Laguna - Bukmarker - Goran Milašinović: Tehnologija neće spasiti čovečanstvo - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Goran Milašinović: Tehnologija neće spasiti čovečanstvo

Bio sam srećan, ali moram da priznam i uzbuđen da li ću i na koji način u pokretnim slikama na velikom ekranu prepoznati svoju dušu, sopstveni tok misli, roman u nastajanju, pisca koji u tom istinitom događaju nije znao ništa o protagonistima, našima i Francuzima, njihovim motivacijama i ličnostima, nego je pustio svojoj mašti na volju da putem literarne hipnoze probudi zamrli, komirani događaj nesreće u Institutu „Vinča“ 1958. Jer to su različiti mediji, književnost ostvaruje slike u nama indirektno, putem kreativnih misli, a film ih servira u um direktno, čulima vida i sluha, onako kako mi inače dominantno percepiramo stvarnost.



Rekao je ovo za Glas Srpske Goran Milašinović, pisac, univerzitetski profesor i ljekar, komentarišući kako je doživio ekranizaciju njegovog čuvenog romana „Slučaj Vinča“ u filmu „Čuvari formule“, režisera Dragana Bjelogrlića. Adaptacija romana, koji se bavi nuklearnim incidentom u Vinči 1958. godine, imala je nedavno svjetsku premijeru na Filmskom festivalu u Lokarnu, prošle sedmice prikazana je na Sarajevo film festivalu, uz jako dobre reakcije kritike i struke, a Milašinović ističe da ga je prva projekcija filma vratila na početak cijele priče.

„U tome se i nalazi razlog pobede filma kao umetničkog medija, on je jednostavno najbliži stvarnosti koju opažamo. Nekada je to bilo pozorište, a film je otišao još dalje. Dakle, bojao sam se da će se sve nekako stopiti u jednu stvarnost, da će roman u filmu nestati i, ako sam iskren, dok je većina u Lokarnu uživala u projekciji jednog slojevitog i uzbudljivog, snažnog i na kraju nagrađenog filma, ja sam se vraćao duboko u prošlost, u vreme kada su preda mnom stajali samo prazan papir i ideja, što se na kraju ispostavilo kao divno i ispunjavajuće iskustvo, jedinstvena privilegija, za koju su ostali gledaoci ostali uskraćeni“, kaže Milašinović.

Koliko ste kao autor knjige imali uticaja na rad scenarista Vuka Ršumovića i Ognjena Sviličića i kako Vam se čini, kao čovjeku sa strane, rad unutar jednog profesionalnog filmskog seta poput Bjelogrlićeve produkcije?

Kad sam 2015. upoznao Dragana Bjelogrlića zbog njegove želje da napravi film po „Slučaju Vinča“, on je na mene ostavio veoma jak utisak profesionalca i umetnika koji ume da promišlja i izvan sfere svoje primarne delatnosti, glume, što nije čest slučaj. Odmah smo se složili da su empatija i neobična humanost francuskih građana da, rizikujući svoje zdravlje i živote, pomognu nepoznatim Jugoslovenima te 1958, okosnice i romana i eventualnog budućeg filma. Manje smo se slagali oko paralelne teme, mogućeg rada naših naučnika u Vinči na atomskoj bombi, koja je Bjelogrliću bila privlačna, a meni nije. Međutim, razumeo sam da film kao medij zahteva specifičnu dramaturgiju, neki uzbudljivi narativ koji golica prosečnog gledaoca, te sam se složio da „bomba“ bude jedan od slojeva, ali ne i dominantan. Svi napisani scenariji od strane profesionalaca, Ršumovića i Sviličića, tokom sedam godina rada vrteli su se oko te iste dileme, kako sačuvati dušu romana, dakle priču o humanosti Parižana, a ne ispasti melodramatičan, plitak, jednodimenzionalan i previše dokumentaran.

Sama knjiga je prešla dug put od „Rascepa“ u izdanju Stubova kulture (2011), preko saradnje sa Lagunom na „Slučaju Vinča“, do ekranizacije. Koliko je prvobitna priča promijenjena tokom tog sada već 13-godišnjeg života u javnosti i šta Vas je generalno privuklo priči o misterioznom incidentu u „Vinči“?

