Goran Skrobonja: Pisci naučne fantastike su vas davno upozorili...

Goran Skrobonja je ime dobro poznato ljubiteljima SF i horor književnosti jer je kao pisac i prevodilac čitalačkoj publici u protekle tri decenije podario brojna značajna dela iz ovih žanrova pisane reči.

Autor je romana „Nakot“, „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“, a sa Ivanom Nešićem napisao je dvotomno delo „Firentinski dublet“.

Autor je i „Bleferskog vodiča za horor“ i koautor dela „Točak“ (La Rue) – grafički roman (2000 – nagrada Bedecouvert za najbolji debitantski strip-album godine).

Zastupljen je u „Antologiji nove srpske fantastike“. Priredio je nekoliko antologija horor, odnosno SF književnosti. Prevodio je Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i mnoge druge autore, a bavio se uspešno i muzikom.

U intervjuu za nedeljnik Ekspres Goran Skrobonja govori o svom književnom radu, umetnosti u teška vremena i objašnjava zašto je period u kojem živimo gori od najgoreg horora.

Da li ste kao neko ko je dosadašnji kreativni rad, i kao pisac, prevodilac i izdavač, posvetio žanru fantastike, mogli i da pomislite da će sadašnjost u kojoj živimo biti gora od bilo koje fantastike?

Da, naravno, mogao sam – posao čoveka koji se bavi fantastikom i jeste da smišlja najfantastičnije verzije stvarnosti, pa makar one bile i crne i distopijske – ali sam se istovremeno nadao da se takve mračne vizije neće ostvariti, da će ostati u domenu fikcije. Kao da su svaka priča i svaki roman bili neka vrsta rituala, mantre, bajanja sa ciljem da se opisano nikada ne dogodi. Nažalost, očigledno nisu bili delotvorni.

Od nastanka naučne fantastike pa do danas njeni pisci upozoravaju na moguće budućnosti koje ne moraju da budu povoljne po čovečanstvo, ali uprkos tome, oni koji donose odluke o životima svih nas izgleda da slabo čitaju – bilo šta, pa i žanrovsku književnost.

Čini se da postoji bezbroj priča i knjiga, filmova i serija o nuklearnom ratu i apokalipsi, i šta ukoliko do svega toga ipak dođe?

Kao piscu koji je svet pokušao da upozori na posledice takvih događaja ne preostaje vam ama baš ništa osim gorke mogućnosti da svima kažete: „Pa zar vam nismo rekli, toliko puta već?“

Koliko su ovo inspirativna vremena za pisce, pogotovo one SF žanra?

Zavisi od pisca do pisca. Za neke to verovatno funkcioniše kao podsticaj, svojevrsno nadahnuće, motiv za pisanje. Kod mene nije tako. Oduvek sam pisao fantastiku kako bih pobegao od stvarnosti, ne zbog toga što je ona bila bogzna koliko teška, već više, šta znam... dosadna. Pisanje o propasti čovečanstva zbog sumanutih sukoba koje je trebalo ostaviti na bunjištu istorije još posle prethodnog svetskog rata („Drugog pokušaja čovečanstva da počini samoubistvo“, kako je to slikovito rekao Kurt Vonegat) za mene bi danas bilo bavljenje realizmom, lišeno tog momenta eskapizma koji je mene i privukao žanrovskoj književnosti.

Stvarnost je danas toliko traumatična da nam se svima čini da je svet u nekom trenutku, dok nismo pazili, potpuno poludeo. Veliki doprinos tu imaju i mediji, i ogromno je pitanje kako bi tekao prošli svetski rat da su Hitler, Musolini, ali isto tako i Ruzvelt ili Čerčil, raspolagali ovakvim medijima i internetom.

Naravno, pisci fantastike bavili su se i time. Kurt Vonegat, koga sam već pomenuo, preživeo je u tom ratu traumu savezničkog bombardovanja Drezdena, nebranjenog starog nemačkog grada, koje je izvedeno prevashodno kao osveta Hitlerovih protivnika, prevashodno Engleza. To bombardovanje je bilo toliko strašno da je Vonegatu trebalo čitavih dvadeset godina da smogne snage i napiše „Klanicu 5“, koja ne samo što je remek-delo naučne fantastike, već i jedna od najsnažnijih antiratnih knjiga svih vremena.

Nedavno sam bio u prilici da prevedem Orvelovu „1984“ i to je za mene bila izuzetna čast. Čitao sam taj roman krajem sedamdesetih godina prošlog veka i evo sada, više od četiri decenije kasnije. I tek mi je sada postalo jasno koliko je to teška i strašna knjiga, sa kakvom je preciznošću Orvel prikazao svet u kojem – u suštini – živimo sada, 75 godina posle njenog pisanja.

Orvel je očigledno bio inspirisan Velikom Britanijom (ne Sovjetskim Savezom, kako se nekada mislilo; njime se bavio u „Životinjskoj farmi“) u godinama neposredno posle završetka rata, i porivom da kroz taj distopijski tekst nekako ubedi svoje savremenike da odaberu drugi put. Nažalost, nije vredelo. Kao što veli ona popularna mema – njegovo upozorenje shvaćeno je, čini se, kao uputstvo ili priručnik. Dakle, za mene posmatranje nečuvenih događaja i pojava u stvarnosti nije inspirativno, makar ne za pisanje proze. Više volim mirno, dosadno okruženje. Tada, čini se, imam najbolje ili makar za mene najinteresantnije ideje.

