Intervju: Čigozi Obioma, autor „Ribara“ – O životinjskoj metamorfozi i britanskom nasleđu

Čigozi Obioma je rođen u Akureu, na jugozapadu Nigerije. Kao dete proveo je nekoliko Božića u bolnici. Društvo su mu pravile knjige i otac koji mu je pričao priče. To su, kaže Čigozi, bili prvi trenuci kada je osetio strast prema čitanju i pričama.

Čigozija poznajem tri godine i teško je zamisliti da je ovaj isti Čigozi bio bolešljivo dete. Na fudbalu petkom predvodi svoj tim neverovatnim udarcima, driblovima i dodavanjima. Njegova strast prenosi se i na pisanje – njegov debitantski roman „Ribari“ pobrao je sjajne kritike širom sveta.  Pre odlaska na književnu turneju seo je sa mnom na kafu da porazgovaramo o njegovom romanu.

Kada si prvi put osetio potrebu da napišeš „Ribare“?

Bilo je to 2009. Dve godine sam živeo na Kipru i baš sam se bio uželeo doma. Stalno sam mislio na porodicu i povratak kući, ali moji roditelji nisu imali novca. Otac mi je, dok smo razgovarali preko telefona, ispričao o sve čvršćoj vezi moje starije braće koji su bili sličnog godišta. Ranije su bili veliki suparnici. Ali sada, u tridesetim, nekako su se povezali i postali gotovo nerazdvojni. Posle tog razgovora počeo sam da razmišljam o romanu na kome sam radio. Imao sam veliku potrebu da napišem nešto o mojoj braći, o tome šta sam u to vreme osećao. Bio sam bliži braći iako imam i sestre. Šta je bilo najgore što je moglo da se dogodi dok su se moja braća svađala? Želeo sam da napišem priču o bliskoj porodici koju uništava spoljna sila. Kao tu silu, tog katalizatora izabrao sam ludaka.

Deo impulsa romana je taj da sam tražio način da uhvatim ono što osećam kao osnovnu dilemu u Nigeriji: zašto Nigerija ne napreduje? Imamo dovoljno nafte, elitu obrazovanih ljudi, prilično mladu populaciju od 70 miliona mlađih od 35. Zbog čega i dalje nazadujemo kao narod? Mislim da je odgovor u samim osnovama. Plemena poput Joruba i Igboa su poput samostalnih država. Ranije nisu imali nikakve kontakte i napredovali su sopstvenim tempom. Onda je došla kolonizatorska sila i rekla: „budite nacija“. To je poput proročanstva ludaka. Zašto pristajemo na britansku ideju nacije? Zašto ne odlučimo sami?

Reci mi nešto više o tom ludaku. Da li je njegov lik zasnovan na nekim dečjim uspomenama ili je potpuno izmišljen?

„Može li Abulu biti stvaran“ pitanje je koje sam iznova sebi postavljao. Fenomen ludaka je veoma čest u našem društvu. Postojale su lutalice koje bi šetale unaokolo, mahom došljaci. Hodali bi unaokolo i kupili smeće sa ulice. Neki od njih su bili veoma poznati u malim gradovima. Ljudi bi ponekad plesali sa njima. Nekada su me veoma uznemiravali. Mi, deca smo se pored njih osećali kao odrasli jer smo mogli da im komandujemo. Smatrali smo se odraslim kada bismo ih sreli jer smo mislili da smo mudriji. Onda, jednog dana bismo ih videli mrtve, verovatno ih je udario auto. Želeo sam da njihovu borbu pokažem zapadnoafričkim političarima.

Većinu ludaka ne smatraju prorocima, ali sam želeo da u romanu ispitam taj sujeverni momenat. Sujeverje je nasleđe Afrike. Oni veruju da je sve što imaš dar natprirodne sile. Na primer, moja majka je bila uverena da sam u ovaj program dospeo zahvaljujući nečijoj pomoći ili uz pomoć molitvi. Čuo sam priču o nekoj ženi sa Floride koja je imala dobar brak. Ali je onda upoznala nekoga ko je čitao sudbinu iz listića čaja i taj joj je rekao da će se u budućnosti razvesti. Vratila se suprugu sa kojim je bila u braku pet godina i ispričala mu proročanstvo. Suprug joj je rekao da zaboravi na tu glupost, ali je ona insistirala. Posvađali su se i to je, s vremenom, preraslo u ozbiljan sukob. Trajao je mesecima. Konačno, brak je bio uništen. Slično tome, u romanu se postavlja pitanje da li se proročanstvo ispunjava zato što deca veruju u njega? Ili zaista postoji neka neverovatna sila čija se moć ne može obuzdati?

