Sergej Grizunov 30 godina prati događaje na prostoru bivše Jugoslavije, još od kada je 1982. imenovan za šefa dopisništva RIA„Novosti“ u Beogradu. Iz njegove biografije treba istaći i to da je od 1994. do 1996. godine bio ministar informisanja u administraciji Borisa Jeljcina, a da je od prošle godine glavni urednik nedeljnika „Nova ruska reč“ i generalni direktor istoimene izdavačke kuće. Osim toga, predaje novinarstvo na Moskovskom državnom univerzitetu. Povod njegovog poslednjeg dolaska u Beograd, nakon čega je otputovao u Sarajevo i Banjaluku, jeste promocija knjige „Balkanski prorok“, koju su njegov kolega Genadij Sisojev i on napisali o bivšem premijeru Jugoslavije Milanu Paniću.
Kako ste počeli da sarađujete sa Milanom Panićem? Šta je bio vaš prvi kontakt? Intervju? Grizunov: Prvi put smo se sreli 6. jula 1992. u Beogradu, u Palati Federacije, na njegovoj inauguraciji za premijera SR Jugoslavije. Od tada se nismo rastajali skoro 20 godina. Svake godine objasnim mojim studentima - ja sam profesor međunarodnog novinarstva na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose - da novinar uvek mora da drži rastojanje između sebe i onog o kome piše. U Panićevom slučaju, ja sam to pravilo prekršio.
Zašto? Jer je između nas oduvek postojalo međusobno razumevanje o raznim važnim pitanjima: od sudbine prve Jugoslavije, preko svetske politike, do morala. Za mene je Milan Panić obrazac ispravnog ponašanja u najtežim situacijama. Naučio sam mnogo od njega i ne krijem zahvalnost. Mnogo puta sam ga intervjuisao, ali u radnoj sobi moje seoske kuće u Peredelkinu, nedaleko od Moskve, gde su živeli i žive mnogi sovjetski i ruski pisci, na počasnom mestu visi fotografija na kojoj se nas dvojica rukujemo tokom tog prvog susreta u Beogradu.
Kada i zašto se javila ideja o knjizi „Balkan-ski prorok“? Prošle godine, kada sam se sa prijateljem Genadijem Sisojevom, urednikom međunarodnog odeljenja moskovskog dnevnika „Komersant“, u mojoj kući uz čašu rakije prisećao naših „podviga“ u Jugoslaviji. Zaključili smo da moramo nekako da obeležimo 20. godišnjicu sukoba na Balkanu.
Onda smo razmišljali dalje i shvatili da je ključni protagonista iz pozadine tih događaja - Milan Panić. On je čovek koji je našao hrabrosti da progovori protiv glavnog krivca za stradanje balkanskih naroda - Slobodana Miloševića. Moglo bi se reći da smo knjigu pisali dvadeset godina, ali je zapravo nastala dosta brzo, sećanja su bila sveža, kao da se balkanski rat dogodio juče.
Da li je to bio vaš prvi rat o kome ste izveštavali? Nije, ali jeste bio najpotresniji za mene. Za razliku od prethodnih bojišta u Avganistanu, Čečeniji ili na Bliskom istoku, sudbina Srba, Hrvata, muslimana, Slovenaca i Crnogoraca meni je veoma bliska. Deo mog života povezan je sa vašom prelepom zemljom. Tu imam dosta prijatelja, tu je moj sin Ivan naučio da hoda i da pliva.
Otkud knjiga o Paniću baš sada?Ponavljam, to je pre svega zbog tužne godišnjice sukoba. Pored toga, iako je Panić američki državljanin, on je i Srbin sa beogradskog Voždovca. Teško je podneo to što se novo demokratsko rukovodstvo Srbije nepravedno ponelo prema njemu u vezi sa „Galenikom“. Ali, srcu ne možeš da zabraniš da voli svoju domovinu.
