„Fo“ Dž. M. Kucija: Priča o brodolomima, preživljavanju i načinima da se saopšti istina

Prenošenje priča jedno je od centralnih obeležja svake kulture. Roman „Fo“ Dž. M. Kucija pridružuje se dugom nizu izmišljenih izveštaja o pustolovinama i preživljavanju, čije poreklo treba tražiti u pripovedačkoj tradiciji antičkih društava (setimo se Homerove „Odiseje“).

Danijel Defo je 1719. godine objavio knjigu koja se nalazi na veoma kratkoj listi kandidata za titulu „prvog pravog romana“ u istoriji engleske književnosti. Ona opisuje doživljaje Robinzona Krusoa, brodolomnika koji je u međuvremenu postao ikona engleske kulture.

U decenijama koje su prethodile njegovom trajnom preseljenju u Australiju, južnoafrički nobelovac Džon Maksvel Kuci je u otadžbini bio dobro poznat kao neko ko u svom stvaralaštvu nije zazirao od hvatanja ukoštac sa političkim temama. U romanu „Fo“, objavljenom 1986. godine, on razmatra mogućnosti manipulacije istinom i sprovodi analizu moći koja počiva u rukama pripovedača, oslanjajući sa na naizgled dobro poznatu priču o preživljavanju nedaća.

Kuci staroj priči daje novi okvir i menja jedan od ključnih elemenata – pol pripovedača. To mu omogućava da ispita kako radikalna promena perspektive utiče na istinitost u pisanju i pripovedanju, kao i dovede u pitanje uobičajene pretpostavke o glasu autora i kontekstu u književnosti i drugim kulturnim proizvodima. Protagonistkinja njegovog romana mora da se bori kako bi osvojila pravo na sopstveni narativ, a potraga za Foom i pokušaj pronalaženja načina da Petko saopšti svoju priču, postaje studija o prirodi pripovedanja i pisanja, jezika i moći. Suzan se bori za svoj glas, ali je Petko, afrički rob, nem.

I deo

Suzan Barton traga za otetom ćerkom i, posle pobune na brodu kojim je putovala, čamcem dospeva na pusto ostrvo. Tamo upoznaje Robinzona Krusoa i afričkog roba Petka. Posle godinu dana slučajno ih pronalazi jedan brod, ali Kruso tokom putovanja umire od groznice. Njihov spasilac Kapetan Smit predoseća da će Suzanini doživljaji izazvati veliko interesovanje i nagovara je da sama zapiše svoju priču ili da se udruži sa nekim piscem.

II deo

Danijel Fo, čovek koga je izabrala da joj pomogne u pisanju, netragom nestaje zbog neplaćenih dugova i Suzan shvata da se ponovo nasukala – ovoga puta u engleskom društvu. Primorana je da se ponovo bori za opstanak. Pronalazeći načine da se izbori sa nemaštinom i opasnostima, kreće u potragu za odbeglim piscem.

III deo

Suzan konačno pronalazi Foa i raspituje se o napretku knjige. Ona iznosi neslaganje sa piščevim odlukama po pitanju sadržaja, forme i izbora aspekata priče koje bi trebalo naglasiti. Očigledno je da se njihohvi stavovi i ciljevi razlikuju. Suzan je realista i ceni istinu, dok je Fo slika i prilika trgovca koji operiše u novom kapitalističkom sistemu. Na svu sreću, Fo je istovremeno i filozof, i njih dvoje zajedničkim snagama pronalaze način da predstave Suzanine avanture, spekulišući sve vreme o prirodi pripovedanja, istini i samom aktu pisanja. Jedan od najozbiljnijih problema sa kojima se suočavaju jeste kako u pripovedanje uključiti Petka.

IV deo

Neidentifikovani, neutralni glas, oslobođen ljudske potrebe za dokazivom istinom, prelazi preko uopštenog početka i kraja priče. Da li je to jedina „ispravna“ perspektiva? Čitamo o beživotnim telima likova u potopljenoj olupini broda i jedino je Petkotaj koji pokazuje znake života. Posmatračev ugao posmatranja se zatim seli u dimenziju iskustva i senzacija, iznad ljudi, ostrva i mora, iznad govora i pisanja.

