Hejzel Gejnor o svom romanu „Devojka koja je došla kući“, romanu o „Titaniku“

Povodom svog romana o Titaniku, Hejzel Gejnor objašnjava koliko je komplikovano pisati istorijsku fikciju. Od 2009. godine Hejzel Gejnor razvija svoju karijeru kao uspešna novinarka i blogerka. Njen blog Hot Cross Mum je veliki hit. Radi kao redovan dopisnik za sajt writing.ie, i tu obično deli savete kako da napravite uspešnu blogersku karijeru. „Devojka koja je došla kući“ je njen prvenac i prvobitno ga je sama objavila kao e-knjigu.

Zdravo, Hejzel. Divno je što možemo sa Vama da popričamo o „Devojci koja je došla kući“, romanu o Titaniku. Izjavili ste da ste o pisanju romana o Titaniku oduvek sanjali. Recite nam više o tome.

Nemam dedu koji je svirao u orkestru, niti baku koja se nadala da će započeti bolji život u Americi, niti potičem iz gradova koji imaju veze sa Titanikom. U stvari, malo toga bi moglo da me poveže sa ovim događajem – osim dugotrajne fascinacije pričom o nepotopivom brodu iz snova. Bila sam tinejdžerka kada je otkrivena olupina Titanika i sećam se da sam bila potpuno fascinirana mnogim aspektima priče: edvardijanskim dobom, nezamislivom ljudskom tragedijom, oštrim podelama između društvenih klasa i neverovatnim lancem događaja koji su doprineli propasti tog neverovatnog broda. Cela priča je prosto nezamisliva, i to je upravo čini fascinantnom.

Dugi niz godina sam govorila da ću napisati knjigu o Titaniku, ali kad god je trebalo da stavim olovku na papir (ili prste na pisaću mašinu), to je bilo toliko zastrašujuće da nisam mogla da se uhvatim ukoštac sa time. Odakle početi? Kako da verno predstavim taj događaj? Da li bih ikada uspela da dobro opišem život na tom neverovatnom brodu? Tek nakon dugog perioda, nakon što sam se dve godine ozbiljno bavila pisanjem, počela sam da radim na detaljnom istraživanju, a naročito o vezi između Irske i Titanika.

Pisanje romana „Devojka koja je došla kući“ bilo je zastrašujuće i neverovatno dirljivo iskustvo. Za mene ovo nije bilo samo pisanje knjige – radilo se o boljem razumevanju dela istorije i čuvanju sećanja na sve one koji su te noći izgubili živote.

Iz samog romana jasno se vidi da je obavljeno neverovatno obimno istraživanje, a najdetaljnije je opisan sam brod, kao i sve ono što je vezano za Irsku i Ameriku. Možete li da nam kažete nešto više o svom istraživanju Titanika?

Budući da je to bio izuzetno veliki događaj, i da je to bio prvi pravi događaj o kome se izveštavalo u masovnim medijima, o Titaniku postoji neverovatna količina informacija i detalja. Istraživala sam na internetu i u novinskim arhivama, sve do najsitnijih detalja – o kabinama u kojima su moji likovi spavali, obrocima koje su jeli na brodu i pesmama koje su pevali tokom večeri. Razgovarala sam sa članovima društva „Adergul“, koji su mi mnogo pomogli. Ponovo sam pogledala film. Slušala sam audio-snimke preživelih i gledala neverovatne slike Titanika kako kreće iz Belfasta, kao i fotografije rođaka i prijatelja putnika koji su se okupili ispred kancelarija kompanije Vajt star na Brodveju u Njujorku, kada su stigle vesti o katastrofi. Proučavala sam neverovatne fotografije oca Brauna i čitala knjige o ovoj katastrofi. Čitala sam pisma preživelih i razne novinske članke. U potpunosti sam uronila u priču o Titaniku i retko sam pričala o nečemu drugom (na veliko zadovoljstvo moje porodice i prijatelja, sigurna sam!).

Možete li nam reći nešto o samom procesu pisanja – kako ste uspeli da ispričate koherentnu priču a da se ne izgubite u svim istraživačkim beleškama i informacijama koje ste prikupili?