Da li je knjiga možda najava nekih njegovih novih političkih ili poslovnih poduhvata u Srbiji? Ili možda vaših?Nije tajna da je Panić nedavno imao kontakte sa nekim liderima političkih stranaka u Srbiji. Ne znam da li će Panić nazad u politiku, ali njegovo ogromno iskustvo i talenat biznismena i političara tražili bi se u svakoj zemlji.
Ovde se dugo spekulisalo, uglavnom preko Miloševićeve propagande, da je Panić u Beograd početkom devedesetih došao „po zadatku iz Vašingtona“. Pominje se čak da je njegov angažman bio dogovor tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića i tadašnje članice Kongresa SAD Helen Delić-Bentli. Šta vi kažete?Da, zaista, Ćosić i Delić-Bentli relevantni su za Panićev dolazak na vlast. Međutim, u prvom redu, to je bila njegova odluka. Mnogo veći uticaj od dvoje pomenutih na Panića je imao zahtev pokojnog patrijarha Pavla da se prihvati funkcije. Panić nije marioneta i odluke donosi samo na osnovu ličnih razloga. Naravno, i posle dolaska u Jugoslaviju 1992. imao je dobru komunikaciju sa američkom administracijom. Ali, njega nije bilo moguće kontrolisati iz Vašingtona! Štaviše, sa mnogim američkim političarima, uvučenim u balkanski vrtlog tog doba, imao je zategnute odnose.
Od tog vremena je prošlo 20 godina, ali zemlje zapadnog Balkana i dalje guše političke krize različite snage. Na kom mestu je Balkan u spoljnopolitičkim prioritetima Moskve?Svakako ne na prvom! Kao član Stručnog saveta za međunarodne poslove ruskog parlamenta mogu da vam kažem - a to nije državna tajna - da su Kremlju mnogo važnija partnerstva sa SAD, EU, Kinom...Balkan nije prioritet, ali to ne znači da Rusija ovde nema interesa. Ima, i oni su pre svega ekonomske prirode. Za stotine hiljada, možda miliona Rusa, Balkan je uvek bio atraktivno mesto za turizam i biznis. Zato mnogi zabrinuto gledaju u nastavak političkih tenzija u regiji.
Kako na tenzije u BiH gleda službeni Kremlj, kao jedan od garanata Dejtonskog sporazuma? Postoji li o tome jedinstveni ruski stav ili tih stavova ima, kako vi za neka druga pitanja kažete, koliko i kula na tom moskovskom dvorcu?Kremlj pre svega zanima unutrašnja politika mlade demokratske Rusije u kojoj, nažalost, procesi razvoja idu ne tako mirno I uspešno kako bi se htelo. Pre dvadeset godina, kada su se praktično u isto vreme raspali Jugoslavija i SSSR, mi, koji smo tada došli na vlast, nismo mogli predvideti koliko će biti složen taj proces. Dvadeset godina za istoriju predstavlja veoma kratak period. Ne treba se prisećati grešaka, nego učiti iz njih, kretati se napred, koristeći iskustvo
svetske zajednice.
Što se tiče budućnosti Bosne i Hercegovine, niko, pa ni moj prijatelj Valentin Incko ili bilo ko od domaćih lidera, neće biti u mogućnosti da odluči o sudbini BiH bez konsenzusa u celom društvu. Takvog konsenzusa još uvek nema. Ruska spoljna politika zanima se za događaje u vašoj zemlji i,po mom mišljenju, ponaša se sasvim korektno.
Pre svega zato što postsovjetski proctor ima potpuno iste probleme sa kojima se i vi suočavate.
Šta mislite, na čemu ambasador Ruske Federacije u BiH Aleksandar Bocan-Harčenko zasniva bliskost sa premijerom RS Miloradom Dodikom?Gospodin ambasador je i moj prijatelj. Saša i ja se znamo još od osamdesetih, kada je on bio mladi diplomata Sovjetske ambasade u Beogradu, a ja novinar u istom gradu. Videćemo se uskoro u Sarajevu, gde idem da snimam film za rusku televiziji o događajima od pre 20 godina, pa ću ga pitati šta je uzrok njegovih bliskih veza sa
premijerom RS.
