VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ginter Gras: „Da, ja sam mamin sin“

Napomena: intervju je vođen 2009. godine

Ako želite intervju sa najpoznatijim nemačkim piscem, morate biti spremni za cunami reči kojim će vas zapljusnuti ovaj zapanjujuće vitalan čovek. Razgovor vodimo u njegovoj kancelariji, u libečkom Grashausu. Utonuo u fotelju, neofarbane crne kose, ovaj velikan sedi preda mnom kao otelovljenje senzualnosti. Dok sam, prestrašen, očekivao njegov dolazak, piščev urednik Helmut Frilinghaus, čije mi je posredovanje omogućilo ovaj sastanak, uputio mi je reči utehe: „Bez brige, on voli da priča.“ Dogovoreni dvočasovni razgovor nekako je prerastao u petočasovni.



U trenutku kada mi je već odavno ponestalo pitanja i dok jednostavno slušam živahno brbljanje sagovornika, kakvo bi se pre očekivalo od nekog dvadesetogodišnjaka, iz susedne sobe dolazi njegova supruga Ute, koja ga je dovezla pošto Gras ne poseduje vozačku dozvolu. Tada počinje prepričavanje anegdota u igri zvanoj „Ne, ispričaj mu ti, ti se bolje sećaš.“

Prilikom razgledanja knjižare koja posluje u okviru Grashausa, na moj komentar o izuzetnom broju naslova koje je objavio njegov gazda, odgovor duhovitog prodavca bio je: „Preporučujem pušenje lule i crno vino. Možda i vama uspe.“ Gras me, međutim, uverava da dok piše, pije isključivo čaj.

Da li još uvek plešete?

Da, još uvek plešem i ne planiram da prestanem. Stoj na glavi mi, doduše, više ne ide tako dobro. Imali smo, naime, tradiciju da svake pete godine, za rođendan izvedem stoj na glavi, okružen članovima porodice. Na zahtev dece, za osamdeseti rođendan sam prekinuo sa tim.

Osećate li posledice starosti?

Pa, moram priznati da tu i tamo ponešto zaškripi. U obe noge imam ugrađen bajpas. Ali ne mogu da se žalim. Prednost starosti je u tome što čovek odjednom počne da primećuje stvari o kojima nekada nije ni razmišljao. Promenu godišnjih doba, recimo.

Zato što postajemo svesni da svaku od tih stvari možda posmatramo poslednji put?

Tačno.

U zbirci poezije „Poslednji ples“ hvalite se svojom seksualnom vitalnošću. Jedna od pesama nosi naslov „Divlji trzaji“. U drugoj pišete: „Dođi, lezi kraj mene, dok moj jedinac stoji...“

Tako izražavam zahvalnost što pod stare dane još uvek mogu da radim neke stvari.

Zahvalnost kome? Zbog čega?

Ma, znate. Zahvalnost „onom gore“ što ova stvar dole još uvek može da stoji.

Da li bi kraj erekcija bio i konačni kraj?

To neću reći. Sa žaljenjem bih morao priznati da bih i tada nastavio sa pisanjem.

Plaši li vas činjenica da ćemo svi jednog dana umreti?

Ne, nikako! Mene užasava i sama pomisao na večni život i svi ti pokušaji medicine da nam ga omogući. Svet bi bio ispunjen starcima. Uzmemo li u obzir starost ove planete, čovek je samo prolazni gost. Trenutno smo ionako u fazi priprema za samouništenje. Postoji, naravno, nada da će nas otporniji organizmi nadživeti i da će Zemlja u budućnosti imati priliku da se oporavi od našeg boravka na njoj.

Da li i političari, čiji je posao da nalaze rešenja, dele vaš pesimizam?

Nemojte to nazivati pesimizmom. Predskazanje o kraju čovečanstva je skroman i potpuno razuman zaključak, izveden iz stanja u koje su ovaj svet doveli naši postupci. Nismo naučili da kažemo „ne“ u situacijama u kojima nam razum tako nalaže. Možda će nas saznanje da se bliži kraj podstaći da zemaljsku kuglu ostavimo u relativno pristojnom stanju.

Dostojanstveno.

Da, napustimo je sa dostojanstvom: sa manje đubreta, bez ozračenih leševa, bez otpada koji bi je razjedao i kada mi već budemo daleka prošlost.

Nisu li onda i umetnička dela đubre? Sve te gomile knjiga, slika, skulptura i konceptualnih instalacija?

To neću reći.

Šta je rešenje?

Zaista ne znam.

Jozef Bojs, koga ne cenite previše, proglasio je čisto mišljenje umetnošću.

Ništa ne može biti potpuno čisto. O tome sam pisao u romanu „Pseće godine“. So nije čista. Sneg nije čist. Čak ni svetlost nije čista. Ne postoji ni crno ni belo, samo nijanse sive. To vam je, znate, tajna grafike, kojom se takođe bavim.

