samostalno ode“, kako je neko iz sela nazvao samoubistvo, proveli smo nekoliko divnih, mirnih dana, bez ikakvih problema. Sve je potrajalo do trenutka kada je njen muž, koji je patio od astme i tuberkuloze, trebalo da se vrati iz bolnice. Tada je shvatila: ovako više ne ide. Život bez ljubavi, potpuno otuđenje – to je bio odlučujući faktor. Zdravlje je više nije mučilo, ili bar o tome nije razgovarala sa mnom. Posle toga je samo imala užasne snove, nešto nalik košmarnim predstavama sa Gojinih „Kaprica“.

Poslednja rečenica iz „Nesreće bez želja“ je u međuvremenu postala slavna: „Kasnije ću o svemu tome tačnije pisati.“

Kakva glupost. Reč „tačnije“ je pogrešna. Želeo sam da kažem: „detaljnije“. Kasnije sam pomišljao da napišem neku vrstu epskog porodičnog romana, ali nikako se nisam usuđivao da se vratim temi majke.

Živeli ste u Slacburgu, Berlinu, Parizu. Postoji li u vašem rečniku nešto što makar nalikuje pojmu „dom“. Ili se bolje osećate na svojim putovanjima?

Na jednostavna pitanja je uvek najteže odgovoriti. Znam samo da je moja dužnost da ceo svet bude moj dom. Zato i postoji izraz „građanin sveta“. Ali on se ne odnosi na mene. Za mene su mesta samo prolazne stanice. U jednom trenutku shvatite da nigde niste pustili korene, da lokacije imaju rok trajanja.

Možda je to pisanje. Kada sedim za stolom i pišem – a to radim retko, daleko ređe nego nekada – pomislim: ovo je moj dom. Da, moj rad je moj, doduše privremeni, dom. Rad? Da, „rad“ je lepša reč nego „posao“.

Autor: Ulrih Vajncirl
Izvor: welt.de
Prevod: Jelena Tanasković