VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju Igora Marojevića za Radio Sloveniju

Gospodine Igore Marojeviću, predlažem da u svet književnosti uđemo preko krajeva u kojima se u Vašim delima odvijaju događaji: to su Vrbas u Vojvodini, Perast u Boki Kotorskoj, Beograd, Barselona… To su sve Vaša mesta, zar ne?

Zapravo nemam neko svoje mesto. Ne spadam u one koji su se rodili i živeli u jednom, živeo sam u šest gradova u tri države – u Vrbasu i Beogradu u Srbiji, u Podgorici i Baru u Crnoj Gori te u Barseloni i Portbou u Španiji. Sve te krajeve sam naknadno usvojio, mada s distance. Možda zato su svi naslovi knjiga mojih kratkih priča u množini. Na primer, plural u prvoj mojoj knjizi prevedenoj na slovenački otud što su u pitanju moji Mediterani, a ne neka uopštena slika Sredozemlja. Mediteran je sveobuhvatan, množina, dokaz da težište ne može opstati. Neke priče nalaze opšti okvir u Barseloni, pojedine u Perastu, pojavljuje se i Beograd… što je sve u širem smislu po meni Mediteran. Ili je to neki moj Mediteran, samim tim su to moji Mediterani, kao što se množina javlja i u preostala dva naslova mojih zbirki kratke proze, prva je bila Tragači, a treća Beograđanke. Uvek u množini, jer ne verujem u jednostranu sliku stvari, možda baš zato što nemam svoju sredinu, ali možda baš stoga opažam stvari iz više tačaka. To može da bude i dobro i loše: omogućuje mentalnu slobodu, ali ukida deo topline kakvu uživaju oni što većinu života provedu u jednom mestu. To nisam birao, mada mi se sad dopada što je tako.

Polovična pripadnost odnosno nepripadnost je značajna za Vašu kratku prozu. Naročito kad je reč o Perastu, mestašcu u Boki Kotorskoj, koji prikazujete kao grad „bogu za leđima“.
             
Baš kao što je Mediteran bio žarište civilizacije, ali se ono preselilo na sever – rečeno uslovno, to jest ako govorimo o ekonomskoj moći –, pa su centri SAD, severna Evropa, Kanada, Perast je nekada bio središte na mikronivou Boke Kotorske. Imao je najviše škola i brodova, ali je izgubio bitku s vremenom. Tako je ono što je u njemu bilo glavno, postalo marginalno. Hteo sam da prikažem to propadanje, ali uvek nudeći izvestan pozitivni orijentir a nešto najsličnije tome sam našao u nekoj vrsti individualizma. Postoje jake ličnosti koje mogu da se poistovete s takvim pristupom i u životu imaju problema da ga održe. Mediterani ne pripovedaju o kolektivnim doživljajima. U knjizi nećete nabasati na suncobrane i turističke plakate, čak i more u njoj retko prikazujem. Više od leta me je zanimala zima ili jesen na Mediteranu, a takva, unekoliko tamna, jeste i slika Perasta.

Pomenuli ste da prikazujete raznolikost Mediterana – tu su Boka, Barselona, Albanija, Malta, Egipat… Književni kritičar Saša Ćirić Vas je označio za Mediteranca par excelence.

Saša je jedan od najboljih srpskih kritičara, cenim njegovo mišljenje a nije baš o svim mojim knjigama pisao pozitivno... Mediterani su po njegovom mišljenju možda nešto najbolje što sam napisao. U pogovoru koji je napisao za izdanje LUD Literature, bavi se i mojom javnom ličnošću… Lično radije govorim o svojim idejama. Ne znam koliko sam uistinu Mediteranac, vaspitavan sam gotovo u nekom protestantskom duhu koji mi, opet, nije mnogo blizu po temperamentu. Možda i jesam to što je on rekao, možda je to to (...)

Distanca je kod Vaših junaka prilično vidljiva – posebno u kratkoj prozi.  Iako opažaju okolinu, ne utapaju se u nju.

