Ekskluzivno za čitaoce Lagune, Lusinda Rajli: Čvrsto odbijam da se povinujem klišeu da treba pisati „samo o onome što znate“!

Kad se pojavio roman Lusinde Rajli „U senci masline“ pozvali smo članove naše Fejsbuk grupe Delfi kutak i pratioce našeg Instagram profila da nam pošalju dovoljno ubedljive razloge zbog kojih bi baš oni trebalo da pročitaju Lusindin novi roman.



Vredne čitateljke Biljana i Ljiljana ne samo da su roman pročitale, nego su i postavile Lusindi ova pitanja na koja je ona, podjednako marljivo, odgovorila.

Ekskluzivno za čitaoce u Srbiji, Lusinda odgovara na pitanja o ovom romanu.



Šta je to što biste voleli da se čitaocima najviše svidelo u ovoj knjizi? – Biljana Marković

Likovi dece, a naročito lik Aleksa, veoma su mi dragi jer su zasnovani na mojoj deci! Ovu priču sam, u osnovi, napisala za sebe, posle jednog porodičnog odmora na Kipru.

Ovu priču sam prvobitno napisala za sebe nakon porodičnog odmora na Kipru. Pisala sam zbog intelektualne stimulacije, jer sam sve vreme provodila između hranjenja male dece i beskrajnog gledanja dečjih TV kanala. Odložila sam rukopis, deca su porasla, napisala sam druge knjige... A onda sam ga pronašla pre nekoliko godina kad sam raščišćavala fioku starog stola. Bila sam zapanjena kad sam ga ponovo pročitala, posebno to što me je tako brzometno preneo u to vreme kada su deca bila mlađa.

Koliko je teško bilo pisati delove iz ugla jednog tinejdžera? – Biljana Marković

Nije bilo teško – jednostavno je samo trebalo da slušam svog trinaestogodišnjeg sina! I zapravo sam bila oduševljena dok sam pisala Aleksove dnevničke zapise. Bilo je potpuno osveženje to što sam koristila potpuno drugačiji glas – Aleks voli da se igra rečima i ima sjajan smisao za humor i ironiju. S obzirom na to da obično pišem mnogo dramatičnije priče u kojima nema mnogo mesta za smeh, uživala sam što sam imala priliku da se opustim, a mislim da me je pisanje „Masline“ definitivno „proširilo“, a nadam se i unapredilo, kao pisca.

Kada sam čitala prvobitni rukopis, shvatila sam da je ova knjiga dnevnik o detinjstvu moje dece zamrznut u vremenu. Blagoslovena sam što imam blizak odnos sa svojom decom tako da mi je zaista bilo lako da uskočim u Aleksov tok misli.

Helena je nekako usputno saznala tajnu o svojim roditeljima. Da li se slažete da su druga deca surovo suočena sa istinom? – Biljana Marković

Mislim da je uzrast u kojem dete otkriva tajne njegovih roditelja veoma važan – odrasli ljudi mogu da razumeju šta nekog motiviše i sve teče glatko. Imaju bolji pogled na kontekst nečijih reakcija. Detetu, koje se još emotivno razvija, otkriće da mu roditelji nisu savršeni može biti razarajuće. Roditelji su vam centar života, vaši čuvari i zaštitnici – dečji pogled na svet može dramatično da se promeni kada otkriju da su im roditelji pravili greške.

Koji lik Vam je najupečatljiviji i da li biste ga ponovili u nekoj narednoj knjizi? – Biljana Marković

Iako verujem da roman ima zadovoljavajući kraj, i da su se sve niti razmrsile, smatram da bih uživala ako bih imala prilike da još pišem o Aleksovom životu. Pa ipak, u ovom trenutku sam potpuno usredsređena na završnicu serijala „Sedam sestara“. U ovom trenutku pišem šestu knjigu, „Sunčeva sestra“ koja je posvećena Elektri.

Mislite li da su naši životi zapravo naše Pandorine kutije? Mislite li da je pakleno ostati sam sa svojim sećanjima? – Ljiljana Stevanović

Priča o Pandorinoj kutiji je fantastična moralna priča – radoznalost nam može doći glave, a ponekad je opasno znati previše. Informacija sama po sebi nije ni dobra ni loša, već je uticaj na ljude, kao i posledice ljudskih reakcija mogu da izazovu dobro ili loše u svetu. „U senci masline“ vidimo kako se svaki junak bori sa tim da izađe na kraj sa onim što je naučio – neki junaci, poput Aleksa, porastu, a neki ne.

Što se tiče drugog dela vašeg pitanja… Verujem da je usamljenost strašna stvar sa kojom se mnogi ljudi oko nas svakodnevno bore. Nekima sećanja prave društvo, a za druge to može biti „pravi pakao“. Sve zavisi od toga kako sagledavate životne situacije.

Mislite li da život piše najbolje romane i da je uloga pisca više uloga dobrog pripovedača ili je pisanje stvar piščeve mašte? – Ljiljana Stevanović

Mislim da je to kombinacija obe stvari – da se povinujem klišeu da treba pisati „samo o onome što znate“! Ali nekada život ume da bude neverovatniji od fikcije, pa dosta toga izvlačim iz sveta koji vidim oko sebe, a maštu koristim da popunim praznine.

Vaše reči imaju moć da me smanje i usisaju u stranice knjige. Dok čitam živim dva paralelna života, moj i život Vaših likova. To je magija na kojoj sam Vam zahvalna, i zbog koje volim da čitam Vaše knjige. – Ljiljana Stevanović

Mnogo vam hvala na tako lepim rečima.