Gljivice ispod noktiju – prikaz zbirke priča Etgara Kereta

Kako svedočiti o jedinstvu svega ispripovedanog (odnosno: načelu integracije prema teoretičaru Volfgangu Kajzeru) u zbirci priča „Poleti već jednom!“ kad ona nije pisana po modelu ulančanih priča, u kojima bi se zbivanje, lik(ovi) i prostor prelivali iz priče u priču? Za razliku od većine savremenih pripovedača, koji teže tome da po svaku cenu svoje kolekcije priča upakuju u novelistički ili fragmentarni roman, pretpostavljajući da će time dodatno zaintrigirati zahtevne romanocentrične čitaoce, Etgar Keret u svojim zbirkama priča nikada ne prelazi žanrovsku granicu između pripovedne i romaneskne proze. Svaka Keretova priča predstavlja autonomni književni fenomen i svaka pruža jedinstven utisak tona, boje i efekta. Po tome je svakako blizak Džordžu Sondersu, pa nije ni čudno što se jedan od najoriginalnijih i najznačajnijih pisaca kratkih priča pojavljuje na koricama srpskog izdanja kao promoter Keretove nove knjige. Dakle, tematska ili motivska koherentnost zbirke priča „Poleti već jednom!“ nije ni od kakve važnosti za njeno razumevanje, pa je samim tim jasno da je odlučujuće ili sporedne aspekte književnoteorijske analize moguće tražiti samo u normativnoj tipologiji svake od dvadeset dve (+1) priče zasebno. Budući da bi to bio prezahtevan posao za pisca ovog informativnog članaka o Keretovoj novoprevedenoj kratkoj prozi – iako bi takvo preduzeće bilo poželjno, pa čak i korisno za sve ljubitelje njegovog dela – osvrnućemo se samo na nekoliko odabranih priča, satkanih, kako kaže Sonders, od „ljubavi, mudrosti, elokvencije i transcendencije“.

I ovu zbirku priča je, kao i zbirku „Iznenada neko pokuca na vrata“, o kojoj smo pisali pre dve godine u „Poljima“, maestralno prevela Mila Gavrilović, koja je Etgara Kereta uvela u srpsku književnost još 2015. godine. Jezik prevoda je tako filigrantski izbrušen i prirodan da čitalac može da stekne utisak da je izraelski pisac svoje priče stvarao na srpskom kao maternjem jeziku. Neka od prevodilačkih rešenja su prosto rečeno briljantna; naročitu umešnost prevoditeljka je demonstrirala u onim segmentima teksta bliskim nekonvencionalnom govornom jeziku ili slengu. (Recimo u urnebesno duhovitoj priči Pretposlednji put kad sam bio ispaljen iz topa.) „Poleti već jednom!“ u prevodu Mile Gavrilović morao bi da postane udžbenik iz kreativnog pisanja i stilistike namenjen srpskim prozaistima.

Iako se to ne može uzeti kao nekakvo unifikovano pripovedačko pravilo, primetno je da Keret često u kratkim pričama kombinuje objektivne, realistične opise s nadrealnim, neočekivanim krajem. (Takva je, recimo, nadrealna minijatura Noću u kojoj je glavna junakinja zlatna ribica koja po mraku izlazi iz svoje kugle, navlači karirane papuče i celu noć na Si-En-Enu gleda terorističke napade i neka razaranja.) Takvim postupkom Keret postiže ono što je V. B. Šklovski formulisao kao efekat očuđenja, kada nasuprot uvreženom opažanju stvarnosti stoji novo viđenje stvari. I to je ono što Keretove priče čini nepredvidivim, uzbudljivim, često i šokantnim. (Adolfo Bjoj Kasares bi izdaleka mogao biti prepoznat kao Keretov uzor, najpre po sličnom načinu kombinovanja stvarnosnih i fantastičnih elemenata u svojim prozama; setite se samo antologijske priče Margarita ili moć farmakopeje u kojoj Kasares pripoveda jezivu priču o pronalazaču tinkture za jačanje apetita čiju je porodicu proždrala unuka koju je lečio od mršavosti.)