Mislim da iole ambiciozan pisac mora da piše o nečemu što poznaje vrlo dobro, ali ipak ne toliko dobro da ne bi mogao da uspostavi distancu. To je najbolji mogući pristup. Naravno, mi ga ne biramo unapred, svak piše onako kako oseća, sem onih koji pišu knjige po narudžbi. Čini mi se da je knjiga Beograđanke bila toliko uspešna i zato što, iako u njemu živim već preko dvadeset godina, nisam iz Beograda. Tako sam mogao da zasebno vidim neke stvari koje rođeni meštani ne prepoznaju zasebno već kao deo svakodnevice. Slično je bilo i kad sam živeo u Španiji i hteo da pitam Špance za kakvu jezičku zanimljivost koju pak oni uopšte ne bi opazili kao takvu. To je prednost distance. Nisam pritom imao na umu onu distancu koja je deo otuđenja ili solipsizma. Rekao sam da moja proza uvek nudi neki pozitivni orijentir. Koliko god bila kritična, uvek mora da ima pozitivnu smernicu, i to i iz estetskih, i dramaturških, i ideoloških razloga. Distanca omogućuje malo širi pogled i mislim da je nužna. U prozi istrajavam na njoj, ali ne tako da se čitalac ne bi mogao poistovetiti. Poslednje knjige sam pisao preglednijim, jednostavnijim stilom, koji gotovo svaki čitalac može da isprati makar na nivou preglednosti. Za one što žele da nađu nešto više, potrebno je takozvano drugo čitanje. Distancu je moguće doseći i pišući, kako sam, na primer, učinio u romanu Majčina ruka, iz perspektive nekog drugog iako konkretno taj dečak ima autobiografsku osnovu. Samim tim što ima šesnaest godina, omogućio mi je distancu prema meni samom. Beograđanke sam pisao pak iz tačke gledišta junakinja i u tome je distanca, kao deo mojeg poetičkog kreda.

Dakle, pisac kao posmatrač i pripovedač. Pomenuli ste Beograđanke, zbirku priča ispripovedanih iz ženske perspektive. Poznajete li ženske tajne?

Moralo je biti tako.

Kakvi su drugi aspekti recepcije?

Odzivi na moje poslednje knjige su protivrečni, i što se kritike i redovnih čitalaca tiče. Od zbirke Beograđanke dobio sam više publike i češće dospevao u prilike da razgovoram s ljudima o svojoj poetici. Verujem u publiku kao u jedini apriorno nekorumpirani sloj književnog života. Niko ne može drugog da prisili da kupi neku knjigu. Kod kritičara je malo drugačije. Saša Ćirić, kog smo pomenuli, kritičar je s integritetom i kod njega znam da čita knjigu ne vodeći računa o tome u kakvom je odnosu s njenim autorom. U slučaju većine drugih: kako bih znao da li me hvali jer se nada nečem od mene, odnosno piše li negativno samo zato što sam mu antipatičan? Kod čitalaca znam da su mi poklonili poverenje i zahvalan sam i onima koji imaju negativna mišljenja i rado ih saslušam. Odzivi su bili većinom pozitivni, možda zato što sam na prihvatljiv način rešio ono što je prepoznato kao glavni problem, a to je kako da muškarac piše iz ženske perspektive. Čak i one koje se osećaju kao prave Beograđanke nisu imali primedbu na to sve i ako su imale primedbe da Beograđanke nisu onakve kakvima sam ih prikazao. Istina je da knjiga i ne opisuje prave Beograđanke, već pre neki alternativni sloj. Ali sada pišem roman o pravim Beograđankama, u smislu da ću se u njoj više baviti nekim mejnstrimom.

Da li bi te Beograđanke mogle da budu i Ljubljančanke, Barselonjanke… ?

Knjigu o potonjima morao bih da napišem na španskom, što već ne bih mogao. Morao bih da duže živim u Ljubljani ako bih želeo da napišem knjigu o Ljubljančankama. S druge strane, u Skoplju, gde se živi znatno drugačije nego u Beogradu i problemi su drugačiji, imao sam priliku da vidim da se tamošnje žene prepoznaju u mojim pričama. Mislim da tu postoji aspekt univerzalnosti zbog kojeg s knjigom mogu da se identifikuju i Ljubljančanke i žiteljke drugih većih gradova. Naravno da pominjem i dosta lokalnih karakteristika.

Priča Dvadeset pet godina ljubavi svakako bi mogla da bude univerzalna…

Naravno da su neke priče iz Beograđanki više univerzalne, dok druge imaju lokalniju postavku. Priča Igrica se na primer događa u Borči, ali čitalac nije odveć lišen ako ne zna Borču. Jednostavno, knjiga pripoveda o ženama koji žive u većim gradovima i ta univerzalnost važi i za druga, pre svega evropska mesta. Moja iskustva su u tom smislu pozitivna.