Teme i problemi

Autorstvo

Čini se da Kuci razmatranje teme autorstva počinje već igrom sa imenom Danijela Defoa. Defo je ostao zapamćen po svojim putovanjima, čestoj upotrebi pseudonima i nezaboravnom liku Robinzona Krusoa, snalažljivog „ekonomičnog čoveka“. Snalažljivost je nužna karakteristika svakog uspešnog preduzetnika. Sumnjivi karakter Kucijevog Foa govori nam da imamo posla sa nekim ko se snalažljivo služi svim sredstvima i brine samo o sebi.

U prva dva dela knjige, iz Suzaninog obraćanja saznajemo veoma malo o Fou, piscu koji navodno pristaje da zajedno napišu knjigu. Od trećeg dela, međutim, na scenu stupaju teme preduzetništva i vlasništva. U želji da verodostojno predstavi događaje, Suzan odbija da manipuliše sadržajem knjige, dok Fo kalkuliše ne bi li privukao što veći broj čitalaca i ostvario maksimalni profit. Poznajući tržište, pisac poklanja veću pažnju egzotičnoj Baiji nego pustom ostrvu i eksploatiše vulgarno interesovanje za Petkovo ljudožderstvo i seks među brodolomnicima. On predlaže i da Petka nauče da piše, ali je za to suviše kasno. Fo kolonizuje Suzaninu priču, a ona kolonizuje Petkovu.

Drugost

Iako je, kao žena, i sama marginalizovana, Suzan se u svojim brojnim zapažanjima na isti način odnosi prema Petku: pita se da li je bio kanibal, odakle je došao, koliko je razume, zašto igra i, što je najvažnije, zašto nema jezik i ko je za to odgovoran. Ona na svog saputnika projektuje sopstvene odgovore i zaključke. Petko je za nju praktično „tabula rasa“ – što je obično slučaj sa „drugima“, ljudima koji pripadaju kulturama i rasama različitim od naše. Belačko društvo na pridošlicu projektuje svoje teorije, ne čineći pritom ništa da mu omogući komunikaciju i tako ga učini vidljivim.

Sloboda

Sloboda je u Kucijevom romanu vrednost od suštinskog značaja. Različiti oblici eksploatacije i marginalizacije predstavljaju čvrst temelj na kome počivaju priča i ideje o profitu, novcu kao motivu, ropstvu, prirodi, prirodnim resursima, životima, prošlosti i rečima drugih ljudi. Suzan i Fo su zarobljeni u vrtlogu sistema. Suzan u potrazi za ćerkom postaje zatočenica na pustom ostrvu, a po povratku u Englesku njen gubitak slobode dobija novu formu. Pored siromaštva i straha za fizičku sigurnost tu je i dodatni teret u vidu Petka. Iako oslobođen, Petko ostaje rob, ograničen životom u nepoznatom svetu – život na ostrvu bio je bezbedan i jednostavan.

Istina i moć

U modernom svetu pusto tropsko ostrvo postalo je simbol za fantaziju, a snovi su postali njegov centralni jezik. Naša krhka veza sa stvarnošću, jezikom, glasom i identitetom postaju centralna tema Suzaninih razgovora sa Foom u trećem delu knjige.

Šta je zapravo Suzanina priča? Šta se dogodilo sa njenom ćerkom? Da li ovde zapravo govorimo  o tome da su ženske priče takođe nevidljive, potisnute, zasenjene? Ko je mlada žena, a šta su Fo i Suzan jedno drugom? Ko je odgovoran za to što Petko nema jezik? Kakve su bile Krusoove namere kada je gradio terase na ostrvu? Iskrsava bezbroj pitanja na koja se ne može naći jednostavan odgovor.

Okviri i slojevitost priče unutar „Foa“ su od ključnog značaja za projekat istine i refleksije o jeziku i moći. Autorstvo je, kako zaključuju Fo i Suzan, moć stvaranja – slična onoj koja pripada nedokučivom Bogu.

Životna priča, fantazija, memoar, konstrukcija, jezik, izazovi pisanja o sebi – sve su to sastavni delovi Kucijevog romana. Stepeni istine, istraženi kroz jezik i pisanje, leže u srcu svih njegovih kreacija i interesovanja. Sam akt pisanja i sloboda izražavanja, koju pruža jezik, ostaju beskrajna misterija i izvor moći.

Autor: Kolin Kin
Izvor: theage.com.au
Prevod: Jelena Tanasković