Šta je uzrok zainteresovanosti Rusije da se održi autonomija RS u okviru Bih?Da ponovim da je ruski interes u Republici Srpskoj prvenstveno ekonomski. Koliko znam, velike finansijske grupe razmatraju velike poslove na teritoriji RS. Dakle, verovatno nije slučajno što se otvaranje kancelarije Humanitarnog fonda „Ruski svet“ desilo u Banjaluci, a ne u Sarajevu.
Koliko energetska zavisnost od Moskve može da bude kamen spoticanja tim odnosima?Ruska vlada zvanično je više puta izjavila da energetska politika nije instrument za rešavanje političkih problema. I ja isto mislim - štaviše, da će u bliskoj budućnosti tehnološka dostignuća omogućiti čovečanstvu da se oslobodi zavisnosti od nafte i gasa.
Prirodni resursi Bosne i Hercegovine su veliki, a njena energetska nezavisnost samo pitanje vremena.
Kako tumačite konstantni entuzijazam koji Rusija uživa među većim brojem Srba bilo gde na Balkanu? Ima li on realno utemeljenje, mimo slavensko-pravoslavnih simpatija?Mislim da „slovensko bratstvo“ - ili, kako su nekada govorili, „proleterski internacionalizam“ - ne može biti osnov za ljubav i prijateljstvo između različitih naroda. Smatram da u trećem milenijumu osnova za dobre odnose treba biti unapređenje demokratije, slobodnog tržišta i, ako želite, poštovanje Deset zapovesti. Naravno, niko u Rusiji nije
nesvestan dubokih kulturnih i istorijskih korena koji povezuju naša dva naroda. Ali, bilo bi pogrešno reći da su Rusi podeljeni oko nekih religijsko-nacionalnih principa naroda bivše Jugoslavije. Za pametne ljudi u mojoj zemlji nema nikakve razlike s kim sarađuju I gde će ići da se opuste. Recimo, ja ovoga leta posle rada u Bosni idem na odmor u Hrvatsku, a posle Slovenije u Crnu Goru. A u Moskvu ću se vratiti preko Beograda.
Zašto Moskva prima toliki broj ljudi sa područ ja bivše Jugoslavije za kojima su ovde izdate poternice?To treba da pitate ruske zvaničnike koji izdaju takva pomilovanja, ne konsultujući se previše sa ostatkom ruskog društva. Nisam zadovoljan što je Moskva postala utočište za takve ljude, poput Mire Marković I njenog sina. Nažalost, u ruskom rukovodstvu postoje ljudi koji i dalje dele njihovu ideologiju, sarađivali su s njima tokom Miloševićevog režima i od toga imali prilične koristi. Uveren sam da će na kraju ruka zakona stići i one koji se kriju u Moskvi i one
koji im pružaju zaštitu.
Tokom rata ste često išli na Pale na susrete sa Karadžićem i Mladićem? Kako se sećate tog vremena, šta vam je bilo zanimljivo?Da, sretao sam se sa Karadžićem i Mladićem na Palama i u Sarajevu. Ruski predstavnik na Balkanu tada je bio zamenik ministra inostranih poslova Vitalij Čurkin. On je danas naš predstavnik u UN i uvek se, kada se sretnemo, setimo naših poseta Palama. Tamo je odlazio i naš bivši minister spoljnih poslova Andrej Kozirjev. Nijedan
od njih dvojice nije uspeo da nađe zajednič ki jezik sa Mladićem i Karadžićem o mnogim ključnim pitanjima. Bio sam svedok kada su Mladić i Karadžić davali Kozirjevu i Čurkinu neka obećanja, a potom ih kršili. Sećam se da je, posle jedne takve prevare, Čurkin zamolio Jeljcina da ga premesti na drugo radno mesto.
