Igor Marojević: Mamurluk je saznajno najplodniji deo alkoholičarskoga paketa

Pisac Igor Marojević u „Romanu o pijanstvima“ dodirnuo je još jednu osetljivu temu. Ranije je pisao o progonu folksdojčera u Vojvodini, smrti i samoubistvu, bombardovanju SRJ, Beograđankama, a sad je progovorio o alkoholizmu. Iskrena priča o četrdesetogodišnjaku koji se u Srbiju vraća iz Španije, o njegovim pijanstvima i pokušajima da se vrati među trezvenjake, privukla je pažnju i Velikog žirija za nagradu „Meša Selimović“, koju dodeljuju Večernje novosti.



„Knjiga je osvojila najviše glasova među romanima i više nego sve knjige iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, uključujući i dobitničku“, kaže Igor Marojević, za Novosti. „Sve i kad bih rekao da meni ne znači, potonja činjenica ima objektivni značaj, a trenutno bome i lični, pošto spadam u one romanopisce koji bojkotuju NIN-ovu nagradu. 'Meša Selimović' je najtransparentnija domaća književna nagrada zbog sistema glasanja i čestih promena u članstvu žirija, a vrlo je korisno što vodi računa o struci i o geografskoj mapi srpske književnosti u domicilu i regionu. No pošto nijedna književna nagrada nije savršena, voleo bih da u žiriju za 'Mešu' ima još više etabliranih imena.“

Šta nedostaje savremenoj književnoj sceni danas?

Savremena književnost ne trpi krizu poetike, a srpskoj pak možda nedostaje više kritičara koji su u stanju da se uhvate ukoštac s duhom vremena, ili bar da to čine vidljivije: teško da nam je preostao i jedan nesporni uticajan književni časopis. Nedostaje nam i više književne kritike u dnevnoj štampi, jedva da je i ima.

Zašto tvrdite da se danas cinizam i ironija u literaturi odbacuju?

Više mislim da su potcenjeni, mada često nisu ni prepoznati. Ovde se cinizam masovno brka sa sarkazmom, kao da nije filozofski pojam i pravac, a ironija redovno ne primećuje. Uz to se ne gleda blagonaklono na njihovu primenu u obradi osetljivih tema, što je redak supstancijalni segment u kom nekoliko decenija kaskamo za najrazvijenijim književnostima.

Mnogi kažu da bi pisac napisao dobru knjigu neophodno je da piše o onome što dobro poznaje. Da li ste se vi ponekad latili čašice da biste što bolje spoznali temu kojom se bavite u „Romanu o pijanstvima“?

Da, piše o onom što dobro poznaje ali, dodao bih, i prema čemu može da stvori distancu. Utoliko se nisam razlikovao baš radikalno od mog pripovedača koji se laćao i čašice i čaše i krigle, i gledao druge kako to rade, ali i ulazio u duga razdoblja žeđi. Konačan odgovor je ipak dvosmislen, kao i kraj romana: smišljeno se može shvatiti i da se narator i glavni junak vratio piću i time izgubio životnu ljubav, i da je ipak uspeo da ostane apstinent i obezbedi hepiend.

Što bi rekao pesnik: Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću?

U časima žešćeg stresa, piće smiruje telesa.

Knjigu ste pisali u prvom licu, ispovednim tonom. Koliko je „Roman o pijanstvima“ autobiografski i šta vas je podstaklo da ga napišete?

Alkohol je u mojim prethodnim prozama imao ulogu motiva. Dodatan podsticaj da od njega načinim temu našao sam u tome što je iz klasika književnosti o pijanstvima morala izostati gomila novovremenih motiva vezanih za cirku, poput vikend-pijanstava, čet-pijanstava ili japi-pijanstava.

Ko danas više pije – žene ili muškarci?

I dalje više muškarci a povremeni drugačiji utisak ne duguje se ni tome što dame piju više no ranije; čak bih rekao da ni to nije istina, samo su danas, usled emancipacije, društveno ohrabrenije da pokazuju vlastito drugovanje s alkoholom.

Ovih dana suočavamo se sa najnovijim podelama među Srbima: jedni su za karantin, drugi za rakiju. Na čijoj ste vi strani?

Kad je posredi pisanje samo, više sam na strani onih koji su za karantin. Kada pak govorimo o prikupljanju građe – posebno za štivo poput „Romana o pijanstvima“ – pre bih bio pobornik rakijaša i vinopija.

Šta vidi pijanac kad se potpuno istrezni?

Iako možda najneprijatniji, mamurluk je saznajno najplodniji deo alkoholičarskoga paketa. Možda i stoga što je u njemu čovek sklon grizodušju i nema preterano visoko mišljenje o sebi, za mamurluka je i osetljiviji i objektivniji.

Planirate li da, skorije, nazdravite nekom svom novom delu?

Posle pisanja o savremenom Beogradu u završenom Beogradskom petoknjižju vraćam se svojoj drugoj, etnofikcionalnoj pentalogiji, koja, pretežno kroz zbivanja vezana za nemački, španski i srpski narod kao tri sankcionisana evropska naciona u 20. veku, govori o nekim od najkrvavijih zbivanja u najkrvavijem od svih stoleća. U narednom romanu „Pred kraj sveta“ u teme spadaju i Španski građanski rat, i Jasenovac, i Blajburg, Srebrenica i NATO bombardovanje 1999.

Da li ste konačno postigli dogovor o snimanju serije po knjizi „Beograđanke“?

Jednom u životu sam sebi dopustio da zapanjen izvrsnom komercijalnom prođom dotične zbirke priča – preozbiljno shvatim značaj običnih pregovora o nekom projektu, konkretno o TV seriji „Beograđanke“. Vaše pitanje vidim kao pravičnu kaznu za tu moju grešku.
 
 
Autor: Dragana Matović
Izvor: Večernje novosti