Proročanstva i proroci prisutni su i u romanu „Things Fall Apart“ Činua Aćebea. U tvom romanu, Aćebe se pominje nekoliko puta, naročito kada Obembe planira da ubije Abulua. Koliko je Aćebe uticao na tebe kao na pisca?

Od Aćebea sam preuzeo Igbo filozofiju i kulturu. Gabrijel Garsija Markes je drugi uzor. Ali pre svih citirao bih Amosa Tutuolu koji je napisao prvi engleski roman u Africi (The Palm-Wine Drinkard). Kod Tutoule se sreću grčke i Šekspirove tragedije.

Šta je sa upotrebom Igbo poslovica i izreka?

Mislim da moj rad ne bi imao smisla bez njih. Po meni, da bi fikcija bila uspešna mora da zadovolji tri stvari: 1) mora nešto da govori; 2) zaplet mora da ima početak i kraj koji mogu da se ispričaju; 3) mora da bude utemeljena u nekom filozofskom okviru. Uzmite „Videla“ Elenor Katon ili „Gospodara muva“ Vilijema Goldinga. Šta se dešava sa civilizacijom kada niko ne gleda? Šta se dešava sa čovekom, sa najboljim ljudskim bićima kada bivaju gurnuti u drugi svet? Priča služi svrsi. Zaplet može da bude jednostavan, ali mu filozofski okvir daje dubinu kao što je slučaj sa „Ratom i mirom“. Igbo poslovica kojom počinjem roman: „čovekovi koraci ne mogu da pokrenu stampedo“ je veoma duboka; mogao bih da napišem esej od 100 strana samo o tome. Pa ipak, Britanci su odlučivali o budućnosti generacija, miliona ljudi. Možda čak samo jedan čovek. On je mogao da kaže, hajde da napravimo ovu zemlju Nigeriju. I godinama posle njegove smrti, ljudi pate zbog te odluke. Ali i mi smo krivi. Kao što je američki istoričar Vil Djurant rekao: civilizaciju ne možete uništiti spolja već samo iznutra. Ako ljudi ne bi verovali, beli čovek ne bi bio uspešan. Da Ikena nije verovao u Abuluovo proročanstvo, stvari bi bile drugačije. Ali kad ljudi veruju, to verovanje postane institucija.

Hajde da pričamo o jeziku romana. Postoje brojni jezici i tajni kodovi na svetu. Joruba i Igbo, standarni engleski i engleski došljaka, čak i američki i britanski engleski.

Engleski je dobra stvar koju smo dobili od Britanaca. To je divan, sintetički jezik koji je toliko prilagodljiv da možete bilo šta da uradite sa njim. Ima bezgranične mogućnosti. Što se tiče kodova, igrao sam se sa jezicima jer to ima velike političke implikacije. Želeo sam da uhvatim, koliko je to moguće, političko telo Nigerije. Taj svet raznih jezika. Nigerijci su poliglote po rođenju ili makar bilingvalni. Odrastao sam na zapadu gde se govori joruba. Ali moji roditelji govore igbo. U knjizi, porodica priča tri jezika. Najbolji način da se prođe kroz ovu teritoriju, najbolji način da ovo pokažem jeste da svaki lik bude povezan sa jednim primarnim jezikom. Otac, ljubitelj zapadnjačke kulture, uvek govori formalnim engleskim. Majka, tradicionalnija, uvek govori igbo. Deca, koja se druže sa lokalnom decom, govore joruba. I tako engleski, kada se koristi, stvara kratere između porodice i prijatelja. Kada se ljudi prebace na ovaj jezik oni svesno stvaraju distancu. Kada su Majka ili Otac ljuti, ona ili on se prebacuju na engleski. Krnji engleski koriste neobrazovani, on je „zvanični jezik“ masa. Veoma je specifičan, pa ipak, sve crte vodećih jezika regije su u njemu.

Prvu ruku romana pišeš na britanskom ili američkom engleskom? Primetio sam oba u knjizi.

Na britanskom engleskom. Ali kada sam ponovo prolazio kroz roman pokupio sam dovoljno američkog engleskog da je nekako ušao u tekst. Moji urednici su odlučili da ga ostave kako bi pokazali multinacionalni aspekt mog pisanja. Ali i dalje britanski engleski doživljavam kao primarni jezik za pisanje.

Još malo o jeziku romana  – šta je sa životinjskim metaforama?