Dobar primer za novo viđenje stvari predstavlja uvodna, gotovo programska priča, prema kojoj je zbirka naslovljena. Otac i sin posmatraju čoveka koji namerava da se baci sa zgrade. I dok sin viče: „Hajde, poleti već jednom! Poleti!“, otac zna da ovoga puta mora da učini nešto, jer kad je prethodni put propustio da učini bilo šta sudbonosno, njegova supruga je poginula u saobraćajnoj nesreći. Očev pokušaj da spase samoubicu ipak nije urodio plodom: nesrećnik je skočio s krova. Sin ga je kinjio zbog toga što nije video kuda je čovek odleteo, a debela komšinica, koja se tu slučajno zatekla, detetov plač je protumačila kao zlostavljanje i pogrešno zaključila da otac želi da baci sina sa zgrade. Otac, ništa ne shvatajući, gleda u riđokosu koja ga hvata svojom debelom šakom za mišicu i preklinje ga: „Vidi kako je sladak. Nemoj to da radiš.“ Ali Keret ne bi bio vrhunski pisac da se zaustavio samo na ovom nivou crnohumorne komedije zabune. On u završnici priče pojačava efekat očuđenja: „Njen sin je mrtav, moja žena je mrtva, čovek s krova je mrtav.“ Otac saznaje da se riđokosa zove Lijat kao njegova pokojna žena. Sin i riđokosa deluju zadovoljno dok ližu (presladak) sladoled i piju milkšejk. Lijat miluje dečaka i ocu šapuće: „Presladak je.“ Presladak je, jer ne veruje u smrt, jer nevino veruje u to da je čovek na krovu bio supermen sa supermoćima i da je odleteo neznano kud (kao onomad njegova majka), a da je njegov spektakularni let propustio zbog tate. Keret priču završava rečima: „Zaista je presladak.“ (Keret u priči Do Meseca i nazad u sličnom ključu poentira: „Nema ničeg lepšeg na ovom buđavom svetu od dečjeg smeha.“ Opet, u priči Kolač s mrvicama, Keret varira identičan motiv, ali na potpuno drugačiji način: „Da se nisi usudio da mog sina nazivaš slatkim, perverznjače jedan!“, viče jedna prestrašena majka na dečjem igralištu.)

Zbog efekta očuđenja je naslov priče (ujedno i knjige) dvoznačan: jer je istovremeno mračan i zlokoban (Poleti već jednom! Skoči u smrt! Okončaj svoj mizerni život!), ali i poletan i optimističan (Poleti već jednom! Učini nešto grandiozno! Živi život vrednim življenja!). Inače, naslovi su posebne priče kod Kereta. Ponekad mogu da deluju sami za sebe, bez objašnjenja onoga što ispod njih sledi. Naslov priče Pretposlednji put kad sam bio ispaljen iz topa, recimo, jeste cela, zaokružena priča. Kad čistač kaveza u rumunskom cirkusu, koji je prinudno postao ljudsko đule, kaže direktoru Romanu: „Budi drug i ispali me ponovo!“, čitalac shvata da tu priču mora da priča mrtav čovek, čiji se poslednji let završio fatalno, što je i sugerisano u naslovu.

U Keretovim pričama obično nema mnogo radnje i skoro da, zbog ograničenog prostora, nema ni razvoja likova. Međutim, ni za jedan od Keretovih likova se ne može reći da je plošan, čak ni onda kada je opisan jednom rečenicom. Keret je majstor karakterizacije: njemu su važni psihološki i etički aspekti karakterizacije. Zarad funkcije priče on insistira na psihološkim osobinama od kojih, u suštini, zavisi razlikovanje između dobra i zla. (Koncepcija lika zavisi od tog razlikovanja, uzmimo za primer višeznačnu fragmentarnu priču Tabula rasa, u kojoj se sukobljavaju starac kome je u getu pobijena porodica i klon iz laboratorije nastao od Hitlerovog genetskog materijala. Da li starac ima pravo da ubije klona pogane fašističke sotone koji nije ni mrava zgazio?) Njegovi likovi – s izraženim kritičkim i političkim stavovima – često prave pogrešne izbore, što ih dovodi u nemoguće situacije. Kao kada u priči Za jedan gram, lik pristane da dođe na ročište i glumi ucveljenog rođaka koji će optuženog da naziva ubicom i teroristom („jer vikati na Arapina koji je pregazio devojčicu ne samo što je legalno nego je i normalno“), pride će još popiti i batine zbog toga, a sve da bi od advokata oštećenog dobio drogu kojom će zadiviti konobaricu koja mu je zapala za oko. Ko je u ovoj priči „terorista“?

