„I živ i mrtav“: Provokativan roman s provokativnom temom

Ivan Zlatković je polifon pisac: pesnik, književni istoričar i teoretičar, antologičar, romansijer. Posebno se bavi proučavanjem usmene književnosti: epskih pesama (osobito o Marku Kraljeviću), humorom i likovima u našoj usmenoj prozi i tzv. bezobraznim usmenim pričama. Sastavio je „Antologiju narodnih pesama o Marku Kraljeviću“ (zajedno s Milanom Lukićem) (2005), „Antologiju šaljivih narodnih pripovedaka“ (2018) i onu narodnih bezobraznih priča koju je naslovio „Čestoskok“ (2016). Daleki tragovi ovih i ovakvih istraživanja daju se videti i u romanu „I živ i mrtav“ makar na parodijskoj ravni. Ovom romanu su prethodili sledeći: „Povratak“ (2003, 2005), „Sintetičari“ (2010) i „Crno pile koje beži“ (2013). Sva četiri njegova romana svedoče kako je pred nama pisac koji zna da izabere provokativnu temu i da dopusti njoj da naloži kakvo će romansijersko ruho roman obući sebi. Razlikuju se poprilično. Zajednička im je osobena sažetost, zgusnutost i zanimljivost pričanog koja čitaocima ne dopušta da ih ispuste iz ruku pre nego što poslednju stranicu pročitaju.

„I živ i mrtav“ roman je o hajduku, seljaku Jovašu koji okuplja razbojničku družinu, s kojom, ali i sam, teroriše Aranđelovac i okolinu. Pridružuje se jednom od najčitanijih srpskih romana „Hajduk Stanku“ Janka Veselinovića i „Gorskom caru“ Svetolika Rankovića koji je upravo njime polako ka modernijem romansijerskom prosedeu usmerio čitavu srpsku prozu krajem devetnaestog veka.

Zlatković svoj kratki roman otvara sa dva mota: „Ono od čega najviše strahujem jeste strah“ i „Nećeš se više plašiti kada prestaneš da se nadaš“. Prvi je preuzet od Montenja, drugi od Hekatona. Povezani su međusobno, ali ih treba čitati obrnutim redosledom: pošto je prestao da se nada, Jovaš se ničega ne plaši i hrabro ide smrti u susret, a pritom bi strah, no ispostavlja se nepotrebno, mogao biti ono od čega bi ovaj junak jedino mogao, ako bi hteo, a neće, da strahuje. On kroz svoj, jadan i skučen, odistinski promašen, život ponosno i gordo hoda kao da je neprikosnoveni gospodar svoje sudbine, Bog na zemlji, onaj ko drugima vlada i gospodari. Darivalac smrti. Sama sudbina. On, koji je lišen prave sudbine, odbačen životom, lišava i druge iste, i istog.

Roman je „zaokružen“ tako što je snabdeven i sa dva završna mota: „I istina se izmišlja“ i „Kazati za neku priču da je stvarna, uvreda je za umetnost i za istinu. Svaki pisac je veliki prevarant“. Prvi je preuzet od Maćada, a drugi od Nabokova. Nimalo slučajno, sa njima se sučeljavamo kada roman iščitamo. Otkrivaju nam osnovno piščevo poetičko načelo, barem kada je ovaj roman u pitanju: iako izgleda – a to bi trebalo dokumentarna građa kojom je, izdvojenom, propraćen njegov osnovni tekst, da potvrdi – kako je on „preslikavanje“ sušte istine, pisac-prevarant, i ovaj kao i svi pravi, zapravo je zadužen da tu istinu dosoli, pomalo „isporazmešta“ tako da ona postane istina koja to prestaje da bude, a na svakom čitaocu je da sam proceni u kojoj meri, zašto baš na određenim kotama romana i s kojim rezultatima. Istina postaje, vukovski rečeno, isto to ali malo drugojačije. Roman, pak, biva upravo to drugojačije. Zbog njega je on i pisan. Zbog njega on se i čita.

