Erik Larson: O svetlosti i tami

Imali smo posebno zadovoljstvo da s autorom Erikom Larsonom razgovaramo povodom knjige „Đavo u Belom gradu“, o sajmu koji je promenio Ameriku i o jednom vrhunskom graditelju i najopasnijem čoveku na svetu toga vremena.

Autor kojeg zovu „istoričar sa dušom romanopisca“ Erik Larson napisao je knjigu „Đavo u Belom gradu“, u kojoj je istina strašnija od fikcije. Larson piše stvarajući bogato istorijsko iskustvo za čitaoce, tako da kada pročitaju knjigu, izađu s osećanjem da su kratko živeli u prohujalom vremenu.

Čikago 1893. godine. Dva muškarca, obojica zgodni i neobično vešti u svojim profesijama, oličavali su element velike dinamike koja je karakterisala hitanje Amerike ka dvadesetom veku. Jedan je bio arhitekta. Drugi – serijski ubica.

Imali smo priliku da čuvenog autora pitamo sve što nas je zanimalo u vezi sa ovom više nego uzbudljivom knjigom.

„Đavo u Belom gradu“ je knjiga o sajmu koji je promenio Ameriku, o istini strašnijoj od fikcije. Dali ste nam priču o krajnjim i suprotnim dometima ambicija, oličenim u dvojici muškaraca: arhitekti Danijelu Bernamu i lekaru Henriju Holmsu. Zašto ste odlučili da o ovakvom događaju govorite iz udaljenih perspektiva ličnosti koje su oličenje dveju struja u čoveku: stvaralačke, kreativne, i rušilačke, agresivne; nagon za životom i nagonom smrti, preplićući ih tako da su u stalnoj komunikaciji?

Zato sam i napisao tu knjigu. Nisam bio naročito zainteresovan da pišem isključivo o samom Sajmu, niti sam imao posebnu želju da pišem samo o Holmsu. Nisam želeo da pišem ono što zovem „kriminalna pornografija“. Ali upravo činjenica da su se obe priče odvijale na istom mestu i u isto vreme nagnala me je da je napišem – priču o tami i svetlosti „Đavo u Belom gradu“. Zanimljivo je da su čitaoci često uzimali knjigu zbog priče o ubistvima, ali su se na kraju mnogo više zainteresovali za Bernamovu borbu da izgradi Sajam.

Kako je došlo do zamisli da Sjedinjene Države budu sledeći domaćin Svetskog sajma? Zašto je američki ponos poljuljan uspešnošću i velelepnošću Sajma čiji je prethodni domaćin bila Francuska 1889?

Amerika je u to vreme bila zemlja puna ponosa, prožeta duhom „možemo sve“; građanski lideri nisu rado pristajali da Francuskoj prepuste bilo kakvu prednost, pa su Sjedinjene Države samoinicijativno odlučile da organizuju Svetski sajam – delimično i s namerom da nadmaše Francuze, a posebno da „nadmaše Ajfela“.

Kako je Čikago, pre Njujorka i Vašingtona, dobio prednost? Otkud ime Beli grad?

Održano je takmičenje među vodećim američkim gradovima, a predstavnici Čikaga izneli su snažan argument, ističući, između ostalog, da se grad nalazi u središtu zemlje (otprilike) i da ima izvanredne železničke veze sa svim krajevima; takođe, pokazali su izražen osećaj građanskog ponosa. Grad je pobedio – na iznenađenje mnogih i na nezadovoljstvo Njujorka i Vašingtona. Naziv „Beli grad“ potiče od činjenice da su mnoge građevine zaista bile bele ili gotovo bele. Tokom dana, na suncu, grad je blistao. Blistao je i noću, zahvaljujući električnom osvetljenju.

Dženeral elektrik (Dž. P. Morgan i Tomas Edison) s jedne, i Vestinghaus elektrik (Džordž Vestinghaus i Nikola Tesla) s druge strane: sistem jednosmerne protiv naizmenične struje. Da li je i koliko Sajam uticao na istoriju električne energije i konačni izbor između ova dva rešenja?

To je svakako ostavilo snažan utisak. Vestinghaus je dobio ugovor i na spektakularan način pokazao kako se na tako velikoj skali može koristiti naizmenična struja.



Hari Hudini, Nikola Tesla, Tomas Edison, Skot Džoplin, Franc Ferdinand, Vudro Vilson, Teodor Ruzvelt, Teodor Drajzer nalazili su se među posetiocima jednog od najvećih događaja u istoriji sveta. Da li su oni ostavili pisane tragove o utiscima koji je na njih ostavilo prisustvo ovakvom 6-mesečnom spektaklu?

Postoji mnogo zapisa o posetama Sajmu, iz najrazličitijih izvora. Čikaško istorijsko društvo poseduje arhivu punu takvih svedočenja. Ipak, najdirljivije priče potiču od običnih Amerikanaca, za koje je odlazak na Sajam često ujedno bio i prvo putovanje daleko od kuće. Bili su zapanjeni njegovom lepotom, neretko ganuti do suza – naročito noću, kada bi se svetla upalila.

Kako je moguće da gradska policijska uprava godinama ništa nije znala o Holmsu, „najopasnijem čoveku na svetu“? Drugim rečima, kako je „otelotvorenje zla, demon u ljudskom obliku“ uspevao da izmakne istrazi čikaške policije, osiguravajućim kompanijama i da opčini i u smrt odvede toliko žrtava, čiji broj nije utvrđen?

Policijske agencije u to vreme nisu bile ni izbliza toliko razvijene kao danas. Čikago je bio veliki, razuđen grad u kojem je neko poput Holmsa mogao lako da deluje a da ne privuče pažnju. Osim toga, ni danas nije tako neuobičajeno da ubica – poput takozvanog Ubice sa Zelene reke – može da dejstvuje godinama a da ne bude uhvaćen. Čikago 1893. bio je dinamična, brzorastuća metropola u kojoj je svako mogao da nestane bez traga.

Koje su ključne karakteristike psihopate, a koje je posedovao i H. H. Holms?

Ključna osobina je potpuni nedostatak savesti i moralnih skrupula. Potpuni. Pravi psihopata bi vas ubio isto tako ravnodušno kao što bi vas pogledao – i Holms je bio upravo takav lik. Drugi primer je lik Anton Čigur (Havijer Bardem) u filmu „Nema zemlje za starce“. Jezivo!

U čemu je bila snaga Frenka Gejera, policijskog detektiva iz Filadelfije? Koje su ga osobine krasile, što niko od policije nije imao, zbog čega je dobio nadimak američki Šerlok Holms?

Gejer je jedan od istinskih heroja u knjizi. Posvećen, uporan, neumoran i moralna suprotnost Holmsu. Slučajno se zatekao kao pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme.

Kakav je uticaj Sajma bio na psihu američke nacije? Kako je promenio Amerikance? Šta je od Belog grada i zgrada koje su izgradili Danijel Bernam i Džon Rut opstalo u Čikagu 2025. godine?

Imao je ogroman uticaj na buđenje američkog ponosa, napredak tehnologije i preusmeravanje američke arhitekture ka neoklasičnim oblicima – nabolje ili nagore! Od originalnih građevina danas je ostalo vrlo malo. Zgrada u kojoj se danas nalazi Muzej nauke i industrije izgleda isto kao 1893. godine, ali je zapravo replika. I velika statua Kolumbije u Džekson parku takođe je replika, i to znatno manja od originala. Zanimljivo je da se jedan od originalnih kioska za prodaju ulaznica sa Sajma danas nalazi na travnjaku privatne kuće u Ouk Parku, predgrađu Čikaga.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 56