Keret je sklon tome da kroz priče provuče i autopoetičke pasaže, kao neku vrstu objašnjenja svog pripovedačkog postupka. (Ali Keret nikada ne docira i ne pametuje.) Doslovno, to se najupečatljivije dâ iščitati u priči Tod, u kojoj izvesni Tod traži od svog prijatelja, izraelskog pisca kratkih priča, da mu napiše priču koja će mu pomoći da dovlači devojke u krevet. Međutim, shvativši da se previše zaneo i da traži budalaštinu, on kaže: „Na trenutak sam zaboravio kakva si picajzla kada je reč o pisanju, da su ti potrebne metafore, udubljivanje i slično. Ja sam to zamišljao mnogo jednostavnije, zabavnije. Ne remek-delo, nego nešto za razbibrigu. Nešto što počinje sa ‘Moj prijatelj Tod traži da mu napišem priču koja će mu pomoći da dovlači devojke u krevet’, a završava se nekom dobrom postmodernističkom forom. Kapiraš, da nema poentu, ali da bude efektna. Bez poente, ali seksi. Misteriozna.“ Na ovu Todovu repliku Keretov alter ego odgovara: „Mogu da ti napišem takvu priču.“ Čitavo jedno spisateljsko vjeruju, a koje je primenjivo na gotovo sve Keretove priče bez izuzetka, sadržano je u Todovim prekornim rečima.

Takođe, u priči Gljivica, pisac kratkih priča ovako kontemplira: „To što si nešto izmislio ne oslobađa te odgovornosti i, za razliku od pravog života, kad možeš da slegneš ramenima i da uperiš prst u Boga na nebesima, ovde nema opravdanja. U priči si ti Bog. Ako je tvoj junak gubitnik, to je zato što si ga ti učinio gubitnikom. Ako mu se dogodi nešto loše, to znači da si ti to želeo. Ti si želeo da gledaš kako se valja u sopstvenoj krvi.“ Duhovita i neakademska definicija priče, po piscu iz priče Gljivica (a možda i Keretu), jeste da je priča poput gljivice ispod nokta. Ima nečeg u tome da pisac mora (ili treba) da piše kao Bog koji sve vreme oseća nelagodu zbog gljivičnog svraba ispod noktiju.

Priče o smrti i nasilju Keret ispisuje u crnohumornom maniru, često i van domašaja dalekosežne ruke političke korektnosti. U priči Koncentrovani automobil glavni junak u dnevnoj sobi drži smrdljivu komprimiranu metalnu kocku, kao neku vrstu uvrnute art instalacije. Ko bi pretpostavio da je reč o omiljenom mustangu pretvorenom onomad u komadinu metala, sa sve toplim lešom u gepeku, a da je glavni junak oceubica? (Inače, komplikovan odnos između dece i roditelje veoma je čest motiv u Keretovim pričama; takve priče su, osim naslovne, i Do Meseca i nazad, Tata s pireom i druge.) U priči Rođendan propalog revolucionara jedan bogataš je pomislio da bi mogao da, osim rođendana, pokupuje i godišnjice smrti od drugih ljudi, ali mu to nije pošlo za rukom, jer je poginuo u atentatu, ali je zato bogati kineski milijarder otkupio od njegovih zakonskih naslednika pravo na sahranu, koju je pratio iz svoje mračne kabine u dnu grobnice, pa čak i pustio suzu za mrtvim bogatašem. Nije li u ovoj priči reč o dehumanizovanoj stvarnosti koja se identifikuje sa industrijom zabave kao industrijom smrti?

