Frenk Mekort: O nagrađivanoj knjizi o užasnom odrastanju

Kada je Frenk Mekort odlučio da napiše memoare o svom detinjstvu u Irskoj, nije mogao ni da sanja veličinu uspeha koji će postići, uključujući i Pulicerovu nagradu za biografiju, kao i svrstavanje knjige „Anđelin pepeo“ na vrh liste najboljih knjiga za 1996. godinu. U Americi je za godinu dana prodato preko milion primeraka knjige, a u vrhu liste bestselera provela je punih osam meseci.



Sve ovo postigao je knjigom o odrastanju za koju kaže: „Gore od običnog nesrećnog detinjstva je nesrećno detinjstvo u Irskoj, a još gore je nesrećno detinjstvo u katoličkoj Irskoj.“

Sa nama je čovek koji je napisao te reči – Frenk Mekort.

Počnimo od toga: knjiga je zaista fenomen!

Da, zaista je previše. Ponekad pomislim da je apsurdno. Otišlo je dalje od američkog sna. Čak osećam i neku vrstu krivice što je i normalno kada ste irski katolik. Jejts je rekao nešto otprilike ovako: „Kada ste Irac, u trenucima velike radosti vas teši osećanje da tragedija sigurno vreba iza ugla.“ Tako da čekam šta će se dogoditi jer mi se u poslednje dve godine dešava samo lepo.

Mnogo toga ovde je neverovatno: bili ste profesor u srednjoj školi 27 godina i ovo je Vaša prva knjiga! O čemu govori „Anđelin pepeo“?

Govori o periodu Velike depresije tokom kog su se sreli moji majka i otac, dobili mene, pa i mog brata i sestru. Nakon što je devojčica umrla, majka je to teško podnela, otac je pio, i odlučili su da se vrate u Irsku, što je bilo potpuno besmisleno. Imao sam četiri godine tada. Kada smo stigli u Irsku, majka je dobila blizance koji su umrli iste godine – jedno u maju, drugo u novembru. U razmaku od deset godina majka je rodila sedmoro dece i izgubila troje. Za to vreme otac je pio, pio i pio. Imao je povremene poslove i bio opterećen činjenicom da potiče iz severnog dela Irske, a mi smo živeli u južnom. Većina ljudi to ne razume, ali postoji razlika, u govoru pre svega, tako da je otac uvek bio autsajder. Između opijanja i nemanja posla mi smo ekonomski tonuli sve dublje i dublje. Na kraju je otišao u Englesku da radi u fabrici. Većina Iraca koji su radili u Engleskoj su slali svoje plate kući, on nije. Tada je postalo još gore, izbacili su nas iz kuće u kojoj smo živeli, a preživljavali smo samo zahvaljujući novcu koji je država Irska odvajala za socijalna primanja. Bilo je to užasno odrastanje.

Kakva su Vaša osećanja prema ocu?

Živeo je sa demonima. Bio je bolestan od alkoholizma iako ja to ne priznajem baš – rak je bolest od koje ne možete da pobegnete, ali možete da odustanete od pića. Imam jednu ćerku i nikada ne bih mogao da flašu izaberem pre nego svoje dete. Ne radi se ovde o oproštaju, opraštanje ljudima je poprilično pompezna aktivnost. To je što je, uradili su to što su uradili, ja sam preživeo.

Kako je to uticalo na Vas?

Život u siromaštvu i školovanje pod Katoličkom crkvom... Uh, nemam nimalo poštovanja ni ljubavi prema crkvi kao instituciji. Određene sveštenike i časne sestre zaista volim, ali crkvu kao instituciju prezirem. Sve što su ikada uradili je usađivanje straha u sve nas. Odrastao sam u užasnim uslovima i bez imalo samopouzdanja tako da kada sam stigao u Njujork sa 19 godina...

Tako se ova knjiga završava, zar ne? Planirate li nastavak o tome kada ste sa 19 godina došli u Njujork?

Da, to je ideja.

Zašto ste ovoliko čekali da napišete ovu fascinantnu priču?

Bio sam profesor, pet dana nedeljno. Nisam imao vremena, a ni samopouzdanja da uskočim u pisanje. Ni u svoje pisanje, niti u ovu priču o bedi. Sve što sam naučio, poteklo je iz mog predavanja deci, u godinama dok sam stajao pred njima i predavao im. U školi i u biblioteci. Ništa nisam naučio na fakultetu. Škola i biblioteka su bile moj fakultet.

Napustio sam predavanje kada sam imao 55 godina. Rekao sam deci: „Odlazim kako bih se upustio u avanturu.“ Putovao sam sa bratom po Americi i živeo godinu i po dana u San Francisku. Na kraju sam seo i napisao knjigu.

Da li Vam je odmah bilo jasno koliko je dobra?

Znao sam da je dobra, ali ne i kakav će odjek imati. Rekao sam svojoj ženi Elen: „Ovo je skromna knjiga i biće skromno prihvaćena.“ Znate kako u velikim novinama postoje mali odeljci od nekoliko rečenica o knjizi na koju treba da obratite pažnju? Dotle je stizala moja arogancija – da će knjiga dospeti najviše do te rubrike. Elen mi je rekla: „Ovo će biti senzacionalno!“ Nisam joj verovao.

Onda je knjiga postala popularna i došla je i Pulicerova nagrada. Kako Vas je to promenilo?

Kao profesor, naučio sam da moram uvek da učim. Tako je i sa ovim. Kao i kada uđete u novu vezu, morate da shvatite šta je šta i da učite iz toga. Mogao bih naredne dve godine da idem okolo i vičem: „Zdravo, ja sam napisao ’Anđelin pepeo’!“ Ali ne, moram da se vratim poslu.

Zašto je ova knjiga prošla toliko dobro?

Staromodna je. To je porodična priča i govori o stvarima koje su mnogi ljudi čuli od svojih roditelja, bez obzira na to da li su Amerikanci, Jevreji, Irci... Velika depresija, disfunkcionalna porodica, otac alkoholičar, aspekt religije i njena moć da vam stvori osećaj krivice... Mislim da je stilski vrlo direktna, a to sam naučio takođe tokom godina u prosveti. Kada razgovarate sa tinejdžerima, morate da budete jasni i direktni. Morate da budete jednostavni jer oni nemaju strpljenja. I tako sam 27 godina morao da budem jasan i direktan.

---

Napomena: intervju je iz 1997. godine.
 
Izvor: YouTube
Prevod: Dragan Matković