Frankenštajn ili O aroganciji današnje tehnonauke

Pokušajmo da zamislimo scenario koji bi u sebi objedinio sve one strahove i zebnje koje osećamo kada gledamo horor „Noć živih mrtvaca“ Džordža Romera i naučnofantastičnu „Odiseju u svemiru 2001“ Stenlija Kjubrika.

U kakvim bi se to okolnostima među nama pojavilo čudovište koje bi predstavljalo oličenje čovekovog straha od gubitka onoga što ga čini ljudskim bićem i njegove zabrinutosti zbog nepredvidive evolucije „inteligentnih“ mašina? I šta bi nam ono reklo?

Postoji jedno književno delo – zadivljujuća mešavina horora i naučne fantastike – koje je još početkom 19. veka svetu predstavilo upravo jedno takvo čudovište.

Objavljena tačno 150 godina pre nego što su se dva gorepomenuta filma prvi put našla u bioskopima, knjiga opisuje revolucionarno tehnološko otkriće koje rezultira oživljavanjem deformisanog ljudskog leša: nastankom čudovišta koje je u isti mah i zombi i veštačka inteligencija – ili bar nešto između. U pitanju je delo gotske proze koje mnogi istoričari književnosti smatraju prvim naučnofantastičnim romanom, a njegovo ime je „Frankenštajn ili Moderni Prometej“.

Mračno romantičarsko ostvarenje Meri Šeli zamišljeno je i napisano na Ženevskom jezeru u leto 1816, čuvene „godine bez sunca“, kada je erupcija indonežanskog vulkana Tambora Zemljinu atmosferu ispunila vulkanskim pepelom, i predstavlja savršenu metaforu za jedinstveni spoj nauke, tehnologije, arogancije i kratkovide ambicije koji karakteriše trenutak u kome živimo.

Mladom naučniku Viktoru Frankenštajnu, po kome roman nosi ime, polazi za rukom da razvije tajnu metodu oživljavanja nežive materije, a prevelika ambicija ga zatim navodi da od delova tela mrtvih ljudi i životinja sastavi novo ljudsko biće i udahne mu život u svojoj laboratoriji. Užasnut rezultatom eksperimenta, on napušta svoje čudovišno „novorođenče“, koje je zbog svog izgleda i veličine osuđeno na bednu, usamljeničku egzistenciju bez ljubavi. Stvorenje se zaklinje na osvetu i progoni Frankenštajna do kraja romana, kažnjavajući njegove prijatelje zbog onoga što mu je učinjeno i neprestano tragajući za lekom za svoju samoću – bez obzira na cenu.

Priča o Frankenštajnovom čudovištu nije natopljena krvlju i užasom, već nepodnošljivom čežnjom i usamljenošću. Uredsređen na to da svoju kreaciju sastavi tako da sve pravilno funkcioniše, Frankenštajn zaboravlja na ono što čoveka čini stvarnim ljudskim bićem: učešće u ljudskoj zajednici – kakve god bile njene mane i nedostaci, pruža nam mogućnost pripadanja, pronalaženja prijatelja, razumevanja i ljubavi.

Meri Šeli uspela je da stvori čudovište koje je svojom osetljivošću i ranjivošću očaralo čitalačku publiku i koje je, kao takvo, doživelo ozbiljnu transformaciju na putu od književnog lika do arhetipa. Na pomen Frankenštajnovog čudovišta, konzumentima popularne kulture se već generacijama u glavi javlja slika kršnog dugajlije zelenkaste kože, mrtvačkog izraza lica i četvrtaste glave. Inteligencija i atletska gipkost Šelinog junaka potpuno su nestale iz naše predstave o tom liku: on je sada trom i ukočen poput nekog postromerovskog zombija.

Opravdanje za to treba tražiti u glumačkoj interpretaciji čuvenog Borisa Karlofa, kome je uloga čudovišta u filmu „Frankenštajn“ (1931) režisera Džejmsa Vejla donela svetsku slavu. Njegovo tumačenje ovog lika odigralo je značajnu ulogu u transformaciji još jednog važnog aspekta priče: lika Viktora Frankenštajna. Iako je Šelin Frankenštajn neosporno ambiciozan i tašt, on ima vrlo malo toga zajedničkog sa ludim naučnikom koga srećemo u brojnim adaptacijama romana i stotinama novih priča koje su na njemu zasnovane. Ta moderna karakterizacija predstavlja ključni odgovor na pitanje zbog čega mladi Frankenštajn i njegova priča odavno ne dobijaju pažnju koju zaslužuju.

To je jedan od razloga zbog kojih, kada kritičari neku naučno-tehnološku inovaciju – recimo, novu genetsku intervenciju u poljoprivredi ili medicini – opišu kao „frankennauku“, ljudi obično samo zakolutaju očima i nastave dalje. Ukazivanje na čudovišnost novih izuma se uglavnom ne shvata ozbiljno. Čini se da je priča o Frankenštajnu, u svojim vanknjiževnim varijantama, postala kontraproduktivna: ona ne kritikuje preteranu aroganciju nauke, već sopstvenu kritičnost. Ma ne budite smešni, kažu naučnici svojim kritičarima. To je samo otrcana fantazija sa Hermanom Mansterom u glavnoj ulozi!