Postoji li za vas Utopija?

Ne, ali lud sam za budućnošću i svim mogućim dostignućima koja će doneti.

Rekli ste: „Krize udahnjuju život književnosti. Ona se rađa iz ruševina.“ To znači da materijal pronalazite u katastrofama.

Kada kažete katastrofa, meni između ostalog pada na pamet sve ono lamentiranje nad finansijskom krizom, koja je u osnovi sistemska kriza i ima užasne društvene posledice. Bez obzira na sve, ubeđen sam da će umetnost od toga profitirati.

Upravo tako.

Ako govorimo o umetnosti pisanja, ova kriza će nam, nadam se, skrenuti pažnju sa pomahnitale „ja, pa ja“ literature, opsednute osetljivošću i ličnim mentalnim stanjima.

Nije li pomalo cinično reći da pisac profitira na tuđoj nevolji, jer ona daje krila njegovom stvaralaštvu?

Zašto bi to bilo cinično? Ako su rezultati krize takvi, to je samo plus.

Ako bi sa svetom sve bilo u redu, prema vašoj tezi, umetnost bi postala suvišna.

Ali ja nikada nisam pomislio da bi svet mogao biti u redu. To je neizvodljivo.

Nije baš išlo po Tvorčevom planu.

Kao prvo, potpuno se slažem. Kao drugo, izbor sveopšte sreće kao neke krajnje svrhe postojanja, koji je inače prisutan u svim ideologijama, uvek je praćen raznim grozotama i užasima. Ta težnja za srećom je cilj svake Utopije. Odbijam da to prihvatim. Radije ću stati uz Kanta koji kaže da je čovek krivo drvo od kog se ne može napraviti ništa pravo. Inače će pući.

Borite se za bolji svet, ali ne verujete da je moguć.

Uvek polazim od toga da je svet u kome živimo u haosu. Ali ja volim da živim. Volim život. Dosta sam putovao po Aziji. Jedno vreme sam sa suprugom živeo u Kalkuti. Tamo sam, suočen sa neverovatnom vitalnošću ljudi koji žive u krajnjoj bedi i siromaštvu, naučio nešto o životu.

Šta?

Da treba biti veseo i u vakuumu. Ne bi trebalo imati nerealne želje. Bio bih zadovoljan i haosom u kome makar vlada efikasnost. Političar mora biti praktičan.

Ali vi ste umetnik.

Izvinite, molim vas, ja sam takođe i građanin. To je, da se tako izrazim, šizoidna situacija. Sa 14 godina sam znao da želim da postanem umetnik, ali ja istovremeno pripadam i generaciji koja je stalno postavljala sebi pitanje kako je krah Vajmarske republike postao preduslov za sve što se zatim dogodilo. Kada pišem pesmu, kompromisi me ne zanimaju, ali kada sam društveno aktivan, kompromisi su sve što imam. To je ono što sam naučio.

Osećate li se ponekad nemoćno posmatrajući zbivanja u svetu?

Olako posežete za rečju „nemoć“. Navešću vam jedan primer: 1969. je socijaldemokrati Gustavu Hajnemanu, tadašnjem ministru pravde u koaliciji sa CDU-om, pošlo za rukom da donese zakon koji je garantovao vanbračnoj deci jednaka prava u podeli nasledstva. Zamislite: to me i danas čini srećnim.

Baš dirljivo!

Ali to uopšte nije dirljivo! Još uvek sam mišljenja da se pisac ne sme jogunasto izdizati iznad svega, već mora učestvovati u demokratiji, koja se ostvaruje kroz rad stranaka. Onaj ko, kao umetnik, ne učestvuje u svetu koji ga okružuje, u izobilju kontradiktornih materijalnih činjenica svakodnevnog života, ne može postići kritičnu gustinu iz koje izrasta umetnost. Romani Fontanea, mog ljubimca Deblina ili Zole u Francuskoj, žive od vizije stvarnosti. Ili čitajte Hajnea, iz čijih su se sudara sa tadašnjom politikom rodile najlepše pesme. Ili Gotfrida Kelera! Ja sam se sa obe noge zadržao na zemlji zbog svojih mladalačkih iskustava. U stanju sam, ipak, da tolerišem i one koji se zatvaraju u sebe i skloni su da se izgube u hiperprodukciji metafora.

Šta smatrate svojim najznačajnijim političkim dostignućima?

Veoma sam ponosan na svoj doprinos politici Vilija Branta prema Istoku, koja je postavlila temelje kasnijem ujedinjenju Nemačke.

Kako biste utešili nekoga ko u teškim trenucima, mučen sumnjom, poželi, kako Sofokle kaže, „da se nije rodio“?

Da li je to nešto o čemu razmišljate? Ostavljate utisak nekoga koga muče sumnje. Ali lepo je što ste se rodili. Evo, vodimo prijatan razgovor. Ne dajte se!

Šta je najveća nesreća koja vas je pogodila u životu?

(Dugo razmišlja.) Smrt moje majke. Umrla je od raka sa samo 57 godina.

Napisali ste kako niste plakali za vreme sahrane, već posle.

Još uvek plačem. Mada, moram priznati, moj bol sadrži komponentu sebičnosti. Ne mogu da pređem preko činjenice da joj nisam dokazao da je s pravom verovala u mene. Podržavala je moj suludi pubertetski plan da postanem umetnik, ali nije doživela da vidi moj uspeh. Jedino što sam joj pokazao bila je žgoljava skulptura devojke, koja je bila deo godišnje izložbe na diseldorfskoj akademiji, gde sam studirao. I onda je umrla. Bila je puna entuzijazma i skoro romantične vere u moje sposobnosti, za razliku od oca, koji je mislio „ovaj dečko je lud“ i gurao me u pravcu administracije. Kada se osvrnem na tadašnju situaciju, potpuno ga razumem.

Vi ste mamin sin.

Bez sumnje. Ja nisam vernik u religioznom smislu. Postavio sam majku na mesto boga. S vremena na vreme su me zvali na psihoanalizu. Nisam legao na kauč. Na mom nadgrobnom spomeniku će pisati: „Ovde leži Ginter Gras. Mamin sin. Nelečen.“

Osećate li mržnju prema svom polu?

Ne, ali ne dopada mi se kako muškarci koriste svoju moć. Nisam feminista. Razlike između polova postoje. Ženama bi svakako trebalo dati moć, ali samo ako se ne budu ponašale kao muškarci. Danas smo svedoci da vlast zapravo drže ljudi za koje niko nije glasao, lobisti kontrolišu zakonodavstvo. Ja to nazivam zloupotrebom moći. Posledica je sve manji odziv građana na izborima, jer znaju da oni za koje su glasali ne odlučuju ni o čemu. To više nisu političari, već asocijacije lekara, apotekara, farmaceutska industrija... znam da sam dosadan. Priznajte!

Ne dolazi u obzir. Da li biste radije bili žena?

Ne bih išao tako daleko, ali imam dovoljno ženskih osobina da jednostavno nisam u stanju da se razmećem muškom nadmoći. Na početku mog romana „Lumbur“ između ostalog se postavlja i pitanje zašto postoji glad u svetu, kada se odavno proizvodi previše hrane. Tu sam se malo pozabavio istorijom ishrane i došao do zaključka da se u istorijskim spisima nigde ne pominje uloga žena. Žene su bile te koje su iz nužde smišljale nova jela, ćufte, knedle, razne vrste testenine, što ih je primoralo da pronalaze i nove namirnice. Krompir je više doprineo istoriji nego Sedmogodišnji rat.

Napisali ste: „Muškarci su sa smrću 'na ti'.“

Da, oni vode ratove. Pitali ste me kojim političkim uspehom se ponosim. Želim da dodam da sam ponosan i na to što je Gerhard Šreder, koga opravdano kritikuju za druge postupke, poslušao moj savet da se drži dalje od rata u Iraku. Umeo je da sluša, baš kao i Vili Brant.

Dragi gospodine Gras, ne možemo završiti ovaj razgovor, a da ne pomenemo zbrku koja je nastala kada ste u autobiografiji „Ljušćenje luka“, mnogi smatraju prekasno, otkrili da ste pripadali oružanoj jedinici SS-a. Imam samo jedno pitanje o tome: da li je 60 godina čekanja bilo stvar kalkulacije?

Ne.

Da ste to ranije pomenuli, možda ne biste dobili Nobelovu nagradu.

Prvi put to čujem. Čuo sam samo saopštenje Švedske akademije, u kome kažu da dodela nagrade ne zavisi od takvih stvari. Ja nemam uticaja na ono što se piše u novinskim redakcijama, bile one ovog ili onog političkog usmerenja.

To je nešto sa čim moram da živim. Nikada nisam poricao da osećam sram i krivicu, niti smatram da sam nevin jer me je datum moga rođenja sprečio da počinim zločine. Bili smo poraženi. Nisam imao šansu niti zlu sreću da pucam u nekoga. Ipak, osećanje sramote prati me celog života.

U jednom televizijskom intervjuu izjavili ste da je veza sa SS-om u vama stvorila pritisak koji je poslužio kao inspiracija za prve romane, koji su vam doneli slavu.

Delimično.

Da ste ranije progovorili o angažmanu u ratu, možda ne biste napisali te romane.

Mnogo je razloga zbog kojih ljudi stvaraju. Nekoga motiviše ambicija, nekoga nemaština i ko zna šta još, a tu je, naravno, i egoistička potreba da se stvori nešto još neviđeno. Kada sam počinjao da pišem, u nemačkoj književnosti su već neko vreme važila određena pravila. To pre svega znači da se pisalo vrlo pažljivo, jer je vladalo mišljenje da je jezik nekako oštećen za vreme nacističkog perioda. Suprotstavio sam se tome govoreći da ne bi trebalo da jezik, od koga nema većeg dara, smatramo nepodobnim za upotrebu u svom njegovom bogatstvu, jer to bi bio naknadni trijumf gospodina Hitlera. Zato bih rekao da je impuls za pisanje tih prvih romana prvenstveno potekao iz želje da dokažem kako drugi nisu u pravu i da pritom dam sve od sebe.

Da li ste pročitali intervju u Špiglu sa šefom Dojče banke, Jozefom Akermanom, koga ste često prozivali?

Ne.

Akerman kaže da postoji običaj da „pisce i mislioce sumnjive prošlosti uzdižemo kao moralne apostole, a da  menadžere (...) proglašavamo asocijalnima (...). Ne smemo to trpeti.“

Nisam primetio intervju. Ostajem pri tome da su banke, uključujući i banku gospodina Akermana, odgovorne za puštanje sa lanca razbojničkog kapitalizma, koji je izazvao sadašnju krizu. Ako se tako nastavi, nešto nije u redu sa ovim svetom.

I nikada neće biti.

U to nema sumnje. Ali ja neću dozvoliti sebi nešto što primećujem kod vas. Neću očajavati. Neću prestati da nazivam stvari pravim imenom. Molio bih vas da mi se pridružite u tome i da se ne krijete iza zida beznađa, koji će vas samo lišiti slobode mišljenja. Inače od vas neće ostati ništa. Kada dođete u moje godine, to će vas pojesti.

Šta kažete na to da zamenimo mesta?

Ne, samo vam prijateljski ukazujem da se stvari neće dobro završiti ako tako nastavite.

Kada je Marsel Rajh-Ranicki postavio pesniku Volfgangu Kepenu pitanje „Kada ste bili srećni?“, ovaj mu je dao čuveni odgovor: „Nikada.“

Da. Ne mislite valjda da ne znam šta je nezadovoljstvo? Potcenjujete me. Čovek sreću nalazi u trenucima. Recimo kada na pravom mestu prekinete rečenicu ili kada uspešno završite crtež ili skulpturu. Ne možete biti konstantno srećni. Bilo je trenutaka u životu kada sam razmišljao o samoubistvu. Nekada davno, na frontu, kada sam sa sedamnaest godina naučio šta je strah, dok su oko mene za tren oka nestajali mladi, talentovani ljudi. I kasnije bi mi ponekad prošla kroz glavu ideja da stavim tačku na sve. Nikada je nisam sproveo u delo, ali ne isključujem mogućnost da i do toga dođe.

Šta bi moglo dovesti do toga?

Ne podnosim bol. Ako bih dobio dijagnozu da sam neizlečivo bolestan i ako bih bio osuđen da trpim bolove, našao bih način da okončam patnju. I svoju i svojih najbližih. O tome sam već razgovarao sa suprugom. Ali još nema razloga da se time opterećujem.

Razgovarao: Andre Miler, 2009.
Izvor: falter.at
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Flickr/ Das blaue Sofa


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
laguna na svetosavskom sajmu knjiga u nišu laguna knjige Laguna na Svetosavskom sajmu knjiga u Nišu
25.02.2020.
Svetosavski sajam knjiga u Nišu održaće se od 28. februara do 6. marta u Oficirskom domu na keju, a na njemu će se predstaviti i Laguna najvećim hitovima domaće i strane književnosti.   Saj...
više
preminuo miodrag karadžić laguna knjige Preminuo Miodrag Karadžić
25.02.2020.
Dobitnik brojnih nagrada i jedan od najplodnijih i najčešće igranih komediografa našeg govornog područja Miodrag Karadžić preminuo je danas.   Komedije Miodraga Karadžića već tri deceni...
više
zašto deca treba da čitaju dok su još mala laguna knjige Zašto deca treba da čitaju dok su još mala
25.02.2020.
U današnjem svetu tehnologije, povećava se broj roditelja koji se pitaju da li „staromodne“ knjige još uvek imaju vrednost za decu. Misle da interaktivne igre i priče na smart uređajima, zajedno sa ob...
više
sedam biblioteka otkriva svoja blaga laguna knjige Sedam biblioteka otkriva svoja blaga
25.02.2020.
Neke od najboljih, najinteresantnijih svetskih biblioteka ne se nalaze u grandioznim zgradama koje su ispunjene obimnim kolekcijama, one su smeštene u male prostore i posvećene su začuđujuće specifičn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.