Na roman Majčina ruka koji pripoveda o šestnaesogodišnjaku, možemo preći citatom iz kratke priče Rat za čast Moane Poci iz zbirke Mediterani: „Kako da čovek pobegne od detinjstva? Odlaskom među zrele ljude.“

Rat za čast Moane Poci bila je u drugačijoj verziji i pod različitim naslovom objavljena u dnevnom listu „Naša borba“ još 1998, da bih je u zrelijem obliku i pod aktuelnim naslovom uključio u svoju prvu knjigu kratke proze Tragači iz 2001. godine, još sam je doterao i za Mediterane. Više puta se vraćam nekim svojim tekstovima. Kao što postoji razlika interneta i intraneta, tako postoji i ona između intertekstualnosti i intratekstualnosti. Intratekstualnost u potencijalno valjanom smislu znači da se pisac vraća motivu kojim se već bavio, ali ga sada pišući interpretira na drugačiji način. Naravno da je moguće u više navrata pisati i o istoj temi, ali iz različitih perspektiva, tačaka gledišta ili drugih oblika distance. Nije dobro doslovno ponavljati ideje. Još nisam iscrpeo lik dečaka kojim se bavim u Majčinoj ruci iako sam se njime stidljivo bavio i u pređašnjim delima. Recimo da je to bila priprema za Majčinu ruku.

U tom romanu se prisećam sebe i svog odrastanja u kući izgnanih vojvođanskih Nemaca. Nisam mogao da objasnim sebi neke stvari, na primer zašto živimo u tako velikoj kući, zbog čega u njoj ima napisa i natpisa na nemačkom i slično. To je bio nekakav tabu, na kraju krajeva posredi su bile tuđe kuće u kojima se novi doseljenici po pravilu nisu dobro osećali. Do njih su došli državnim dekretom, kakvim su prognani iz svojih domova, a među njima su bili i moji roditelji. U selidbi je većina imigranata videla nekakav nadomeštaj za ostavljena imanja u rodnom kraju. Većina njih se nikada nije slila s tim kućama u Vojvodini, mada se o tome nije govorilo. Čak i oni koji su imali potrebu za time, po pravilu nisu imali hrabrosti. Dete je čisto, neuporedivo čistije od odraslih, nije korumpirano. Dete se čudi, odrasli se navikavaju. Pokušao sam da u roman prenese to dečije čuđenje nepoznanicama vezanim za kuću: šta tamo piše, zašto na nemačkom, zbog čega je deda govorio da to nije naša kuća... Onda ta priča narasta i nastane roman.

Opterećenost prostora istorijom očigledno postoji te nije plod bujne mašte. Ali pritom se postavlja pitanje ko plaća nerazrešena pitanja: pripadnici generacije koja je napravila problem, njihova deca,  unuci…? Nekad takav problem izbije na površinu samo za dan.

Kao i u svakoj običnoj porodici. U bolje organizovanim, socijalno osvešćenih porodicama i onima koje nisu doživele prevelike lomove, opšta egzistencijalna pitanja rešavaju prve generacije. Drugačije je s familijama koje su preživljavale stresne periode. U porodici mog oca, deda je bio intelektualac, prevodilac s italijanskog, a njegova žena je bila nepismena. U ratu je prevodio za okupatore i partizani su ga ubili. Deo porodice je zato preseljen u Vojvodinu. U Crnoj Gori još je praktikovana krvna osveta i ko zna do čega bi još sve došlo – deda je u stvari ubijen bez suđenja. Pri svemu tome selidba u neku kuću je sitnica i ljudi se ne bave time. Kasnije se ljudi naviknu na kuću, sažive se s njom i ne bi više razmišljali o drugim stvarima do kojih dolazi. Ali onda se pojavi neko koga zanima potisnuta prošlost. Da je bilo manje ratova, manje smrti i selidbi, da je sama selidba bila manje stresna, pitanje bi verovatno bilo postavljano ranije. Ovako, stvari su se dugo vukle i cela ih je porodica gurala pod tepih dok odgovor posle više decenija nije počeo da traži jedan dečak. I sistem, koji je to najviše prikrivao, je u nekom trenutku morao da progovori o tome. Slično kao u ljubavnoj vezi: najbolje je odmah upozoriti na problem i zajedno ispitati šta je s njim i da li ga je moguće rešiti. A ako se rešavanje problema odlaže, par sve teže ostaje zajedno, jer kad god nešto zaškripi neko u svoju pretpostavljenu korist izvuče nerešen problem. Tako i pitanja vezana za vlasništvo ili za odnos prema okolini čekaju da ih neko otvori. I u jednoj te istoj porodici, ljudi su različiti; neko je oportunista, drugi idealista, neko je naivan, neko sklon prevarama. Taj dečak i njegova porodica nisu imali većih materijalnih problema, pa je došlo do uslova da se postavi i neko drugo pitanje. Dečak ima dovoljno vremena, grad je mali, on sreće pojedine Nemice, retke što su ostale u mestu, većina njihovih sunarodnika pretrpela je progon... Tako maloletnik počinje da se bavi pitanjima koje je porodica decenijama potiskivala.