Takav nonšalantni stav prema ovom delu previđa činjenicu da poruka „Frankenštajna“ nije usredsređena na neki izolovani incident, ili na samo jedan eksperiment koji je slučajno otišao predaleko, već na daleko širu aroganciju koja tretira ljudska bića kao najobičnije objekte, kao materiju koja se može stvarati i modifikovati po volji. „Frankenštajn“ nije književni ekvivalent filma katastrofe, već dramatični sažetak jednog prilično rasprostranjenog svetonazora.

Šeli i njen književni krug (kome su pripadali i Lord Bajron i Persi Šeli) bili su duboko zainteresovani za nove metode proistekle iz „prirodne filozofije“: eksperimente Bendžamina Frenklina sa munjama i električnom provodljivošću, kao i naučne ideje Erazmusa Darvina, za koga su (pogrešno) verovali da je oživeo nekoliko rezanaca služeći se metodom zvanom galvanizam – dobijanjem struje iz hemijskih reakcija.

Autorka „Frankenštajna“ je smatrala da se ta vrsta znanja ne sme izolovati od svog društvenog konteksta i zato Viktora Frankenštajna prikazuje kao produkt nedovršenog obrazovanja: čoveka koga njegove analitičke sklonosti, neutemeljene u filozofiji i umetnosti, navode da zauzme mehanicistički i reduktivan stav prema ljudskosti. Nalik Prometeju, titanu koji je ukrao vatru od bogova i poklonio je ljudima, on nema dovoljno skromnosti da prizna da kompleksnost ljudske prirode prevazilazi njegove intelektualne kapacitete. On nije „ludi naučnik“, već rob svojih uskogrudih shvatanja.

Prihvatimo li ovakvo tumačenje, postaje nam jasno zašto je „Frankenštajn“ danas relevantniji nego ikad pre.



U našoj naučnotehnološkoj eri manipulacija fundamentalnim prirodnim elementima se smatra sasvim normalnom ako se vrši u interesu prometejskog napretka, a reduktivistička i mehanicistička predstava o čoveku je od centralnog značaja za taj projekat. Ulogu Viktora Frankenštajna sada preuzima ogromni konglomerat kompanija, državnih, vojnih i obrazovnih institucija, gotovo potpuno lišenih humanističkog etosa. Iako će mnoge njihove ideje biti podjednako besmislene koliko i ona o oživljavanju ubuđalog leša, vrednosni sistem koji proizvodi takve ideje će nastaviti da pušta korene ukoliko ne počnemo da, kao Meri Šeli, dovodimo u pitanje samu suštinu neznanja i arogancije.

Neke inovacije na kojima se već uveliko radi u Silicijumskoj dolini i biotehnološkom sektoru mogle bi se pokazati kao veoma opasne. Ali daleko opasnija je ideološka klima koja je do toga dovela.

Stiven Azma, profesor filozofije na čikaškom Koledžu Kolumbija, piše: „Naša generacija podseća na dr Frankenštajna koji stoji nad stolom punim udova i organa. Problem je, međutim, u tome što se na tom stolu nalazimo i mi sami.“ Azma smatra da se prema ubrzanom tehnološkom napretku treba odnositi kao prema inkubatoru problematičnih načina razmišljanja koji omogućava slobodno bujanje naučnotehnološke arogancije. On time želi da kaže da svi mi u izvesnoj meri patimo od Viktorovih zabluda, jer smo naučeni da prirodu posmatramo iz mehanicističke perspektive, kao nešto što možemo potčiniti svojoj volji, čak i kada smo svesni da joj time štetimo.

Ovaj naš stav je toliko duboko usađen da ga jedva i prepoznajemo kao stav. Ubeđujući sebe da se najnoviji pomaci u kompjuterskom i genetičkom inženjeringu ne razlikuju od drugih inovacija, mi priznajemo svoju nemoć pred mitom o napretku, koji predstavlja glavno pogonsko gorivo tehnonauke.

To zapravo znači da je naše razumevanje posledica uticaja nauke i tehnologije – ne samo na svet koji nas okružuje već i na nas same – pogrešno.

Pretnju našoj budućnosti ne predstavlja čovekova sposobnost da stvori čudovište koje će početi da ubija sve oko sebe, ili armiju zombija, ili odmetnutu veštačku inteligenciju – ili planetu majmuna, kada već nabrajamo – već mogućnost da ćemo u jednom trenutku početi da percipiramo sebe i druge kao nešto niže od ljudskih bića, kao mašine koje se mogu reprogramirati i uskladiti sa dominantnim ideološkim narativom. Postoji, dakle, opasnost da ćemo predstavu o sebi kao ljudskim bićima koja su povezana i uslovljena zakonima prirode, zameniti posthumanističkom predstavom o automatima od krvi i mesa, podložnim beskrajnim modifikacijama.

Odreknemo li se ideje da nam je pravo na dostojanstvo zagarantovano samom činjenicom da smo ljudi, zakoračićemo u liminalni domen bizarnog.
 
Autor: Ričard King
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Theodor von Holst - archive.org / Public domain / Wikimedia Commons