To ima veze sa filozofskim okvirom.  Kompleksna je to stvar. Ako bih morao da napišem priručnik to bi bila polemika o tri motiva efikasne fikcije. Romanopisac mora da osmisli strukturu koja će efikasno izneti ono što pokušava da kaže i filozofiju iza toga. O ovome sam pričao u intervjuu BBC-ju, o načinu na koji ljudski um radi kada pokušavate da se nečega setite. Naročito Bendžamin, moj narator, koji dve decenije kasnije priča priču.  On je u tridesetim a priseća se vremena kada je bio devetogodišnjak. Takva sećanja nisu linearna več dolaze u gomili i na preskok zavisno od toga šta se nalazi pre i posle u tvom umu. Neke senzacionalne stvari mogu da iskoče i zaokupe pažnju dok se druge povlače i ne traže pažnju. I, kako onda efikasno ispričati priču? Kako formirati hronologiju? Da bi bio koherentan, pripovedač priča uz pomoć asocijacija, uz pomoč onoga šta ga fascinira. A Bena fasciniraju životinje. Tako na primer, kada kaže da je njegov brat posle smrti postao vrabac, Ben umanjuje težinu tragedije na nivo koji je kao dete mogao da podnese. To mu pruža utehu. Kada sam bio u tim godinama uvek sam razmišljao o stvarima kroz asocijacije. Moj otac je Supermen jer može da podigne stolicu a ja ne mogu.

Da li si prvo izmišljao životinjske metafore pa tek onda strukturu romana oko njih?

Dosta sam lutao. Na početku, susret sa ludakom je bio početak ali sam onda odlučio da moramo prvo da saznamo kakva je porodica. Pisao sam poglavlja kako je priča napredovala. Asocijacije – životinjske metafore – su se rano pojavile, u naslovima poglavlja, i znao sam šta ću sa njima. Uvek sam znao da je Bendžamin moljac, ali nisam znao gde to da smestim u njegovu priču. On je veoma skroman i povučen pa sam odlučio da njegova priča ide poslednja. On zavisi od drugih. Ne može da bude sam na svetu. Tako da kada mu braća odu a on ostane sam, tada ga najbolje razumemo.

Uvek pokušavam da napišem nešto što ranije nisam pročitao. Imam ovu ideju „simbiotske metafore“ – želim da imam dve ptičice na drvetu, kao da se pare. Želim da čitaoci vide te ptice iz daljine, nejasne zbog daljine i da vide ptice kao jednu. Bendžamin možda jeste moljac, ali na koncu svega želim da ga čitaoci vide samo kao Bendžamina.

Sa kojim likom u romanu se najviše saosećaš?

Sa svima. Ali osećam mnogo simpatije prema Abulu. Uvek je tu ta dilema – žaliti ga ili mrzeti? Nemam odgovor na to. Ono što mi je najfascinantnije jeste to što je izazvao toliki haos, ali je on takođe toliko benigan – on nije svestan zla koje čini. Nije svestan da pravi štetu. Uvek sam pokušavao da istražim moć reda, destruktivnog reda, šta je to što će te uništiti a ti nećeš biti svestan da te uništava? Svake godine BBC uradi dokumentarac o paradoksu Nigerije. Ali oni ne razumeju da je problem sa kojim se danas suočavamo rezultat uplitanja njihove zemlje. Ne krivim Britance za sve; svi su oni davno pomrli. I mi smo krivi.

Da li si to rekao tokom intervjua BBC-u?

(smeh) Naravno! Oni znaju da je roman kritika britanske okupacije Nigerije.

Koliko si istraživao da bi napisao roman?

Sve sam zamislio. Ne verujem previše u istraživanje kada je reč o fikciji. Postoje neki izuzeci. Deo o M.K.O. Abioli jer je on istorijska figura i pokušao sam da njegov lik bude utemeljen u realnosti. Ali svet je mnogo više od onoga što mi razumemo. Natprirodne stvari se dešavaju na istoj ravni sa realnošću.

Šta je sa zatvorom i sudskom presudom?

Ništa nisam istraživao. Pročitao sam neke priče u Nigeriji na koje sam naišao. Imam predstavu šta može da se desi u sudnici.

Završavaš MFA program (Master of Fine Arts) na Univerzitetu Mičigen. Kako je ovaj program uticao na tebe?

Nisam umeo da pravim revizije dok nisam ušao u MFA program. Radionice su me zaista naučile reviziji a to je važna veština. Roman „Ribari“ bio je gotov pre nego što sam došao ovde. Tako da ga na radionicama nisam menjao. Već sam u to vreme imao agenta.

Jedan australijski kritičar napisao je da je roman rezultat MFA. Postoji tendencija da te ljudi gledaju sa visine i kažu da se neke „MFA crte“ vide u mom radu. Ne mislim da su MFA programi loši sami po sebi. Ali me iritira pretpostavka ovog kritičara koji ne zna istinu. Na kraju, nebitno je da li je roman rezultat radionice ili ne. Važno je da li je uspešan kao umetničko delo.
 
Autor: Nathan Go
Izvor: michiganquarterlyreview.com