Igor Marojević: Devedesete su neiscrpna, a u srpskoj književnosti i nedovoljno zastupljena tema

Sa Igorom Marojevićem, piscem i povremenim kolumnistom „POP&Kulture“, više nego ikad sam želeo da ne razgovaram o opštim mestima naše stvarnosti, već o stvarima koje sam učitao čitajući njegov poslednji roman „Tuđine“ (Laguna). Srbija i Crna Gora, Srbi i Crnogorci, Milovi i Momirovi (mada ne direktno), metropola i provincija, život i masovno samooduzimanje života, staro i novo, devedesete i bombardovanje… Sve je to bilo tako blizu da vas tema ne dotakne.



Zašto samoubistvo kao tema?

Na početku „Mita o Sizifu“, Kami veli da je samoubistvo jedini zaista ozbiljan filozofski problem. Ako je to tačno – a Kamiju verujem – onda je ono i neiscrpna tema, s kojom je moja neznatnost pokušala da se uhvati ukoštac u „Tuđinama“. Nije da za temu  nisam vršio ambiciozne pripreme, u vidu novele „Obmana Boga“, romana „Prave Beograđanke“ ili priče „Perast“, ali se od tih naslova „Tuđine“ znatno opsežnije, šire i odlučnije hvataju besmrtne teme samoubistva.
 
Koliko si proučavao literaturu o samoubistvu, kao junak tvog romana Ratomir?

Nešto metodičnije, možda i stoga što sam završio fakultet dok je glavni junak „Tuđina“ Ratomir Jauković autodidakt. Ali možda je njegovo obrazovanje o suicidu i uopšte, šire, jer na njega utiču partnerke: visoka činovnica lokalne biblioteke i ekspertkinja za knjige o samoubilačkim rabotama, kao i ekscentrična urednica u alternativnoj muzičkoj kući koja ga praktično apdejtuje. A možda sam od njega metodičnije čitao, recimo, Dirkemovo „Samoubistvo“ i „Zle duhe“ Dostojevskog zato što, iako čak i više putujem, nisam vodio tako zabavan život kao on.
 
Da li smo mi narod sa samoubilačkim porivom? Tebi je takva teza poslužila za radnju „Tuđina“...

Meni je to pre jedna od ideja u opticaju nego teza. Možda je ideja tačna, ili nije: na čitaocu je da odluči. Ona je svakako najvidljivija u epizodi lepljenja targeta na čela i prsa tokom bombardovanja. Ta je akcija pripovedaču ličila na pokušaj kolektivnog okolišnog samoubistva, odustajanja od zamorne svakodnevne borbe pod izgovorom herojstva a u stvari prikrivanja Bogu čistog samoubistva, kako bi se izbegla njegova kazna. Da stvarno veruju, oni ne bi pomislili da Gospod može da nešto ne vidi. S druge strane, na nižem nivou, koliko ambicioznih se ponaša na način suprotan strogim lekarskim savetima, kao da žele takođe da se ubiju posredno, neopaženo, kao i razni zavisnici?
 
Tvoj junak pati zbog tradicije, on je čovek drugog, novog vremena, ali ga okovi starog drže. Na jednom mestu u romanu kažeš zato što je pi*ka... 

Malo mi je to istrgnuto iz konteksta. Na gotovo samom uvodu romana junak konstatuje da su i on i otac pi*ke jer ne smeju da se suprotstave agresivnom plemenskom kolektivu, ali se ispostavlja da otac nije. Ostatak romana protiče i u preispitivanju tog sina: da li je pi*ka, u praksi histeričan i neodlučan mlad čovek koji dozvoljava drugima svašta i ne može da se nosi sa ličnim utiskom kolektivnog samoubistva, ili ipak uspeva da postavi granicu dovoljno visoko. Ja mislim da nije, no neka čitalac ako ga zanima, sam zaključi da li moj glavni junak Ratomir Jauković ispada pi*ka. 
 