Od početka sam imala vrlo jasnu viziju knjige; da će biti smeštena u dva perioda: u 1912. i 1982. godinu, ali da će priča iz 1912. godine zauzimati veći deo narativa. U suštini, da će to biti dve priče koje teku paralelno. Zatim sam nabacala ideje o tome šta će se dogoditi u svakom poglavlju; a najviše sam razmišljala o tome kako će Megi, i grupa sa kojom je putovala, stići iz njihovog sela u okrugu Mejo do Koba, šta im se dešavalo dok su bili na Titaniku, i šta se dešavalo njihovim rođacima u Irskoj i Njujorku dok su oni putovali brodom. Znala sam da želim da dočaram dramu potonuća, ali sam takođe želela da se fokusiram na njihove bližnje dok čekaju vesti kod kuće, na one koji su preživeli u čamcima za spasavanje i na onaj momenat kada su stigli u Njujork.

Kada sam postavila strukturu poglavlja, napisala sam priču prilično brzo, pazeći da usput, dok pišem, ugradim detalje do kojih sam došla putem istraživanja. Iako sam imala gomilu informacija, i na papiru i u svojoj glavi, kada sam pisala određene delove knjige, usput sam istraživala specifične detalje koji su bitni za njih. Na primer, kada sam pisala o iskustvu preživelih u čamcima za spasavanje, radila sam dodatna istraživanja o tome. Kada sam pisala o rođacima koji čekaju preživele da se iskrcaju sa Karpatije, istraživala sam i izveštaje putnika. Išla sam korak po korak, i to me je sprečilo da se izgubim u detaljima i da me uguši veličina priče koju sam želela da ispričam.

Priča o Titaniku je dobro poznata, ali Vaše preplitanje sa istinitom pričom o Adergulskoj grupi učinilo ju je izuzetno živopisnom i dirljivom. Kako ste došli do te priče i kako ste odlučili da roman na tome bazirate?

Znala sam da želim da ispričam pravu životnu priču o Titaniku i prikažem šta se dogodilo sa onima koji su preživeli, ali i sa onima koji su ih čekali kod kuće. Naročito su me zanimali putnici iz Irske. Jednog dana, dok sam proučavala spiskove putnika i novinarske izveštaje preživelih, naišla sam na informacije koje se odnose na Eni Makgauan i Eni Kejt Keli. Kada sam shvatila da su one deo veće grupe koja je otputovala iz okruga Mejo, potražila sam više informacija i naišla na veb-sajt adergulskog društva Titanik. Pročitala sam divnu knjigu o grupi, koju je napisala Polin Baret, potomak jednog od članova četrnaestorke. Odmah sam znala da želim da ispričam njihovu priču.

Iako je glavni lik sedamnaestogodišnja Megi, Vaš prikaz cele grupe, članova posade i drugih putnika učinio je da Vaš roman o Titaniku bude izuzetno dirljiv, interesantan i originalan. Da li ste se susreli sa nekim izazovima dok ste pisali o tako velikoj grupi pojedinaca, od kojih svako ima svoje razloge za putovanje u Ameriku?

Morala sam da napravim beleške o svakom liku – izmišljenom i stvarnom – kako bih bila sigurna da sam mu dodelila tačnu ulogu u celom događaju. Iako je moja priča zasnovana na istinitoj priči o Adergulskoj četrnaestorki, odmah sam se pomirila sa činjenicom da bi bilo isuviše zbunjujuće za čitaoce ukoliko bih pokušala da se ravnopravno posvetim pričama svih četrnaestoro putnika. Zato sam se fokusirala na jednu od devojaka, koja je postala centralni lik (moj lik Megi zapravo je spoj dve najmlađe devojke koje su pripadale Adergulskoj grupi), zajedno sa njenom tetkom i dve njene drugarice, koje su prikazane, ali u manjoj meri. Putem Harija, brodskog poslužitelja, uspela sam da pokažem kako je bilo raditi na Titaniku, a lik Vivijen Voker-Braun (delimično zasnovan na stvarnoj putnici, glumici Doroti Gibson) pružio mi je način da prikažem putnike prve klase kao kontrast grupi iz Bališina (Adergula).



Koje su prednosti i mane pisanja dela koje je zasnovano na tako značajnom i dobro poznatom događaju, u kome moraju da se prepliću i istina i fikcija?