Prava književnost često otvara tabue. Da li je književnost zaista najprimerenije sredstvo za to?

Ne mislim da književnost ima neku zadatu ulogu, da treba pisati ovako ili onako. Pravila je uopšte malo, recimo književnost bi morala biti u duhu svog vremena i izbegavati opšta mesta, ili ih podvrgnuti procesu subverzije. To su vrlo retka i uopštena načela književnosti, inače svaki pisac mora ići svojim putem. Odgovor stoga mora da bude subjektivan i da zavisi od okolnosti i piščevih ličnih potreba. Za mene Srbija na primer nije dobro mesto za življenje, ali je dobra za pisanje. Postoje mnogi tabui, čak i u okviru tema koje više nisu tabu. Devedesetih, kada je javni diskurs bio sasvim militarizovan, vrlo mnogo se u Srbiji govorilo o NDH, a da nijedan političar ne pomene da se NDH prostirala do Zemuna. I to je tabu i ja živim s njim jer živim u Zemunu. To me je uznemiravalo i stvaralo mi unutrašnju pobudu da se bavim time. Nisam želeo da provociram, ali tema je imala i harizmu, bila nova, u čemu je prednost. Bavljenje time uglavnom nema uticaja na društvo, osim u retkim izuzecima. Kod Majčine ruke sreća je bila u tome da je knjiga odlučno i primetno razotkrila jedan tabu, što je u društvu otvorilo prostor za pominjanje tuđih, ranijih knjiga, koje su se bavile progonom vojvođanskih Nemaca. Pokazalo se da ih je više nego što bi se reklo na prvi pogled, da su već postojale knjige o toj tematici (mada nedovoljno primećene) i počeli su da se javno oglašavaju ljudi koji su se njome bavili – teoretičari, novinari... – i u relativnom uspehu moje knjige videli mogućnost za širu raspravu o tome. Možda jedna revizionistička knjiga koja je pravdala progon Nemaca ne bi bila objavljena da Majčina ruka nije otvorila prostor za raspravu. S te strane sam zadovoljan, mada nikad ne računam na to da bih sa svojom knjigom mogao imati šireg upliva na društvo. Ali je dobro ako dođe do toga.

Najavljujete izlazak pentalogije – odnosno, tri romana iz nje već su objavljena, a dva se očekuju. Projekat ste označili kao Etnofikciju. Šta to znači?

Etnofikcija proizlazi iz izraza etno u dva smisla. U najširem smislu znači odnos prema drugom, drugima, takođe marginalnim kulturama, dakle saznavanje drugosti i odnos prema njoj, njenim običajima... U tom petoknjižju se bavim Srbima, Nemcima i Špancima kao trima narodima koji su u 20. stoleću zaradi svog etnocentrizma bili izolovani, dakle to je konotacija etna kao agresivnog nacionalizma, kao etnocentrizma. Tako prikazujem oba značenja etna, pozitivno i negativno. Devetdesetih su objavljeni brojni srpski i nesrpski romani u kojima je književnost unutar same književnosti postala manje važna od politike i ideologije. To je katastrofa. U mojim knjigama je istorija sasvim u službi fikcije, dozvolio sam sebi igru da izmislim, recimo, da je Hugo Bos u Zemunu šio uniforme. Ali to nije brutalna izmišljotina, budući da je on odista radio SS-ovske uniforme. Dopustio sam sebi da u fikciju pretvorim ne samo ono što se istorijski dogodilo nego i ono što se moglo dogoditi, i to na način da se ne vidi da očigledno izmišljam. Pisanje mora biti verodostojno, tako da čitalac u konkretnom slučaju može da poveruje da je Hugo Boss stvarno bio u Zemunu, što je bio slučaj. Fikcija mi je važna, ona omogućuje da se na svojevrstan način obračunavam s prošlošću iako znam da ću na kraju biti poražen jer književnost ne može da pobedi istoriju, ali može da deluje subverzivno. Ne verujem da bi literatura mogla više da ima moćan upliv na društvo (čak i ako se to desi u nekom pojedinačnom slučaju), ali može da dovede do sitnijih učinaka. Oni meni na neki način omogućuju da se revanširam prošlosti. Verovatno neću ništa promeniti, ali ako mi uspe kakva manje subverzija, kakav manji društveni pomak uz pomoć proze, biću zadovoljan i to će mi biti dovoljno.
 
Izvor: Radio Slovenija, program za kulturu
Autor: Vlado Motnikar


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.