Postoji teorija da je prevedeni roman ili pesma zapravo delo prevodioca i njegovog umeća i da se dela nekog pisca moraju čitati samo u originalu da bi se na pravi način razumela. Delite li i Vi to mišljenje?

Prevedena književnost jeste autorsko delo prevodioca i, u najboljem slučaju, približan odraz originalne priče, pesme ili knjige. Ali, na ovoj planeti ljudi koriste veoma mnogo jezika i svaki je proizvod i sredstvo očuvanja konkretne kulture, tradicije ili civilizacije: stoga je važno negovati sve jezike, uključujući i one „male“ (u koje se ubraja i naš). A pošto nisu svi ljudi nadareni za jezike i nemaju vremena da ih uče i čitaju književnost napisanu na engleskom, francuskom, španskom, italijanskom itd, prevođenje ostaje jedini instrument upoznavanja sa tuđim kulturama i stranim stvaralaštvom.

Ta posrednička uloga prevodioca izuzetno je odgovorna, i nedavno su me pitali šta je najvažnije u prevođenju da bi gotov prevod bio dobar i dostojan prikaz originalnog dela. Rekao sam tada, a evo ovde ponavljam: najbolji je prevod koji vas nagna da zaboravite da čitate delo koje nije napisano na vašem maternjem jeziku. A takav prevod je moguć samo ukoliko je prevodilac izuzetan poznavalac sopstvenog jezika; poznavanje jezika sa kojeg prevodi ipak je tu sekundarno. Prevodioci su stvaraoci, izuzetno važni graditelji mostova među kulturama, i ta njihova uloga često se zaboravlja ili ne primećuje.

Koji je autor u Vašoj dosadašnjoj karijeri bio najteži za prevođenje i zašto?

Dosad sam preveo sa engleskog blizu dve stotine objavljenih knjiga i evo, pokušavam da se setim one sa kojom sam imao najviše muka. Zaključio sam da nemam pravi odgovor – ili sam imao ludu sreću što se tiče odabira knjiga i prevodilačkih zadataka, ili je posredi naprosto to što prilikom prevođenja uđete u tekst i promišljanje autora tako da u nekom trenutku nešto škljocne i prevod krene kako treba.

To ne znači da mi neke knjige nisu bile tegobne za rad, ali tu razlog ne treba tražiti u njihovoj „težini“, već jednostavno u tome što nisu odgovarale mom ličnom ukusu ili poimanju dobre književnosti. Takav je bio roman „Makroskop“ Pirsa Entonija koji sam svojevremeno počeo da radim, preveo pedesetak stranica, i onda ga vratio izdavaču sa predlogom da uzmem u rad nešto drugo jer mi je ta knjiga bila strahovito dosadna. Isto tako, preveo sam jednu knjigu iz serijala Točak vremena i moram da kažem da mi nimalo nije „legla“.

U dvotomnom romanu „Firentinski dublet“ koji ste napisali zajedno sa Ivanom Nešićem, čuvenog srpskog pisca Milovana Glišića predstavljate kao akcionog heroja koji u Londonu hvata Džeka Trboseka. Zašto baš Glišić kao inspiracija?

Ivan je kriv. Prvi put smo o tome razgovarali pre više od deset godina, kada sam pripremao tematsku antologiju sa domaćim pričama o vampirima (iz toga će se potom „ispiliti“ dve knjige – „U znaku vampira“ i „U znaku vampirice“, antologije domaćih muških, odnosno ženskih vampirskih priča). On mi je u kafani (a gde bi inače) rekao kako namerava da napiše priču sa Glišićem kao glavnim junakom: ne samo što je on autor čuvene pripovetke „Posle devedeset godina“ u kojoj govori o vampiru na srpskom selu – Đorđe Kadijević je čuvenu „Leptiricu“ snimio po motivima te pripovetke – već je, po Ivanovom viđenju, ujedno i prvi „profajler“ u istoriji, pošto je pomogao srpskoj policiji da uhvati serijskog ubicu po imenu Sava Savanović (iz već pomenute pripovetke) koji je svoje zločine prikrivao prikazujući ih kao napade krvopija.

Po Ivanovoj ideji, Glišića šalju u London da pomogne Skotland jardu u rešavanju slučaja zloglasnog Džeka Trboseka... Naravno, bila je to, po mom mišljenju, suviše dobra zamisao da bi se iskoristila za puku priču i svakako je zasluživala – roman. Zato sam zamolio Ivana da za antologiju napiše nešto drugo, a da taj roman sa Glišićem napišemo zajedno, „u četiri ruke“. I eto, potrajalo je deset godina, ali uspeli smo da ga napišemo za vreme kovida i lokdauna. I ostalo je istorija... tačnije, „tajna“ istorija.