„I živ i mrtav“ ima sedam glava: „Kiša“, „Senka“, „Lipa“, „Jajara“, „Mrak“, „Stenica“, i „Panj“. Kada se odlučio na sedmodelnu kompoziciju, pisac je nesumnjivo na umu imao simboličko značenje broja sedam. Ovaj „pokriva“ potpunost, sveukupnost, savršenstvo, izobilje… Glavama je pridodat arhiv sačinjen od dokumenata, pojašnjenja i registara. Otkrivamo kako se Jovaš izuzetno često služi rečju burazer. Podastiru nam se spiskovi njegovih ljubavnica, žrtava, doušnika i jataka sa osnovnim podacima o njima. Tu su, kao plen, opisani Jovaševi predmeti koji su pronađeni u kući Nikodija, njegovog jataka. Dat nam je spisak kletvi koje su bile upućene glavnom junaku, priča-objašnjenje pesnika Vladete Kolarevića kako se u hajduke ide, čitava priča o mapi monaha Justina, odlomak iz članka „Plašimo li se novih otkrića?“ arheologa Nemanje Stevanovića, objavljenog u Starinaru za 1939. godinu u kojem je opisano šta kriju Dvorine. Slede likovni prilozi i fotografije. Bez arhiva i slika knjiga bi bila kudikamo siromašnija. Oni su podloga na kojoj je sazidana kuća romana. Polazište koje nije ostalo samo puko izvorište već je samo upalilo iskru koja je obasjala jednu mračnu, obično neobičnu, životnu sudbinu iz vremena već poprilično davnih. Uz to, arhiv roman čini daleko savremenijim nego što bi, da je njega lišen, inače bio.

Glave romana podeljene su na naslovljena poglavlja koja su najpre označena slovima azbuke. Ova idu svojim redosledom. Pošto je svih trideset slova „pokriveno“, pisac iznova poseže za „a“, „b“ i „v“. Tako je u igri broj trideset tri čija je simbolika takođe prizvana: toliko godina poživeo je Isus Hristos. No Jovaš, očigledno, ni po čemu na njega ne podseća. Mnogo više je nalik na Barabu/Varnavu, onog razbojnika kojeg je Pilat – pošto se narod, dobivši mogućnost da bira ko će biti pomilovan, za njega odlučio – pustio, dočim je Hrista razapeo.

Pasusi su izuzetno kratki. Veoma često se i na jednu jedinu rečenicu svode. To romanu podaruje dramatičnost. Naš pisac, i inače, drži do zanimljivosti radnje. Po njemu, verovatno, priča nosi roman. Ako su ljudi nekada znali za Jovaševa nedela i plašili se njegovih akcija i zuluma, kasnije je on bio potpuno zaboravljen. Pisac oživljava njegov život, odlučujući se da pripoveda o negativnom junaku u kojem ničeg pozitivnog nema. Karikaturalnim ga čini to što ovaj glavinja od ubistava i pljački do žena na koje opljačkano troši. Njegov život zapravo postaje putovanje, tragično i komično u isti mah, od jedne do druge žene. On, jednostavno, bez žena ne može i neće. Deluje ne kao Don Žuan, već kao Budalina Tale.

Kada je o junacima Zlatkovićevog romana reč, oni su listom negativci. I oni koji gone plen i sam plen, gonjeni, jednako su amoralni. Skloni da prodaju najsvetije, da izdaju najmilije, da prevare i sami sebe misleći kako varaju Boga i čitav svet. Jovaš, koji u prvu krađu kreće kako bi mogao novcem da osvoji svoju prvu ljubavnicu Liliku – oličenje je đavola (to sam za sebe Jagodi kaže), ali đavola koji u zatvorskoj ćeliji piše, nevešte normalno, pesme o ljubavi i cveću. On koji u hajduke kreće da bi došao do novca kojim može mnogobrojne ljubavnice da zaseni i hajdukuje da bi žene mogao lakše da osvaja, bilo milom bilo silom, biva izdat od onih u koje je najviše poverenja imao. Sve što je radio, pogrešno je radio. Dok je bio živ, kao da je mrtav bio. Kada se u mrtve preselio, ljudi su požurili da zaborave kako je ikada živ i bio jer to je bio onoliko koliko je bio zato što su mu oni, bilo svesno bilo nesvesno, pomogli da potraje više nego što je trebalo, ne pitajući se koliko će to ljudskih glava da košta.

Negativni junaci su i svi hajduci koje Jovaš oko sebe okuplja, posebno Varnava koji je krvoločni sadist, ali i svi, podmitljivi i glupavi žandari, neki više, a neki manje (podnarednik Savić, vodnik Kuzbabić, Mijović, Mijajlo Apsandžija koji tuče uhapšene hajduke i Vujić – poslednja dvojica omoguće Jovašu da za novac koji im daje iz zatvora pobegne – i mnogi drugi. Redom se žale na male plate i velike porodice o kojima moraju da se staraju, utapaju se u alkoholu, slika su u malom propale vlasti u državi koja sa takvima svakako na noge, posle ogromnog postradanja u balkanskim i Prvom svetskom ratu, ne može da se osovi. Negativci su i Žiža Pantelić, Nikodije, Živka, Milka, zelenaš Radišić, Avram koji će, kao lažni prijatelj, Jovašu smrsiti konce. Nesumnjivo i žene koje se za našeg junaka lepe i koje su sve odreda prostituciji sklone. Jedini svetliji lik u čitavom romanu je doktor Tanasijev čija tragična sudbina izgleda kao tanani prosenak svetla u gustoj tami koja čitav ovaj roman plavi. Samo uslovno, donekle, i Jovaševa žena koja se neuspešno bori za sebe i dvoje svoje i Jovaševe dece.