Uvodiš politički diskurs koji deli Crnu Goru gotovo na pola. Crnogorski deo romana se dešava u vremenu onog konačnog razlaza Mila i Momira, beogradski u vreme bombardovanja. Zbog čega se baviš tim vremenom?

Devedesete su takođe neiscrpna, a rekao bih i u srpskoj književnosti nedovoljno zastupljena tema. U toj deceniji su se napolju desile revolucionarne stvari za javno poimanje morala i razvoja tehnologije, što smo mi maltene sve prevideli ili pripisali 21. veku, jer smo unutra, pod sankcijama, imali vlastite, atipične devedesete; lokalno, ne univerzalno vreme. 
 
Tvoj junak kad dođe iz Crne Gore u Beograd kaže da oseti prostranost kao da je u 10-omilinskom gradu. Da li je Beograd za tebe prostran grad?

Zavisi odakle se vraćam u njega. Ali sam, na primer, na Lagunijoj Meridijan turneji 2006/7, posle gostovanja na jugu Srbije ili severu Vojvodine osećao novobeogradske bulevare široke između varoši iz kojih sam došao, uvećanog Beograda i realnog Sijudad Meksika, najvećeg grada u kojem sam bio, i gde je štošta kao na uvećalu.
 
Da li je još neko koristio termin starohercegovci u književnosti za stanovništvo iz boko-kotorskog zaliva koje sebe ne smatra Crnogorcima?

Ne znam, ja sam takvim imenovanjem želeo da izbegnem preterano pominjanje srpstva, ne što sam anacionalan pa sam nešto preosetljiv, nego srpstva kao opšteg mesta u javnom diskursu, razumeš Miki, kao jedne od mnogih reči koje su preterano korišćene pred publikom da bi se mogle habati i u delu a bez estetskih posledica, osim da je autor ne znam koliko genijalan, u šta danas ne verujem ali to je samo moje mišljenje. Da bih izbegao preteranu upotrebu opštih mesta, morao sam da maltene izmislim svoj jezik.
 
Da li si ti Crnogorac, starohercegovac, Španac, Katalonac ili možda Srbin? Kako se osećaš?

Kad su mi iz Who is Who Srbije tražili da se izjasnim o rečenom, kao i pitanju verske pripadnosti, naveo sam da su to privatne stvari. Ovde se i dalje previše, i jalovo, raspravlja o tome, drugde možda i više ali zanima me mesto gde živim. Bez sumnje sam pripadnik srpske književnosti i odan srpskom, ali i španskom jeziku, na kojem sam napisao svoju prvu dramu. Prevela ju je tamošnja produkcija na katalan, a ja je četiri godine kasnije preveo sa španskog na srpski da bi se igrala na BELEF-u. Tekst na tri jezika kao prvo dramsko iskustvo i prestanak bavljenja time, potpuna opreka, ali ne može se s velikim brojem tih ljudi sarađivati. Teško je to, uopšte
 
„Meni su ljudi dragi samo dok pate“, kaže se na jednom mestu u romanu. Da li je proživljena patnja neophodna za umetnost?

Da, ali ne zaboravimo da to kaže uslovni negativac. Bogdan Pašić.

Ne želim da namećem tumačenje, ali meni se u ovom trenutku čini kao da „Meni su ljudi dragi samo dok pate“ može da zvuči i hrišćanski, i psihopatski.

U poslednje vreme u više navrata boraviš u Španiji. Planiraš li opet da živiš tamo?

Imao sam neke administrativne obaveze, a i izlazi prevod romana „Parter“ i tamo je bilo posla u vezi sa mojim novim romanom i jednim ranijim. Ja sam sada apsolutni frilenser i posvetiću se pisanju znatno više nego do sada, a dok ne završim šta imam da napišem na srpskom, većinom moram boraviti ovde, zbog jezika. Posle toga, pod uslovom da ikad završim, sve je moguće.

Autor: Milojko Božović
Izvor: „Blic“