Stubova kulture, pa tako i „Rascepa“, nije više bilo te 2015, kada smo se Bjelogrlić i ja dogovarali o saradnji, zbog toga sam morao da napišem novo izdanje za svog novog izdavača Lagunu. Odlučio sam se da izmenim prethodno izdanje i izbacim slojeve koji se nisu odnosili na sam događaj, te je tako nastao „Slučaj Vinča“. Da nije bilo razgovora o filmu, verovatno bi novo izdanje bilo neizmenjeno u odnosu na prethodno. Kada je reč o temi, slučajno sam pročitao u novinama da je obeležena 50. godišnjica nesrećnog nuklearnog akcidenta u Institutu „Vinča“, a onda shvatio da se tu krije veliki broj paradoksa. Bila je to prva transplantacija ne samo koštane srži, nego bilo kog organa na ljudima, a u istoriji medicine nije zaslužila Nobelovu nagradu. Potom, zbog čega se događaj krio u javnosti, našoj i svetskoj? Rad na atomskoj bombi ili želja ambiciozne socijalističke Jugoslavije da sakrije pod tepih događaj u prestižnom, svetski poznatom nuklearnom institutu, koji je, možda, nastao ljudskom greškom? Ako je ljudska greška, zar to onda nije kao u Černobilju? Na kraju, izvanredna humanost običnih Parižana koja je iz perspektivne današnjice nezamisliva. Pristati da ti izvade pola litre koštane srži zarad nekog nepoznatog čoveka, bez garancije lekara da ćeš to preživeti bez posledica, zar to nije kao skočiti u vodu da spaseš davljenika, ne setivši se pri tome da i sam ne umeš da plivaš? Mislim da su baš to uradili Francuzi za naše građane te 1958. Vremenska distanca u odnosu na događaj od pre pedeset godina i bezbroj nepoznanica pogodovali su mi da fikcijom kreiram stvarnost po meri svog ljudskog i literarnog senzibiliteta.



Ispostavilo se, nažalost, da je ono što ste Vi prije 15 godina istraživali kao skrajnutu i pomalo zaboravljenu temu, postalo opet više nego aktuelna priča. Strašni bauk nuklearnog rata sve je prisutniji tokom sukoba u Ukrajini pa se čini da je stvarnost na neki način ponovo počela nadmašivati fikciju?

To je ispalo slučajno. Bolje po svet da nije, ali za film je kao okolnost dobro. Ipak, mislim da je uvek dobro vreme za filmove i knjige ovakvog sadržaja, razlika je samo da li ispadnu dalekovidi ili aktuelni.

Da li ste stigli da pogledate film „Openhajmer“ i kako Vam se čini Nolanova priča o ocu atomske bombe iz umjetničkog ugla?

Nisam, nažalost, ali jedva čekam. Očekujem sjajan film, u skladu sa rediteljem i glumcima, koji ima refleksije slične našima, ali mi se čini da je dominantno biografski, dok je naš film, rekao bih, implicitan, jednostavniji, sa jasnom porukom da svet od nuklearnog ludila, posebno ludila nuklearnog rata, može da spase samo ljudska duša, čista ljudska dobrota, humanost u svom izvornom obliku. Neće nas kao vrstu spasti od uništenja nikakva tehnologija, niti progres, nikakve mašine ni super pametni računari ili veštačka inteligencija, nego prijateljska ljubav, dobra ruka drugog čoveka. To je poruka našeg filma. Uostalom, tako nekako glasi i objašnjenje žirija u Lokarnu, kao i odlična kritika koja je nedavno izašla u najprestižnijem filmskom časopisu „Varajeti“. Rekao bih još nešto u vezi sa nagradama u Lokarnu, pogotovo nagradi Varajeti koja ima veliku svetsku težinu. Zapad retko prihvata sa istoka obradu humanističkih i etičkih tema. Smatra ih svojim privilegovanim poljem delovanja i promišljanja. Istok mu je zanimljiv samo ukoliko se drži disidentskih političkih tema ili izrugivanja sopstvenim kolektivnim manama, najčešće na račun magijske zatucanosti i primitivnosti. Barem je tako bilo do sada. Mislim da je odlukom da „Čuvari formule“ dobiju prvu nagradu, žiri pokazao hrabrost koja budi nadu.

U većem dijelu opusa krećete se vodama tzv. stvaronosne proze, tj. književnosti vezane za stvarne slučajeve iz realnog života. Koliko je teško odrediti granicu fikcije i realizma u Vašem pisanju i gdje dominira pripovjedač, a gdje istraživač činjenica kada pišete?

Verujem da je postmoderna u književnosti na izdisaju i da ćemo se svi polako vratiti stvarnosnoj prozi, koja, naravno, nije nikakva dokumentaristika ni puko prepričavanje stvarnosti, nego umetnička obrada neke teme realističnim stilskim alatkama. Roman, po mom mišljenju, treba da se vrati sebi, što znači priči kao okosnici, i konačno oslobodi od preteranog fokusa na stilu. „Leporeka“ književnost ne komunicira sa čitaocima, onima kojima je namenjena, a to je čist apsurd jer književnost postoji samo zbog prirodne potrebe čoveka da misli prenosi dalje, da ono što mu je u glavi, misli i osećanja, saopšti drugom čoveku. Kriza čitanja nastala je i zbog te ezoteričnosti proze dvadesetog veka. Čitalac koji ni nakon prvih pedeset stranica ne zna o čemu je reč u romanu, šta je pisac želeo da kaže, ostaviće ga zauvek. Znam to po sebi. A još je gore i veće razočaranje kad zavodljivi stil drži čitaoca do kraja knjige, a onda usledi touche, praznina veća nego pre čitanja. Prirodni tok i dramaturgija su kostur bez koga roman, kao prozna književna vrsta najsličnija stvarnosti, ne može da zadrži stabilnost i očuva životnu ravnotežu.

