„Himerina krv“: Slaviša Pavlović u Banjaluci, Prijedoru, Tesliću i Gradišci predstavio roman o Dučiću

Pisac Slaviša Pavlović je od 21. do 24. januara u Banjaluci, Prijedoru, Tesliću i Gradišci promovisao svoj novi roman „Himerina krv“, objavljen 2020. godine u izdanju Lagune. Reč je o prvom romanu o Jovanu Dučiću koji je, kako zbog teme tako i zbog Pavlovićevog pristupa, izazvao pozitivne reakcije čitalačke javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj.



„Još u detinjstvu čitao sam Dučića. Po mom mišljenju, on je najveći ili jedan od najvećih pesnika. Međutim, ono što mi je bilo interesantno i ono što sam sebi dao u zadatak jeste da napišem knjige o ljudima koje sam želeo da upoznam, a da prethodno nisu postojale o njima. Naravno, to ne znači da mogu o svima da napišem knjigu, niti da imam strast prema tako nečemu u životu”, rekao je Pavlović, za čiji roman su preporuke napisali Vladimir Pištalo i Vladimir Kecmanović, pišu Nezavisne.

Pavlović dodaje da je Dučićeva biografija impresivna i mimo književnosti; veliki broj afera, brojni usponi i padovi.

„On je prvi ambasador u našoj istoriji. Do tada smo imali diplomate u rangu konzula. Potom, prijateljstva sa velikim ljudima izvan ovih granica koja su za jednog siromašnog Trebinjca, moramo priznati, izuzetna. Jovan Dučić nije imao isto što i Aleksa Šantić. Iako su u mladosti bili najbolji prijatelji, Šantić je svoje bogatstvo proćerdao. Sa druge strane, Jovan Dučić je bio talentovan da zaradi novac“, ističe Pavlović. On opisuje Dučića i kao egocentrika; kao i svaki umjetnik bio je samoljubiv, ali i kao velikog humanitarca koji je pomagao rodnom Trebinju kad god bi mu se ukazala prilika.

Slaviša Pavlović smatra da je Dučić srpskoj književnosti otvorio vrata svijeta.

„Do Jovana Dučića niko nije izašao izvan ovih granica – i Evropa i uopšte čitav svet u tom trenutku nisu sa naročitom pažnjom posmatrali srpsku književnost. Jovan Dučić je od prvog trenutka kada je izašao izvan naših granica počeo da prevodi naše pisce i na taj način otvorio vrata srpskoj književnosti. Mogu slobodno da kažem da su se tako otvorila vrata i Andriću da bude preveden i dobije kasnija priznanja. Pitanje je kako bi bilo da se Jovan Dučić nije pojavio i koliko bi bilo prevoda bez njega. To je jedan njegov kvalitet više“, navodi Pavlović. Književnik smatra da Dučićeva diplomatska karijera ni u kom slučaju nije odmogla njegovom pisanju.

„Naprotiv, Jovan Dučić je zahvaljujući diplomatiji dobio priliku da upozna mnoge zemlje i kulture sveta. Čitao je svetske pisce i sam je govorio da je mnogo bolji zahvaljujući tome. Diplomatiju je veoma lično i emotivno doživljavao, što se ne vidi iz njegovih diplomatskih spisa. Međutim, kad pogledate spise iz njegovog dnevnika, uočićete već jednu snažnu emociju, jedan patriotizam u određenim trenucima, u drugim trenucima ekstreman bes prema državi”, govori Pavlović.

Pisac Dučića vidi kao čovjeka koji je upijao i volio sve što je novo.

„Recimo, kada su se pojavili automobili, položio je vožnju i celu Evropu je obišao automobilom. Vozio je i u Americi, tamo je imao čak i jednu saobraćajnu nesreću“, otkriva Pavlović.

Dabome, Pavlović nije mogao da ne govori i o Dučićevom odnosu prema ženama.

„On je o ženama u svom dnevniku više otkrio nego u svojoj poeziji. On u poeziji zaista veliča ženu i ljubav. Žene su ga volele. Imao je status kao rok zvezda sedamdesetih. Bio je čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, koji je rado viđen u svakom društvu, koji je veoma šarmantan. Ipak, Jovan Dučić je bio čovek koji je voleo zabranjene žene. Za njega je svaka ljubav morala da bude mistika. Uglavnom su bile udate i zbog toga je imao veliki broj afera“, kaže Pavlović ističući da je Dučić u svakoj ljubavi gajio i nadu koja je potom umirala.

Kasnije će ga neki čitaoci, dodaje Pavlović, okarakterisali i kao ženomrsca zbog poglavlja „O ženama“ ispisanog u knjizi „Blago cara Radovana“.

Pisac smatra da je Dučić živeo ispunjen život koji se završio uz veliku tugu.

„Na primer, Milan Kašanin, naš istoričar umetnosti koji je poznavao Jovana Dučića, 40 godina posle Dučićeve smrti piše da je on iz svog života uzeo sve što je jedan čovek mogao da uzme. Da nigde ništa nije pokvario, samo je napravio. To je, po njegovom mišljenju, možda najbolje proživljen jedan život. Međutim, na osnovu onoga što sam pročitao, ubeđen sam da je bio vrlo tužan, ali i za to imamo veoma dobar razlog. Tokom Drugog svetskog rata bio je prilično daleko i nije mogao da pomogne“, zaključio je Pavlović, čije je gostovanje u Banjaluci organizovala agencija Venturo, dok je razgovor s njim u Domu omladine vodio Ernest Bučinski.