Prostori u kojima se odigravaju priče ponekad su odlučujući aspekti u priči. To mogu biti potpuno nadrealna mesta kao u priči Prozori, koja se odigrava u nekoj vrsti laboratorije u kojoj se testiraju humanoidna robotska bića ili su to, podjednako laboratorijske, Sjedinjene Američke Države iz priče Polarni gušter: „Jedinica 14+ je osnovana tačno godinu dana nakon što je Tramp izabran treći put, Amerika je još vidala rane od rata s Meksikom.“ Neke priče su smeštene i u Izrael, ali se ne sme nikako smetnuti s uma da svet priče i stvarni svet kod Kereta često ne idu ruku pod ruku. Zbog toga su njegove priče lišene bilo kakve instrumentalizacije i ideoligizacije bliskoistočnog prostora kao mesta viševekovnog sukoba Jevreja, Arapa i hrišćana. Ali ga to ne sprečava da o tom pitanju progovara kritički, s velikom dozom cinizma uperenog protiv licemera koji dolaze sa svih zaraćenih strana.

Među najintrigantnijim pričama iz ove zbirke nalazi se nenaslovljena, apartna priča, koju Keret čak nije ni naveo u sadržaju. Reč je o priči sastavljenoj od mejlova između Mihaela (Varšavskog) i Sefija Mora, direktora escape rooma Kvar na ivici galaksije. (Ta se priča čak i tipografski razlikuje od ostatka knjige, a mejlovi se pojavljuju između drugih priča bez nekog naročito utvrđenog reda.) U ovoj epistolarnoj priči potencijalni posetilac escape rooma postavlja pitanja upravi u vezi s iznajmljivanjem i korišćenjem sobe, ali se ispostavlja da escape room neće raditi na Dan sećanja na Holokaust. Odluka uprave predstavlja okidač, koji će pokrenuti neprijatnu raspravu u vezi sa dopuštenim ili nedopuštenim sećanjem na genocid nad Jevrejima. (U priči Jad Vašem Keret jedno nasuprot drugog stavlja abortus i tragediju dece stradale u Holokaustu. Između iskaza: „Abortirala sam jer nisam želela dete“ i „Strašno je šta su ljudi u stanju da učine jedni drugima“, zjapi užasna metafizička praznina koja preti da nas kao civilizaciju proguta.)

Erotsko u Keretovim kratkim prozama, demonstrirano u pričama Čips ili Kući, nikad nije na nivou slutnje ili nagađanja. On se prepušta otvorenoj priči o seksu. Lascivne erotske scene su eksplicitne i neklišeizirane, ispisane sočnim jezikom. Seks je jednostavniji od komplikovane ljubavi. Ljubav može da se pokvari, kao i sve drugo na svetu. U te latentno ljubavno-erotske priče spada i Pinapple Crush, najduža priča u ovoj kolekciji, koja govori o čežnji, nedostajanju i tajnama, a najviše o tome kako izostanak iskrenosti neminovno vodi ka zbrci u komunikaciji.

Duhovitost, sarkazam i (auto)ironija su najjača Keretova pripovedačka oruđa. On ne zazire od politički kontroverznih pitanja koja u središte stavljaju jevrejsko-arapska trvenja, od pretresanja istorijski traumatičnog nasleđa, od sabotiranja neupitnih porodičnih vrednosti, od pervertiranja muško-ženskih odnosa, od etiketiranja egzistencijalno-socijalnih nepravdi savremenog konzumerističkog sveta, od opisivanja projektovane budućnosti koja je sve samo ne svetla... Mapirati precizno sve teme kojima se Keret bavi u svojim kratkim pričama zahtevan je posao; često u okviru jedne priče teme meandriraju kao podteme u neočekivanim pravcima. To široko tematsko polje čini Kereta, iz zbirke u zbirku, uvek novim i svežim. (U prilog tezi s početka ovog članka da svaka priča Etgara Kereta predstavlja univerzum za sebe, svedoči i statistička činjenica da je prema njegovim pričama snimljeno preko pedeset filmova.)

Tačno je: „Poleti već jednom!“ je prava književna subverzija! Nema ničeg intrigantnijeg i spektakularnijeg u ovogodišnjoj kratkopričaškoj ponudi od nove zbirke priča Etgara Kereta, jer su njegove priče i seksi, i misteriozne, i efektne, i zabavne.

Autor: Srđan V. Tešin
Izvor: Polja