U Vašem trenutno aktuelnom romanu „Muk“ ponovo ste se dotakli jedne stvarne ili istinite teme, o kojoj se vrlo malo zna, ali su njene posljedice više nego strašne za svijet koji nas okružuje?

I ovde je događaj istinit, a sve ostalo fikcija, kao i u „Vinči“. Razlika je što „Muk“ obrađuje niz ljudskih mana i što, osim autističnog dečaka, koji otkriva avicid, masovni zločin nad pticama, u romanu nema pozitivnih ni nevinih junaka. Problem je što teški zločini i nečovečnost počinju često prikriveno i maltene nevino. U „Muku“ je to lov, koji se začas pretvori u zločin prema životinjama, potom gastrohedonizam, koji neosetno i lako sklizne u čistu patologiju. Svestan sam da mnogi ljudi nemaju nikakav osećaj za životinje, naročito ptice, kao ni za prirodu, da samo deklarativno razumeju važnost očuvanja postojeće flore i faune. Ipak, nadam se da će se nakon čitanja „Muka“ neko i zamisliti i prepoznati opasnost takvog odnosa prema drugim živim bićima. Jer ko je spreman da ubije deset hiljada ptica pevačica zarad nekog želea od ptičjih jezika neće imati obzira ni prema ljudima. Kao ni oni koji taj žele jedu, ne misleći kako je do njega došlo.

Teme etike u sudaru čovjeka i galopirajuće tehnologije, provlači se u pozadini više Vaših knjiga i djeluje da niste optimista po pitanju posljedica koju izaziva sve nekontrolisanija upotreba tehnologije  i dominacija materijalnog nad humanim u modernom vremenu?

Nema pameti, a onda ni sreće u pohlepi ka materijalnom sticanju i ispraznom hedonizmu, što su dve mantre današnjeg čoveka. Homo sapijens će nestati sa planete ukoliko ne napusti kurs ciničnog gospodara, umesto da bude odgovoran i svestan da je samo deo prirode i planete Zemlje, koju deli sa svim živim i neživim na njoj. Zameniće nas jednog dana neka druga živa bića, što se već dogodilo nekada dominantnim dinosaurusima. Jer čovek bez pameti i nije ništa drugo do savremeni dinosaurus. Indirektno „Muk“ se drži tog kursa.

Iza Vas je preko 30 godina književnog rada, 13 objavljenih knjiga, trenutno sarađujete sa Lagunom, najagilnijem izdavačem u regionu, dočekali ste i vrlo ozbiljnu filmsku ekranizaciju. Koliko je teško Vama, uz privatne i profesionalne ljekarske obaveze, održati takav spisateljski tempo i šta vas generalno motiviše za pisanje?

Nisam nikada osećao napetost. Ako i dođe nekada, zastanem na­ kratko pa radim samo jedno, medicinu ili književnost, a onda, ponovo, oboje. Veću napetost imam kada ne radim, a zbog čega, to je divno objasnio Ridiger Zafranski u svojoj knjizi „Vreme“, ko stalno nešto radi, plaši se dosade jer u njoj vreme prolazi mnogo sporije, a strah od prolaznosti je egzistencijalan, zar ne. Dosada je, u stvari, prirodno stanje, setimo se Rusoa. Međutim, moj um nije dostigao taj nivo. On se umiri i uspava uveče samo ako je tog dana saznao, doživeo ili napravio nešto novo.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova izdanja knjiga domaćih autora laguna knjige Nova izdanja knjiga domaćih autora
20.12.2024.
Knjige Jelene Bačić Alimpić uvek su aktuelne i u vrhu čitanosti. U knjižarama će se uskoro naći 34. izdanje njenog romana „Pismo gospođe Vilme“, 26. izdanje „Poslednjeg proleća u Parizu“, dok će uskor...
više
robert hodel o bori stankoviću švajcarac o vranjancu laguna knjige Robert Hodel o Bori Stankoviću: Švajcarac o Vranjancu
20.12.2024.
Robert Hodel, rođeni Švajcarac, autor zapažene knjige o Bori Stankoviću „Ranjav i željan“, imao je drugu beogradsku promociju knjige, na kojoj je lično učestvovao. To je bio povod za pregršt pitanja. ...
više
đorđe bajić predstavio jedno đubre manje na novoj s laguna knjige Đorđe Bajić predstavio „Jedno đubre manje“ na Novoj S
20.12.2024.
Gost emisije „Pokreni se“ na televiziji Nova S bio je Lagunin autor Đorđe Bajić, koji je predstavio svoj novi roman „Jedno đubre manje“. Sa Bajićem je razgovarao Marko Novičić, novinar i urednik jutar...
više
prikaz knjige vizantijski svet blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva laguna knjige Prikaz knjige „Vizantijski svet“: Blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva
20.12.2024.
Ako ne računamo Kinesko carstvo u dalekoj Aziji, moćna Vizantija bila je verovatno najdugovečnija država staroga veka, opstavši u raznim oblicima na samom vrhu Balkanskog poluostrva preko hiljadu godi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.