Hrvatski medij o romanu Marka Vidojkovića

„E, baš vam hvala“, roman srpskog pisca Marka Vidojkovića, SF priča u kojoj Jugoslavija nije nestala i koja se događa u 2017, izašla je 24. septembra, paralelno u Hrvatskoj i Srbiji, u izdanju zagrebačkog nakladnika Jesenski i Turk te beogradske Lagune.



Vidojković je za roman „Sve crvenkape su iste“ dobio Vitalovu nagradu za najbolju knjigu objavljenu u 2006, a „Kandže“ su osvojile Kočićevo pero i Zlatni bestseler. „Kandže“ i „Sve crvenkape su iste“ prodani su svaki u po više od 20.000 primeraka. Njegov roman „Ples sitnih demona“ bio je adaptiran u kazališnu predstavu, koja je dugo izvođena u beogradskom Dadovu.

U novom romanu „E baš vam hvala“ Marko Vidojković nudi neku vrstu alternativne povijesti.

„Još 2008. pala mi je na pamet ideja da spojim bezbrižno jugoslavensko detinjstvo, kakvo je makar bilo tokom osamdesetih, i horor koji je usledio kasnije. U međuvremenu, mnogo toga se promenilo u odnosu na 2008. Svetska ekonomska kriza razobličila je globalni neokolonijalni sistem, a u čitavom svetu, pa i zemljama bivše Jugoslavije, došlo je do revizije istorije i povampirenja fašizma.

To su savršene okolnosti da se opredelim za SF kao osnovni žanr i radnju romana smestim u sadašnjost, ali u paralelni univerzum, u kome se Jugoslavija nije raspala. Glavni junak je četrdesetogodišnjak, nekadašnji mali pionir, koji je odrastao u istraživača natprirodnih pojava u Saveznom SUP-u. Natprirodna pojava s kojom se susreće jesu stanovnici univerzuma u kome žive vaši čitaoci. Kada sam sklopio sve osnovne kockice, počeo je stvaralački pakao.“

Pukovnik Mićka

Pisao je, priča Vidojković, od 29. novembar 2015. do 29. maja ove godine. „Naracija je u prvom licu, što je značilo da sam pred sobom imao izuzetno težak zadatak ‒ da se neprekidno ubacujem u jedno gotovo čedno socijalističko muško biće mojih godina. Tek pišući ovu knjigu sam shvatio koliko su mi poslednje tri decenije puno otele od te socijalističke čednosti“, kaže.

Roman ima puno zapleta, raspleta, obrta. Osim urednika Igora Marojevića, Vidojkoviću je u pisanju dijaloga na hrvatskom pomogao uredničkim opservacijama Kruno Lokotar. Renato Baretić je, pak, kaže autor, „drugarski uleteo s lekturom teksta koji u knjizi izgovara jedan dalmatinski ustaša“.

Evo kako, otprilike, ide priča: Mirko Šipka je istraživač u Upravi za neobjašnjive fenomene SSUP. Kako jugoslovenski naučnici imaju objašnjenje skoro za sve, on svoj prvi slučaj dobija tek nakon više od deset godina radnog staža. Neobjašnjiv fenomen koji istražuje Šipka su lica koja se pojavljuju širom Jugoslavije, a pojedincima se otisci prstiju čak poklapaju s otiscima pripadnika neprijateljske emigracije, onih koje je jugoslavenska tajna služba likvidirala još početkom devedesetih. Ispostavlja se da ti neobični četnički i ustaški elementi zapravo dolaze iz druge dimenzije, one u kojoj se, kako će drug Šipka kasnije saznati, Jugoslavija krvavo raspala.

Jugoslovenski naučnici otkrivaju da dolazi do paranja šava između dva univerzuma, te da stanovnici obaju tih univerzuma nekontrolirano prolaze kroz portale, koji se otvaraju na sve strane i sve većom brzinom, preteći dovesti do potpunog kolapsa 3. juna 2017. Jugoslovenski superkompjuter je, brojeći učestalost otvaranja portala, izračunao da je taj proces počeo 3. juna 1989, na dan kad se srušio avion kojim su putovali članovi predsedništva SFRJ i svi predsednici jugoslovenskih republika i pokrajina. Jugoslovensko političko rukovodstvo zaključuje da raspad mogu zaustaviti jedino likvidacijom vodećih ljudi u svim državama nastalim na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Taj zadatak prepuštaju tajnoj, specijalnoj jedinici JNA, koju vodi misteriozni pukovnik Mićka. Uspe li plan, portali će se prestati otvarati, oba univerzuma bit će spašena, a jedinica koja je ostala „zarobljena“ u našoj realnosti imaće zadatak podići socijalističku revoluciju, ponovo ujediniti Jugoslaviju.