Roman je pun retrospekcija, flešbekova. Postoje vremenska „tumbanja“. Česte promene ugla gledanja. Štafetno predavanje reči različitim junacima kojima je omogućeno da, neretko i unutrašnjim sagledavanjem, nekom vrstom ublaženog toka svesti, svakako ispovedno, podnesu račun o onome što se zbilo. Citiranje novinskih isečaka koje prate krimi hroniku ondašnjeg doba. Ovlašno eksperimentisanje kada je romansijerska tehnika u pitanju. Zlatkovićev roman je izuzetno filmičan (pun je rezova karakterističnih za filmsku tehniku) i veoma lako bi se mogao preneti na filmsko platno. Veoma su česti kratki ubojiti dijalozi veoma nalik na one kojima se u svojim ostvarenjima služio Janko Veselinović, ali mnogo dramatičniji i „brži“.

Junaci se služe narodskim jezikom. Navodimo nekolike primere: vatati, vraćo, vrnuti, ene, jes, jutri, kaki, node, nomad, njiov, odma, ondak, otišo, pito, reko, sade, streviti se, teli, teo, trebo… Ima i nekoliko potencijalnih neologizama: dojutriti noć, močvarati se…

Psihološki senčeći svoje junake, i glavne i sporedne jednako, pisac se služi realističkim detaljima, naročito pri njihovom portretisanju, ali i prilikom ocrtavanja osobina koje ih krase: „To je žandar Mijović, samo on psuje oca. Drugi žandari psuju majku“ (12), Varnava ima oči „boje trulog lišća“ (13), (Jovaš) „Pomisli da puca sebi u glavu. / Nije ga strah od smrti, ni od Savićevih žandara, iako su na pedeset opanaka od njega. Tu ispod kamena. On odavno i nije živ, ostalo mu je samo da se života boji“ (15), hajduci „smeju se strahu, a ne smrti“ (18), „Žandari se boje hajduka i kada ih streljaju. Jedan se bio upišao. Kada je zapucao, video je sve one koje je pobio. Bili su tu. Jedan kraj drugog“ i imali su svi njegovo lice (18), „Kaplar Kuzbabić je ubijao iz osvete. Iz mržnje. Iz straha. Zbog stida. / Iz želje da svet učini boljim. / Zato jer ne može da ne ubija“ (19), „Briše znoj sa čela i vrata maramom koja je više ličila na gaće“ (21), „Počeo je da bazdi na ljudsko meso onih koji su dole u mraku jaukali, stenjali, režali, molili, psovali. Smrad se uvlačio pod nokte, u dlake na ramenima. U glavu. Slivao se niz grudi, u stomak“ (21; u navedenom primeru glagoli su kumulativno nizani), „Žandar ima oči mutne kao dno plehane piksle“ (30), „Imala je bradavice ko dva srneća oka“ (47),„Nikodijeva Živana je bila okruglog lica s malim crnim brkovima. Koža joj namreškana kao stari kajmak“ (68), „Đuka je bio kao glas iz radija, on stalno priča“ (82; ovaj junak je „eho“ ranijih Sremčevih junaka-megafona), „Komuniste su, kao i hajduke, zaključavali u `šesticu`. Po četvoricu, ili petoricu, iako su druge ćelije bile prazne“ (89), „Starica kojoj prilaze ima svelo lice nalik na napuštenu prugu“ (99), „Jovanka ima mladež na desnom obrazu koji liči na mrtvu stonogu, njene grudi su kao dva velika točka na pokvarenom biciklu. Puši na muštiklu“ (100), „Žena traži Jovaševe oči, koje su se sakrile u rupe kao sivi poljski miševi kada mraz zanoži pod Bukuljom. / Jedino su mu usne još žive, jer na njima svetluca smešak“ (164).