Mislim da je, sa istraživačke tačke gledišta, fantastično kada imate bogat izvor primarnih dokaza kao što je to bio slučaj sa Titanikom. Ovako poznat događaj ima i emotivnu privlačnost za potencijalne čitaoce, a oni znaju – barem delimično – o čemu se u romanu radi, što im pomaže da se odluče da ga kupe. Ovo je svakako pomoglo u podizanju svesti o knjizi i stvaranju publiciteta. Naravno, uvek postoji strepnja da neke stvari niste tačno prikazali, jer će – neizbežno – uvek biti neko ko samo čeka da vas iskritikuje zbog vašeg najmanjeg propusta. Ali ako Džejms Kameron može da prizna da je nešto prikazao netačno, onda to mogu i ja!

Recite nam nešto o samom procesu pisanja – koliko dugo ste pisali ovu knjigu i da li ste se susreli sa nekim problemima?

Veći deo knjige je napisan za četiri meseca – što shvatam da je bilo veoma brzo. Jednom kad sam počela, činilo se da roman prosto ističe iz mene. Zatim sam uređivala i revidirala neke delove romana u naredna tri meseca. Najviše sam uspevala da napišem kada sam imala nekoliko sati mira i tišine dok je moj muž vodio decu na kupanje –ostatak knjige je napisan u kratkim naletima, kad god bih imala slobodan trenutak, ili rano ujutru pre nego što se ostali ukućani probude. Dobar deo knjige sam napisala i tokom leta za Njujork za svoj 40. rođendan! Kako kažu, treba iskoristiti svaku priliku. Jedini problem na koji sam naišla je bio kad me je odbila izdavačka kuća.

Da li pisanje ovakve knjige zahteva određenu dozu izdržljivosti i emocionalne otpornosti?

Pisanje istorijske fikcije svakako zahteva posvećenost, strast i stvarno interesovanje za istorijski događaj. Baš sam uživala dok sam radila na istraživanju za ovu knjigu; satima bih se gubila u najsitnijim detaljima, a onda bih provela sate pričajući svom jadnom mužu o tome! Naravno, pošto je to tragična priča, mnogo toga bi me potreslo. Dok sam pisala roman, bila sam veoma svesna osećaja obaveze da očuvam sećanje na ljude koji su te noći izgubili život – i na one koji nisu direktno učestvovali, ali jesu propatili zbog tog događaja. Takođe sam bila svesna potrebe da budem pažljiva prema preživelim potomcima žrtava Titanika – nije bilo ni vreme, ni mesto za senzacionalizam.

Da li Vaš roman, u nekom smislu, nečim doprinosi kulturološkoj zaostavštini velike tragedije potonuća Titanika?

Bože – kada bih samo pomislila da bi moj roman na bilo koji način mogao da doprinese kulturološkoj zaostavštini Titanika, verovatno bih zaplakala od radosti! Najiskrenije se nadam da sam jednu od manje poznatih priča o Titaniku ispričala sa integritetom i sa punim poštovanjem prema stvarnim ljudima na kojima je zasnovana.

Da li ćete napisati još neki roman u čijem centru se nalazi poznat istorijski događaj? Na čemu trenutno radite?

Apsolutno sam zaljubljena u istoriju – i da budem iskrena, oduvek sam bila. Mislim da sam se u prošlosti plašila da se pozabavim istorijskim događajima; deluju tako zastrašujuće kada prazan komad papira zrači u vas sa ekrana. Ali istorija me je oduvek fascinirala, i pošto sam konačno našla samopouzdanje da se uhvatim ukoštac sa velikim istorijskim događajem, jako sam uzbuđena zbog pisanja narednih istorijskih romana. Već uveliko pišem novi roman, koji je smešten u viktorijanskom/edvardijanskom Londonu i predstavlja nastavak priče koju mnogi od nas znaju i vole. To je sve što mogu da kažem, za sada!

Da li imate poseban savet za one koji počinju da se bave pisanjem istorijske fikcije?

Slušajte svoje srce. Ako postoji neki period u istoriji, neki lik ili događaj koji zaista volite, budite hrabri i upustite se. Istinska strast prema odabranoj temi će vas terati da pišete – čak i onda kada budete žestoko sumnjali u sebe ili kada se budete noću uvlačili u krevet pitajući se zašto ste uopšte počeli da pišete! Istražite, iskristališite činjenice i onda pustite da vaš kreativni nalet odradi svoje.
 
Autor: Alison Vels
Izvor: writing.ie
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Fran Veale