Vođa ustanka

Kao tajno oružje, budući ustanici sa sobom u ovu realnost dovode i Josipa Broza Tita 2.0, klona jugoslovenskog maršala. Mirko Šipka, zaintrigiran snovima u kojima mu se javlja sin iz druge dimenzije, nastavlja istragu na svoju ruku, nehotice postaje jedan od vođa ustanka.

Sam proces pisanja, komentariše autor, nalikovao je „čaroliji, koja je u ovom slučaju išla do granica bizarnog. Primera radi, u jednom trenutku, maskirani pripadnici specijalne jedinice JNA prolaze kroz portal i naprave egzekuciju srpske vlade. I to na sednici, uz direktan prenos na internetu. U prvoj verziji, ubili su premijera usred konferencije za novinare, ali mi smo, u pravom životu, u međuvremenu dobili premijerku, koja nema običaj držati konferencije za novinare, pa sam morao naknadno promeniti način, mesto, pa i žrtve egzekucije. Zanimljivo je i to da je tokom prvih desetak stranica moj junak imao sina, ali sam shvatio da će, kako sam nisam otac, biti gotovo nemoguće uverljivo pisati iz tog roditeljskog ugla, pa sam sina izbacio iz njegovog univerzuma i smestio ga u naš, spojivši ih na način, koji u ovaj SF ubacuje i elemente fantastike. Odnos mog junaka s njegovim sinom iz druge dimenzije biće ključan za skrivenu i krajnje nekomunističku poentu ove knjige.“

Je li, baš u ovom romanu, književnost poslužila kako idealan beg od ‒ stvarnosti?

„Da, ali tek kada sam ga čitao“, zaključuje autor. „Bilo je silno zabavno raditi na njemu. Osećaj bega od stvarnosti nije postojao za vreme pisanja, nego kada je pisanje bilo završeno. Nadam se da će ovaj roman čitaocima biti kratkotrajno utočište, mali predah od nagomilanih i nerešivih problema. Pokušao sam nas nakratko skloniti pod okrilje svemoćne Jugoslavije, koja se nikada nije raspala i kakva nikada neće postojati. Svi naši kolektivni tripovi o tome kakva bi ta zemlja bila, našli su se u ovoj knjizi. To je najbolja zemlja na svetu, sa savršenim zdravstvom i školstvom, legalnom marihuanom, turisti iz zapadnih zemalja nam zavide, privreda je dobro razvijena, a Jugoslovenska narodna armija nepobediva. Oni su toliko superiorni da njihova moć u mojoj knjizi prodire i u drugi univerzum, usput ga spašavajući od kolapsa“, navodi Vidojković.

Jugolicemeri

Kakvu recepciju romana očekuje? Misli li da će ga jednako čitati i Hrvatskoj i u Srbiji?

„Verujem da će oni koji pamte socijalističku Jugoslaviju ponovo moći da se sretnu s tom zemljom i s tim iščezlim duhom, a da će one koji su u njoj odrastali sedamdesetih i osamdesetih moj glavni junak inspirisati da razmisle kakvi bi bili da su svih ovih godina živeli u SFRJ, koja je nadživela Sovjetski Savez. Mislim da su to teme koja prelaze naše državne granice. I u Srbiji i u Hrvatskoj ima ljudi koji na spomen Jugoslavije dobiju osip, ova knjiga je pre svega za one kojima je žao što se ta zemlja raspala.“

Zašto naslov „E baš vam hvala“? Kome to hvala?

„Naslov knjige je izvučen iz poglavlja u kojem beogradski taksista psuje glavnog junaka koji mu se našao na putu nakon što je upravo prošao kroz portal i našao se u ‘našem’ univerzumu. Naslov knjige je i moja poruka nekadašnjim jugoslovenskim komunistima, pre svega onima koji su moju generaciju odgajali u duhu socijalizma, a onda su, kada nam je bilo petnaest godina, skinuli petokrake sa čela i izazvali rat. Ta zemlja očito nije valjala, čim se na takav način rasturila.

Imajući u vidu celu priču o Jugoslaviji, od njenog nastanka do njenog raspada, jasno je da je ta ideja doživela veliki poraz. Jugolicemeri, koji su i danas svuda oko nas, jedva su dočekali pad Berlinskog zida ne bi li se preko noći preobukli i pohrlili u krvavu tranziciju ka poznom kapitalizmu. U takvoj realnosti nema mesta za jugonostalgiju, jer to je nostalgija prema nečemu što je suštinski bila laž. Jugoslovenski su komunisti najpre izdali svoje ideale, a onda i generacije koje su na tim idealima odgajali. E, baš im hvala na tome. E, baš im hvala i na tome što postoje još samo u našim fantazijama. Temu Jugoslavije mogu eventualno obnavljati neke buduće generacije, kada više ne bude živih svedoka njenog sramotnog kraja.“
 
Autor: Karmela Devčić
Foto: Braća Nadeždić
Izvor: jutarnji.hr