Poslednji navedeni primer, i ne samo on, sadrži pesničku sliku. One su, i inače, i te kako prisutne u Zlatkovićevom romanu i daju mu pomalo simboličku auru. Navodimo najupečatljivije, uz napomenu kako se često vezuju za motiv žandara, njihove uniforme i način življenja: „Novine postoje da plaše ljude“ (9), „Blato je crno kao da je noć. Jutro miriše na bukovu šumu“ (11), „ … jer se i sunce zaglibi u blato“ (12),„Mijajlo razgrnu krošnju drveta zelenu kao noć“ (22), „Kera koji je imao više očiju nego zuba“ (22), „Pratio ga je crveni oblak koji se tromboljio nad njegovom glavom“ (22), „bukve koja je gola kao slavska sveća“ (22), „Lišće diše“ (23), „Noć se namrštila. Rastegla“ (25), „ … kašika se davila u žućkastoj vodi“ (25), „ …mnogo mokra kiša (…) sluzava kao puž“ (26), „Napolju je kiša zavijala i ujedala“ (28), Varoš „se protegla na vrućini“ (30), „Lipa ćuti“ (63), „Sunce nestaje s neba kao umorni žandar koji se spušta niz brdo“ (63), „Te godine padao je sneg veliki kao dugme na žandarskom šinjelu“ (97 „Kiša je brabonjala svu noć“ (107), „Kaže da ga duša svrbi, izjeda kao stenica“ (130), „Dan se cedi kao rasol“ (135), „Te kasne jesenje noći zvezde su prštale kao vaške na šporetu“ (139), „Mrak je providan, nalik na maglu, puši se“ (152), „Na kaljavo nebo koje (ga je) … pritislo kao žandarska čizma“ (163), „Nijedan od žandara čije čizme cvokoću kao smrznute vilice“ (164). Pesničke slike su „zadužene“ za oneobičeno oslikavanje prirode koja se, s motivom vode i kiše u svom jezgru, ukazuje kao mokri, sluzavi prostor kojim ljudi promiču kao gmizavci.

Pisac ponekad „lepi“ detalje gradeći čitav grozd istih: „Podnarednik Savić pije čaj od kamilice koju njegova majka sadi u dvorištu male kuće ispod Risovače. Svog muža je upoznala u Beogradu na esnafskoj sajdžijskoj zabavi. To je bilo pre rata s Bugarima. Savićev otac je umro od srdobolje iste godine kada je njegov sin postao žandar. Sajdžijsku radnju su prodali nekom Jevrejinu. Gospođa Savić nikuda nije izlazila bez belog amrela, crvenog šešira i bisernih minđuša.

Ni u bakalnicu.

To ju je podsećalo na beogradske balove.

Savić pije čaj bez šećera“ (str. 9–10). U navedenom primeru pred nama je „talasanje“ likova, zamenica, vremena…

Nalazimo i jedan, rableovski, „spisak“ urađenog, numerički sređen – količinski opadajući (od pet do jedan): „Jovaš je u Nikodijevoj kući pojeo pet tanjira pasulja s debelim svinjskim rebrima. Četiri ćase masnog đuveča s ovčetinom. Tri debela hleba. Dve gibanice. Mali čanak kajmaka uz cicvaru i kačamak. Jednu slatku pitu od šljiva. Pio je rakiju i crveno vino. / Pucao iz Nikodijeve lovačke puške. / Zaklinjao se kako će da osveti Varnavu, psovao Mijajla Apsandžiju jer mu je ukrao mapu s blagom. / I šest puta `jebo` Milku: četiri puta noću, dvaput pred zoru“ (70).

Posegao je i za gnomom: „A zlo neće na onoga ko ga čini, nego na onog koji od njega strahuje“ (139). Jednako i za fantastikom: „Dolazilo se sa svih pet strana sveta“ (81) ili „Znoj ima boju mastila“ (152). Čak i za refrenom utkanim u prozu za šta nam je primer „te noći“.

Neke rečenice, na krajevima nekih poglavlja, napisane su kao stihovi što ćemo ilustrovati sa dva primera:

„A onda,
potrčao
niz
reku“ (28)

i

„Selo koje gori.
Ljude koji ubijaju
Žene koje plaču.
I
sebe
kao senku
koja uvek
beži“ (60).

Poetsko se tako javlja kao svojevrsna mrlja na crnilu naturalističkog. Pokazuje, i dokazuje, kako je Zlatkovićev roman mnogo složeniji nego što to, možda, na prvi pogled izgleda. U svakom slučaju, jedan od najboljih među onima koji su prošle godine obogatili našu prozu.

Autor: Dušan Stojković
Izvor: Akt, časopis za književnost, umetnost i kulturu