Kada ste, kao posmatrač sa kakve-takve distance, postali svesni da SFR Jugoslaviju čeka krvavi raspad i rat?Bio sam u Beogradu one famozne noći januara 1990. kada su sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije napustili Slovenci, a onda i Hrvati. Tada je postalo jasno da Jugoslavija neće još dugo živeti. Nisam prorok, ali nisam ni očekivao da će to rezultirati stotinama hiljada žrtava na svim stranama. U isto vreme, raspao se i
Sovjetski Savez. Na sreću, mi smo izbegli ovako mnogo žrtava, iako je dosta ljudi poginulo na Južnom Kavkazu. Međutim, čini mi se da taj proces još nije završen. Nažalost, imate i imamo veoma negativne manifestacije
nacionalizma, najvećeg zla u svetu. Recimo, kako je moj deda, sovjetski general iz Drugog svetskog rata, mogao da zamisli da danas na ulicama Moskve skinhedsi marširaju uz bacanje ruku u nacistički pozdrav? Ni naš ni vaš državni aparat ne shvata ozbiljno tu opasnost. Strogo govoreći, to je glavni problem za čitavo čovečanstvo danas, i vidimo mnogo njegovih negativnih manifestacija, od Pariza do Vladivostoka.
Mislite li da je iza jugoslovenskog rata stajao neki plan ljudi iz inostranstva ili drugih država?Ne. Ali, slažem se sa politolozima koji veruju da su Evropa, SAD i Rusija načinile neke ozbiljne greške tokom raspada SFRJ.
Ovo pitanje je u domenu kondicionala - šta bi bilo kad bi bilo - ali ipak pokušajte da odgovorite: možete li da zamislite kako bi jugoslovenski ratovi tekli da je Vladimir Putin bio na čelu ondaš nje Rusije i da je Rusija tada u svetu uživaladanašnju ekonomsku i političku moć? Da li bi nešto bitno bilo drugačije?Ne, ne mislim tako. Nisam sklon preuvelič avanju uloge pojedinca u istoriji sveta.
Da li je istina da je Miloševićeva tajna policija 90-ih spremala atentat na vas? Kako je to trebalo da se odigra?Video sam dokumente KOS-a koji mi to dokazuju. To je trebalo da bude standardna operacija, ni prva ni poslednja. Trebalo je da se dogodi 1994. u Mađarskoj, da veliki kamion iz krivine naleti na moj auto. Srpske službe bezbednosti dobro su znale da svake druge subote iz Beograda, vozeći dvesta na sat, svojim „BMW-om“ idem za Budimpeštu na razmenu informacija i po hranu, koje tada u Srbiji nije bilo previše. Ali, mene su u to vreme opozvali iz Beograda,
pošto sam imenovan na mesto zamenika ministra za informisanje. Kasnije je ta šema primenjena na Vuka Draškovića, on je to preživeo, ali su izginuli njegovi telohranitelji i članovi porodice.
U inače bizarnoj knjizi „KGB protiv Jugoslavije“ novinara Marka Lopušine navodi se da ste vi u Beogradu devedesetih imali još neke zadatke osim novinarskih. Precizno - da ste bili špijun. Šta obično odgovarate na takve komentare?Nikad se nisam sreo sa autorom te knjige, pa po tome možete sami da zaključite da li je istina to o čemu piše. Većina sovjetskih i ruskih stranih službenika potpala je pod uticaj sovjetskih i ruskih specijalnih službi. Pored toga, postojao je dokument o pravilima ponašanja sovjetskih službenika u inostranstvu koji je tačno propisivao međusobni odnos diplomata, novinara, biznismena i predstavnika specijalnih službi u zemljama prebivanja. Naravno, kao svaki
normalan čovek i patriota, i ja sam imao kontakte sa oficirima obaveštajcima i kontraobaveštajcima, kada je bilo reči o pitanjima koja su se ticala sigurnosti moje zemlje.
Što se tiče njegovih tvrdnji u toj knjizi da sam ja general - u pravu je. U slučaju objave vojne opasnosti svi ruski ministri automatski dobijaju čin generala. Ali, podrobnije o tome pisaću u svojoj sledećoj knjizi...
Izvor: Novi reporter