Inspirativni govornik: David Menaš

David Menaš je bio nastavnik 15 godina u Majamiju. Dijagnostifikovan mu je tumor na mozgu 2006. godine. Život mu se promenio nakon moždanog udara 15. jula 2012. godine. Od tada je slep i paralizovana mu je leva strana tela. Ali njegov smisao za humor i optimizam nisu popustili ni posle 3 operacije, 30+ hemoterapija i još mnogo toga. „Davidova lista“ je knjiga o najbitnijoj životnoj lekciji, dijagnozi i Davidovom putovanju. Njegova ličnost je zasigurno bila veća od života i to sa razlogom.

Ovaj intervju je urađen 2014. godine, pre nego što je autor preminuo.

Život sa dijagnozom

Kako se vaša dijagnoza tumora na mozgu pretvorila u priču?

Bio sam slomljen, zato što sam 2012. shvatio da više ne mogu da budem nastavnik. Uskoro sam počeo da sedim u kući svakog dana, dosađivao sam se čekajući moju tadašnju ženu. Tako sam odlučio da putujem. Upitao sam ljude na Fejsbuku da li bi mogli da me ugoste i za 3 sata imao sam 50 ponuda bivših đaka i prijatelja. Nekih 75+ kauča i 100+ ljudi kasnije, zabeležio sam to putovanje i pretvorio beleške u knjigu.

Pročitao sam da ste snimali video klipove sa vaših putovanja. Da li su oni javni ili privatni?

Možete ih pronaći na Jutjubu. Ima klipova koje su pravili đaci, a ima i mojih. Možete posetiti i našu stranicu na Fejsbuku, gde ćete pronaći mnogo slika.

Koja se priča ističe sa vaših putovanja?

Dok sam bio u Nju Džersiju kod mog prijatelja Stiva, držao sam njegovu bebu staru samo 4 dana. Tek rođenu. On i njegova žena su usvojili dvoje dece i jednoga dana dok sam bio kod njih, socijalna služba im je dovela novorođenče, koje je krvni srodnik sa jednim od usvojene dece. Nikada nisam držao nešto tako malo i osetljivo. Ovo putovanje ticalo se stvari koje nikada nisam radio, a trebalo je. Držanje tog deteta je sigurno na vrhu liste.

Na drugo mesto bih stavio odlazak na Zapadnu obalu. Tamo sam video Pacifik. Susreo sam se sa bivšom učenicom koja je sad doktor nauka, ima objavljenu knjigu, udata je za dobrog čoveka i uskoro će dobiti bebu.

Putovanje postaje knjiga: „Davidova lista“

Koliko je bilo teško pretočiti putovanje u knjigu?

Originalni rukopis su mi odbili. Izdavač je hteo da napišem kraću verziju u formi narativa. To nije bilo ono što sam ja nameravao, ali sam ipak tako učinio. Dvaput sam dao sve od sebe. Poput svih umetničkih dela, knjiga mora da uključi bol – ili nije iskrena.

Kakav vam je život otkad ste napisali „Davidovu listu“?

Osim što sam slep i hendikepiran, ne mogu da se žalim. Pokušavam da održim smisao za humor.

Da li vam se lista promenila?

Ironično, moj broj 1 je reč koja se ne nalazi među originalnih 26. Prvi prioritet mi je moja snaga – sposobnost da izdržim. Želim da ljudi znaju da je biti hendikepiran čast i živim da imam častan život i časnu smrt, ali snaga je najvažnija.

Razumem koncept liste prioriteta i volim kako ste je učenicima objasnili kroz „Otela“, ali kako tačno ona funkcioniše?

Učenici – ili čitaoci – moraju da organizuju 26 apstraktnih reči po redu od najbitnije do najnebitnije. Reči su stvari poput duhovnosti, umetničkog izražavanja, porodice, prijatelja, zabave i putovanja. Sve one se nalaze u knjizi. Čitaoci onda treba da odluče ne samo koliko su važne, već da li će se i voditi po njima. Na primer, ako je karijera na dvadeset petom mestu, a vi uvek radite, onda morate da ponovo presložite prioritete.

Filmska adaptacija knjige

Holivud bruji o vašoj priči, posebno zato što će Stiv Karel glumiti vaš lik. Šta vi mislite o tome?

Da budem iskren, ne znam šta da mislim. Volim Stiva Karela i produkcijsku kuću. Mislim da će odraditi odličan posao.

S druge strane, prilično sam nervozan. Više će ljudi pogledati film nego što će pročitati knjigu. Činjenica je da će veći deo moje zaostavštine biti zasnovan na ovom filmu. Scenarista će svoj tekst pisati na osnovu sopstvenih impresija o knjizi. Glumac će onda zasnovati svoju percepciju mog lika na onovu scenarija. Bojim se da ovo postaje kao igra gluvih telefona, sa mojim „likom“ koji se prenosi od mene, do knjige, scenarija, glumca i onda do publike. Bojim se da će poruka možda biti izgubljena u prevodu. Neću žuriti da vidim film, ako poživim toliko dugo.

Ali moram reći da sam uzbuđen. Nadam se da će podstaći ljude da pročitaju knjigu.

Pomoć drugima

Mojoj koleginici i prijatelju je nedavno dijagnostifikovan tumor na mozgu. Za sada je vrlo pozitivna u vezi sa tim, čak mu je i dala ime („Barni“). Da li imate neku mudru poruku za nju?

Pre svega, žao mi je što to čujem. Ali izgleda da radi pravu stvar jer mu je dala ime i ostala pozitivna. Shvatio sam da je tumor najlakše odstraniti, ali i najteže nastavite bez njega. 

Da li već pomažete nekome?

Služim kao ambasador „Glasovi protiv raka mozga“ (Voices Against Brain Cancer). U pitanju je odlična organizacija. Molim vas podelite ovaj link sa drugima kako bi saznali više o tome.

Da li imate neki savet za nastavnike koji se muče sa svojim problemima?

Nema veze šta muči ljude (nastavnike), decu. Osoba koja ima razlog za život, uvek će pronaći način – na ovoj rečenici možete da zahvalite Ničeu. Moja predavanja i studenti su bili moj „razlog“. Sada se osećam obaveznim da služim svrsi i budem ispunjen tako što ću pomagati drugima. Kakav god da je problem, pronađite razlog da živite, ostalo će sve doći. Mogu biti deca, umetnost, vera, vaša karijera, prijatelji ili hobi. Nije bitno. Znajući da možete proći kroz bilo šta zato što imate svrhu čini to vrednim. Ako ovaj ćelavi, uglavnom slep, polubogalj može, postoji „način“ za sve.

Izvor: theeducatorsroom.com 
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Chris Granger