Ova potresna priča poljskog vojnika, koji je u logoru pisao o Hitlerovom genocidu, govori o tome šta sve čovek može da preživi.
Prošle godine je obeleženo je 75 godina od završetka Drugog svetskog rata, verovatno najpoznatijeg perioda u istoriji. Zbog ovog strašnog događaja, a posebno genocida koji se u tom periodu dogodio, i dan-danas slušamo zapanjujuće priče koje inspirišu autore na stvaranje.
Dobrovoljac iz naslova knjige
Džeka Fervedera zvao se Vitold Pilecki, bio je poljski oficir, rođen u gradu Vilnu, koji je tada bio deo Poljske, a danas nosi ime Vilnjus i glavni je grad Litvanije. Nakon što su u septembru 1939. nacistička Nemačka i Sovjetski Savez napali i podelili Poljsku, Pilecki se pridružio poljskoj ilegalnoj organizaciji.
Verovao je da će francuski i britanski saveznici uskoro priskočiti u pomoć njegovoj zemlji, ali kako su šanse za to postajale sve manje, jedan oficir mu je predložio da se infiltrira u koncentracioni logor zvani Aušvic, koji su Nemci osnovali u južnoj Poljskoj. Ovaj gotovo nemoguć zadatak imao je za cilj uspostavljanje i održavanje otpora Nemcima.
Iako se u to vreme nije mnogo znalo o radu logora, bilo je jasno da je tako nešto ravno samoubilačkoj misiji. Ipak, Pilecki je prihvatio izazov. Nemački vojnici su ga uhapsili i odvezli u Aušvic.
Po dolasku, pretučen je i brutalno mučen, što je bio deo dobrodošlice za nove zatvorenike kako bi se prilagodili paklu u koji su došli. „Neka niko od vas ni ne pomišlja na to da će živ napustiti ovo mesto“, upozorio je zatvorenike jedan od nemačkih starešina, objašnjavajući da će im dati dovoljno obroka kako bi preživeli šest nedelja, a ako neko ostane živ duže od predviđenog perioda, to znači da je krao hranu, zbog čega će biti propisno kažnjen.
O okrutnosti Aušvica postoje brojna svedočanstva, ali je malo onih koji su tako dobro opisali njegov razvoj od koncentracionog do logora za masovno istrebljenje.
Zbog zajedničkih vrednosti, poverenja i nesebičnosti koje su zatvorenici imali, bivali su mučeni i ubijani, jer su nacisti želeli da iskorene svaki oblik ljudskosti. Ipak, Pilecki je uspeo da nagovori zatvorenike da slede njegov primer.
To je mnoge koštalo života, ali više od dve i po godine Pilecki se, uprkos nezamislivoj patnji, tifusu i strahu od otkrivanja, držao svoje misije. Organizovao je pokret otpora i iz prve ruke prikupljao detaljne informacije o nacističkim zločinima.
Za razliku od mnogih njegovih sunarodnika i saboraca, Poljaka katolika, Pilecki je bio svestan nevolja koje su zadesile Jevreje. Među prvima je upozorio svet na gasne komore koje su u Aušvicu čekale jevrejske muškarce, žene i decu.
Ali šta je bio krajnji cilj? Pilecki je molio saveznike da bombarduju logor, a poljske ilegalce da ga napadnu. Ništa od toga nije urodilo plodom. Kada je shvatio da njegovi detaljni izveštaji o genocidu nisu podstakli poljske i svetske lidere da učine nešto, 1943. godine Pilecki smišlja sjajan plan za bekstvo. Uspeva da pobegne i stigne do Varšave gde se hrabro borio od avgusta do oktobra 1944.
Nakon toga je odveden u zatvorenički logor u Nemačkoj, odakle su ga Amerikanci spasili od pogubljenja, a nakon kratkog oporavka u Italiji, odlučio je da se vrati u Poljsku pod sovjetskom okupacijom.
Pilecki je ostao veran poljskoj vladi i za vreme kratkog izgnanstva u Velikoj Britaniji, ali je komunistički režim uspeo da uhapsi 80.000 članova poljskog podzemlja među kojima je bio i Pilecki. Nakon suđenja u kojem je optužen za izdajnika, Pilecki je pogubljen 1948. godine. Komunisti su zataškali sve informacije o njegovom hrabrom podvigu o kojem je počelo da se govori tek nakon sloma Istočnog bloka, 1989. godine.
Ova knjiga ne govori o velikom heroju već o čoveku koji je verovao u ljudsku dobrotu uprkos svemu što je proživeo.
Priča o Pileckom dobro je poznata u Poljskoj, a sada konačno i šira publika ima priliku da upozna ovu izuzetnu ličnost. Fervederov roman na impresivan način istražuje ovu temu, a napisan je elegantno i u tempu prvoklasnog trilera.
Autor: Endru Antoni
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić