Frida Šarar: Putovanje dušom kao najveći izazov

Frida Šarar (46), rođena Kruševljanka koja godinama živi, piše i objavljuje knjige u Rijeci, nedavno je objavila i svoj prvi roman u izdanju Lagune iz Beograda čija je promocija održana 22. januara, upravo u Beogradu, u knjižari Delfi SKC. U razgovoru za portal Odjek govori o radosti malih, naizgled nevažnih trenutaka, o pisanju koje ne trpi laž, o životu u Rijeci, ali i o novim knjigama, promocijama i odnosu sa čitaocima. Njene reči otkrivaju autora koji ne traži velike odgovore, već duboku povezanost sa svetom i sobom.



Frida, rođeni ste u Kruševcu, a živite i radite u Rijeci. Da li su ta dva grada uticala na Vaše pisanje? Da li se u Vašim delima može prepoznati duh juga, mora, ali i rodnog Kruševca?

Mesta na kojima sam živela, i živim, nikada nisu uticala na moje pisanje. Pre svega zato što ne pišem s obzirom na kontekst, već s obzirom na ono što me pokreće iznutra. Taj kontekst može biti vreme, društvo, kultura, mentalitet, pa čak i sama priroda, ali to sve doživljavam kao scenografiju onoga što se odvija duboko u meni. Ne crpim inspiraciju iz toga. Ja sam introspektivni introvert koji može beskonačno da istražuje, analizira, otkriva i preispituje kosmos ljudske duše. I to je jedini kosmos koji me zanima. Smatram to putovanje beskonačnim, jer dušu vidim kao nešto beskonačno. Ova planeta, na kojoj živimo, ima svoje dimenzije, početak i kraj, ali duša nema. Zato je putovanje dušom za mene veći izazov. Ali nije to samo stvar odluke, već nekih osnovnih postavki našeg bića. Neki ljudi su okrenuti ka spolja i lakše se vežu za spoljašnje teme, pa o njima i pišu. Ja gledam na unutra, jer sam tako rođena i u tome autentična.

To ne znači da se moji tekstovi bave isključivo nekim apstrakcijama, mističnim i nevidljivim kvalitetima duše. Oni govore i o iskustvu, životu i njegovim situacijama. To su priče koje su uvek zasnovane na autobiografskim činjenicama i kao takve nose u sebi prizore iz sećanja, u kojima i te kako ima i Kruševca i Rasine i Jastrepca i okolnih sela, čitavog ambijenta u kome sam rasla, ali i ovoga u kome danas živim. More je uvek bilo moja velika ljubav, poput nekog nesuđenog zavičaja u koji sam imala potrebu da se vratim. Život je namestio tako da me ljubav čekala na moru i evo, već skoro petnaest godina tu živim i pišem. Jednako iskreno i zagledano u sebe, ali u drugoj scenografiji, koja se katkad provlači i kroz tekstove.

Nedavno ste objavili novu knjigu, koja sadrži autobiografske zapise, priče i eseje pod nazivom „Plemkinja iz roda gorštaka“. Šta je bila ključna emocija koja ju je pokrenula?

To je knjiga koja je nastajala spontano godinama, kroz prozne tekstove koje sam pisala za sebe ili ih objavljivala kao kolumne. Dok se to dešavalo, nisam ni bila svesna da će mnogi od tih tekstova završiti u knjizi za koju sada smatram da je možda i najbitnija u mom životu. Jer potreba za pisanjem uvek mi je dolazila iz motivacije da nešto podelim, objasnim, ispričam. Osećam u sebi stotine priča koje čekaju da izađu na svetlo dana i to je uvek bilo tako. „Plemkinja iz roda gorštaka“ je mnoge od tih priča sakupila na jednom mestu, grupisala u ključne teme, strukturirala i ujedinila u delo koje funkcioniše kao zaokruženo i koherentno biće, koje u sebi nosi mnoge moje istine. Ali te istine nisu samo moje, one se tiču nekih univerzalnih ljudskih iskustava kroz koje svaki čovek kad-tad mora da prođe. Zato ovu knjigu ljudi vide kao nekakav svetionik i priručnik za dušu, „pridušnik“ kako reče jedna čitateljka.

Posebno nas interesuje Vaš prvi roman, koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Laguna pod nazivom „Vrtovi, pilule i zavese“. O kakvom romanu je reč?

Roman je nastao potpuno slučajno, bez ikakve strukture i plana. Samo sam sela i počela da pišem, iako u startu nisam znala ni šta to pišem, ni gde će tekst da me odvede, ni čemu to sve služi. Kao i kad je u pitanju pisanje poezije i kratke proze, ni pisanje romana ne mogu da nazovem „rad“. Iako sam nekih dana pisala i po 12 sati dnevno. To je bilo putovanje, avantura, uživanje. Svako slovo sam napisala sa uživanjem i znam da taj osećaj imaju i čitaoci koji pristupaju tekstu otvoreno i bez predrasuda.

Roman govori o ženi zrelih godina, koja u prelomnom trenutku svog života traži izlaz iz anksioznosti, straha od smrti, odnosa prema starenju i braka koji je ušao u kolotečinu. Glavna junakinja Sonja je žena koja naizgled ima sve, ali kad nakon jednog malog mentalnog kraha ode u rehabilitacijsku ustanovu, radi odmora i odmaka od svakodnevice, u njoj se pokreće lavina koju više niko ne može da zaustavi i koja dovodi u pitanje sve temelje Sonjinog života. Ambijent u kome ona kreće na put svog prevrata i samospoznaje jeste vrsta luksuzne banje čiji su enterijeri obloženi pastelnim zavesama i itisonima, a eksterijeri raskošnim zelenim vrtovima. To je prostor u kome uživaju sva čula i u kome čitatelj prati Sonju na njenom uzbudljivom „putešestviju“.

Na prvi pogled, knjiga je potpuno lišena vremena i prostora, bez ikakve tematizacije ijednog svetskog, društveno-političkog, istorijskog momenta, i u tom smislu nimalo angažovana. Ali, na jednom dubljem i suptilnijem nivou, ona se bavi pitanjem slobode i prava na izbor jedne individue u godinama kad joj društvo i kultura propisuju zatišje, mirenje i gašenje životne strasti, u korist društvenih zadatosti i uloga, a to je aktivizam par excellence.

Imate li već reakcije čitatelja/ki na Vaš prvi roman?

S obzirom na to da živimo u vreme društvenih mreža, utisci stižu odmah nakon čitanja, i svima zajedničko jeste da se knjiga čita u dahu – kad je uzmete u ruke, više je ne puštate. A drugi utisak je da svi žele film, jer sve je izuzetno živopisno i budi u glavi slike koje prosto vape da budu ekranizovane. Za sad mi se većinom javljaju žene, jer svakoj ženi je lako da se poistoveti sa likom Sonje, ali poenta nije u poistovećivanju, možemo da budemo i kritični prema njoj. Bitno je da su neka pitanja pokrenuta i da ova tema nije samo ženska, već egzistencijalna, ljudska. Shvatiće to i muškarci, samo im treba malo više vremena (smeh).



Da li Vam se javljaju čitaoci iz obe sredine, Srbije i Hrvatske, i da li primećujete razliku u njihovim doživljajima Vaših dela?

Javljaju se, iz svih bivših republika, kao i oni koji su rasejani po svetu. Za mene su to sve isti ljudi, koji imaju zajednički nerv da prepoznaju čistotu i autentičnost onoga što ja pišem, jer su i oni takvi. Ta moja publika, to su dobri ljudi. Mali deo njih upoznam na promocijama i kod potpisivanja knjiga, veći deo preko interneta, a možda najveći se nikad i ne javi, jer nije nužno javljati se, ali ja osećam da postoje negde tamo i da su svi oni kao neka moja velika porodica sa kojom se jako dobro razumem.

Šta Vas najviše pokreće u ovom životnom dobu?

Najviše me pokreće iracionalno, instinktivno, metafizičko, transcendentalno, nazovite to kako hoćete. Dok sam bila mlađa, sve mi se svodilo na traženje smisla i na smisao sam gledala kao na nešto neprikosnoveno i sveto. Zato sam i upisala filozofiju. Ali s godinama je ta racionalna potreba bledela i počela da izgleda nekako nedostižno i sizifovski. Počela sam više da se okrećem osećanjima i više da im verujem, da cenim neke male, naizgled površne stvari koje na prvi pogled nemaju nikakvog smisla. To me danas ispunjava i raduje: ne neki veliki podvig da bilo šta u životu shvatim, već osećaj da sam živa, da sam prisutna, da sam u dodiru sa ljudima i prirodom oko sebe, ali ne kroz civilizacijske forme ili isfabrikovano prirodoljublje, nego kroz duboku neobjašnjivu isprepletenost svakog živog bića sa svetom.

Može li poezija danas biti beg od svakodnevice?

Poezija ne može da bude beg, ona je uvek suočavanje. Međutim, šta je to sa čim se suočavamo, zavisi od čoveka do čoveka. Ni suočavanje ne sme da bude lažno ili na silu. Jer poezija ne trpi laž. Na njoj se sve vidi. Ne postoji šablon za pisanje poezije. Ponekad najintimnije pesme zahtevaju najveću hrabrost i zapravo bi beg u svakodnevicu bio lakši izbor, pa je ostajanje u sebi podvig. A ponekad se svakodnevica useli u čoveka, pa nema izbora, osim da piše o njoj. Kako god bilo, da li pišemo poeziju o onom spoljašnjem ili unutrašnjem, bitno je da su motivi čisti i pokrenuti onim što je najistinitije u nama.

Kako izgleda Vaš život u Rijeci, koliko vam pruža prostora i mira za rad?

Imala sam sreće da mi je život uvek pružao mir i prostor za rad. I u Kruševcu, i u Beogradu i sad u Rijeci. Nije to samo sreća, to je i način kako se čovek zauzme za sebe i svoje vreme. Moje vreme je uvek bilo takvo da sam u njemu imala luksuz da sate i sate trošim na razmišljanje, kao i na čitanje, gledanje filmova i sve ono što me je iskonski privlačilo i ugrađivalo se u mene. Takav život je velikim delom zaslužan za beskonačne količine teksta koji nosim u sebi, pa nikad nemam problem sa praznim papirom. Poput džuboksa, stisni pravo dugme i nešto će izaći. Osim toga, imam muža koji je moj najverniji čitatelj i koji, u trenucima kad me pisanje preuzme, zna da uskoči i prihvati moje dnevne obaveze.

Da li već imate ideju o narednoj knjizi?

Naredna knjiga je već kod izdavača. To je nova, treća po redu, zbirka poezije. Ali sačekaćemo malo sa njom, jer je u pripremi hrvatsko izdanje romana „Vrtovi, pilule i zavese“. Ne žurim sa tom poezijom, jer sam u zadnja četiri meseca objavila dve knjige, pa neka se to malo slegne.

Gde Vas čitaoci mogu očekivati u narednim mesecima, promocije, susreti, festivali?

Nikada ne planiram te stvari unapred, niti razmišljam o njima, niti dajem inicijativu. Isto kao i sa svim prethodnim knjigama – obično me iznenade pozivi za promocije i festivale i obično mi se u startu nigde ne ide, ali kad odem bude lepo i dirljivo i ne kajem se. Neka ide spontano i ovaj put, a ja blagovremeno obavestim ljude neposredno pre tih događaja. Prva promocija je održana u Beogradu. A za dalje ćemo videti.
 
Izvor: odjek.rs