U romanima „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ bavili ste se likom i delom genijalnog srpskog i svetskog naučnika. Šta je to bilo novo što ste tokom stvaranja ovih romana saznali o Tesli?

Teško je saznati nešto novo o čoveku koji je toliko često bio tema biografskih knjiga, filmova ili serija. Još dobro pamtim i film i seriju o Tesli – i jedno i drugo prikazivalo se kada sam bio mlad, a u njima su Teslu upečatljivo glumili Petar Božović i Rade Šerbedžija, i mislim da boljeg kastinga u to vreme zaista nije bilo. Dok sam pisao „Čoveka koji je ubio Teslu“, aktuelne su bile brojne njegove biografije, i sve su one sadržale manje-više iste ili slične podatke.

Za mene je stoga bio izazov kako da izmislim nešto novo u vezi sa njim, a da to bude dovoljno ubedljivo da čitaoci poveruju u svet sazdan na pretpostavci da je jedan takav novi, drugačiji Tesla postojao. S obzirom na reakciju publike, činilo mi se da mi je taj trik pošao za rukom.

Oprobali ste se i u sferi izdavaštva, kakva iskustva nosite sa tog polja?

Pokrenuo sam 2009. izdavačku kuću Paladin sa idejom da objavljujem isključivo žanrovske knjige, fantastiku i horor. Pet godina kasnije, jednog dana sam se probudio i shvatio da u magacinu imam nekih 20.000 neprodatih primeraka objavljenih knjiga, i da istovremeno dugujem raznim štamparijama 20.000 evra. Tada sam shvatio da se – meni makar – ta vrsta posla ne isplati, pa sam prestao sa izdavačkom delatnošću. Ipak, za tih pet godina objavio sam mnoge knjige koje inače jamačno ne bi bile nikada prevedene na srpski, i njima se ponosim. Ne kajem se zbog te svoje izdavačke „avanture“, ali je ne bih ponavljao.

Osim pisanja i prevođenja, bavite se i muzikom. Sa Rastkom Ćirićem pre tri decenije osnovali ste sastav Rubber Soul Project koji je stvarao pesme u maniru Bitlsa. Kako je došlo do te ideje?

Opet, prvobitna zamisao je bila Rastkova. Upoznali smo se 1993. godine u vreme najcrnjih sankcija i prepoznali se kao osvedočeni bitlmanijaci. Tada mi je Rastko ispričao da je u jednoj knjizi o njima pronašao spisak od dvesta i više pesama koje su snimili, ali ih nikada nisu objavili na pločama. Jedna od tih pesama nosila je naziv „Rubber Soul“, isto kao i čuveni album Bitlsa iz 1965. (onaj na kojem su pesme „Drive My Car“, „Norwegian Wood“, „Michelle“...)

Rastko je žarko želeo da sazna kako je ta pesma mogla da zvuči, i onda mu je palo na pamet da predloži viđenim ovdašnjim stvaraocima da tu pesmu – komponuju. Ideja je bila da se sakupi 14 takvih originalnih viđenja misteriozne pesme, pa da ona budu objavljena na ploči koja bi se zvala „Rubber Souls“. Rastku je trebao tekst kako bi komponovao svoju, pa je predložio da taj tekst napišem ja. Tako je i bilo. Nažalost, prvobitni koncept se nije realizovao iz milion razloga, ali Rastko i ja smo nastavili da idemo „po spisku“, birali zanimljive naslove tih neznanih pesama i stvarali naše. Rezultat su dva CD-a, više od trideset pesama, DVD sa dokumentarnim filmom Dinka Tucakovića i verovatno najlepše stvaralačko iskustvo u mom životu.

Postoji urbana anegdota da su Polu Makartniju pustili pesmu Rubber Souls „Four Nights in Moscow“ i da je Pol zbunjeno rekao da to jeste Bitls pesma, ali da se ne seća kada su je snimili.

Da, to je bilo negde u drugoj polovini devedesetih. Navodno, i Džordž je čuo jednu od tih pesama na nekoj žurci i glasno upitao: „Kad smo mi ovo snimili?“ Ipak, ostavio bih ja sve te apokrifne pričice u sferi urbanih legendi.

Koliko današnja društvena i politička situacija u svetu nalikuju na žanr horora i fantastike?

Previše, za moj ukus. Ovo u čemu danas živimo moglo bi se opisati kao kombinacija „Vrlog novog sveta“ i „1984“, uz pomalo „Sluškinjine priče“. Dovoljno da čovek poželi da je na nekoj drugoj planeti.

Da li je umetnost poslednji azil od bezumlja ili je surova stvarnost i to promenila?

Najteže pitanje za kraj? Nisam siguran u odgovor. Sve mi se više čini da medijima omađijana većina umetnost vidi kao nešto suvišno, a umetnike kao neku vrstu parazita. Opet, postoje još čitaoci, gledaoci, ljubitelji slikarstva, pozorišta, opere ili baleta zbog kojih vredi stvarati nova dela. Umetnik je najčešće bespomoćan pred imperativom stvaranja, ali isto tako mora biti ne samo zdrav – kako veli nama draga umetnica – već on i njegova porodica moraju imati i šta da obuku ili ponekad i pojedu...

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres