Ekskluzivni intervju Pitera Frankopana, autora svetskog bestselera Putevi svile - nova istorija sveta“: Na Balkanu je nemoguće sve zadovoljiti

Knjiga „Putevi svile – nova istorija sveta“ svetski je istorijski bestseler. Mesecima nije silazila s čuvene bestseler liste londonskog „Sandej tajmsa“, prevedena je na vodeće svetske jezike.



Nedavno je objavljena i na srpskom u odličnom prevodu Nenada Dropulića, u izdanju Lagune. Ugledni „Tajms Literari Saplement“ je za ovu knjigu rekao da je „prosvetljenje godine, zdravo protivsredstvo evrocentričnim istorijskim tekstovima, zasnovano na najnovijim otkrićima u svakoj oblasti i puno živopisnih i malo poznatih pojedinosti“. Piter Frankopan je profesor svetske istorije na Oksfordskom univerzitetu, stariji istraživač na koledžu Vuster, direktor Oksfordskog vizantološkog centra i gostujući istraživač na Lajdenskom univerzitetu. Proučava istoriju Sredozemlja, Rusije, Bliskog istoka, Persije/Irana, srednje Azije i šire, kao i odnose između hrišćanstva i islama. Specijalista je i za srednjovekovnu grčku književnost, a 2009. godine preveo je „Aleksijadu“. Često piše za međunarodnu štampu, uključujući „Njujork tajms“, „Fajnenšel tajms“ i „Gardijan“, a ima redovnu rubriku u „London ivning standardu“. Nedavno su o njemu objavljeni tekstovi u „Čajna dejli“, najvećem kineskom listu na engleskom jeziku, kao i u pakistanskom listu „Gud tajms“. U ekskluzivnom razgovoru za „Danas“ Piter Frankopan govori o svojoj knjizi, međunarodnim odnosima, Bregzitu, svom aristokratskom poreklu i vezama sa Balkanom i Srbijom.

U knjizi prosečnom zapadnom čitaocu objašnjavate šta je Put svile, na jednom mestu kažete da je to prethodnica globalizacije kakvu danas poznajemo. Možete li to objasniti?

Kovanica „Putevi svile“ je smišljena kako bi se objasnila i opisala razmena dobara između Kine i Mediterana pre dve hiljade godina. Ne postoje „određeni“ putevi – neko će možda pomisliti da je postojala neka vrsta autoputa na kome su kamile preticale jedna drugu. Niti su postojali gradići i gradovi koji su se nalazili na Putevima svile ili bili deo Puteva svile. Ova kovanica je zapravo osmišljena da nam pomogne da razumemo kako su se neka dobra, uglavnom skupa luksuzna roba, kretala na duge staze. Često se ta roba prenosila u veoma malim količinama. Međutim, činjenica je da je jedna strana sveta znala za postojanje one druge, spremna da po svaku cenu pronađe ljude koji žive hiljadama kilometara daleko, kako bi trgovala, učila i usvajala od njih nova znanja, što je veoma važno kada se govori o globalnom karakteru Puteva svile.

Nema sumnje da su se na tom putu razmenjivale ideje, na neki način je to bilo bojno polje religija, politike, preplitanja sfera različitih uticaja. Koliko je to nasleđe prošlosti vidljivo danas?

Svakako da je vidljivo pre svega u imenima na koja odmah pomislimo – recimo Samarkand, Taškent, Sijan i tako dalje. Ali u današnjem svetu, narodi i države koji se nalaze na Putevima svile su važnije nego ikada. Delimično zbog prirodnih izvora nafte ili gasa koji se nalaze u ovom delu sveta, a delimično i zbog demografskog faktora: ako dodate broj stanovnika Kine, Indije, Pakistana i Bangladeša broju stanovnika zemalja u pojasu između Pacifika i Mediterana, videćete da je to 65 odsto svetske populacije. Kada ljudi u tom delu sveta bude više, kada postanu bogatiji, ili i jedno i drugo, to će uticati na sve nas.

Ovde u Evropi često imamo pojednostavljenu sliku o nekim delovima sveta koji jesu važni. Da li je reč o predrasudama, neznanju ili nečem drugom?

Delimično je to posledica načina na koji posmatramo istoriju – svako prvo počinje da uči o prošlosti svog naroda. Ali, delimično je reč o tome da gledamo samo u Evropu i Zapad jer su bili dominantni delovi sveta u poslednja četiri veka. Ali, i to je počelo da se menja. Parafraziraću jednog dobrog arabljanskog geografa koji je, pišući pre hiljadu godina, opisivao svet onako kako ga je on video i doživeo, opisivao je sve velike gradove, nove tehnologije, objašnjavao je gde naći luksuznu robu. Kad je stigao u Evropu, samo je prestao da piše. Besmisleno je, kazao je on, trošiti mastilo na opisivanje ljudi koji ne znaju da čitaju i pišu. Nekada su, dakle, postojale predrasude prema Evropi, a ne obrnuto.

Primetno je da se velike države poput Indije i Kine ponovo bude. Šta mislite o njihovoj ulozi u savremenom svetu? Možete li da predvidite njihovu ulogu u budućnosti?

Predviđanje budućnosti je teško. Ali čini se da će ono što se događa u obe zemlje svakako doprineti oblikovanju sveta u 21. veku – i u dobrom i u lošem smislu; zbog prilika koje predstavljaju i izazova koje postavljaju. U obe zemlje se trenutno mnogo toga dešava. Obe su imaju ambicije, brz rast i međusobno se doživljavaju kao rivali. Isto kao i SAD i Rusija. Ima i drugih sa istim ambicijama. Siguran sam da treba da obratimo ozbiljnu pažnju ono što se tamo dešava.

Kakva je bila uloga Balkana na Putu svile?

Bila je izuzetno važna. Na Putevima svile iz prošlih vremena, Jadran i Balkan su bili kapije kroz koje su robe i ideje prolazile do ostalih delova Evrope – zato što smo bili bliže poprištu dešavanja od recimo Španije, Belgije ili Britanije. Nije se sve svodilo na trgovinu. Sam Balkan je bio mesto koji je povlačio mnoge iz daleka – kao što su Srbi, Hrvati, Bugari i drugi narodi koji su se tu naselili. Postoji razlog za to: naš region je dobro pozicioniran, ako želite da iskoristite ono najbolje od Jadrana, Egeja, Mediterana, Crnog Mora i stepa.

Zanimljivo je da su vaši preci pripadali Frankopanima, jednoj od najznačajnijih hrvatskih plemićkih porodica…

Štaviše, mnogi moji preci su bili istaknuti predstavnici srpskog plemstva, takođe. Ubijeni su u Kosovskoj bici 1389. godine. Vaspitavan sam tako da budem ponosan na porodičnu prošlost, ali sa svešću da morate zavredeti poštovanje ljudi, živeći uzornim životom: treba se ophoditi se prema ljudima pristojno i vredno raditi. Činim to najbolje što mogu. Ne možete svakog zadovoljiti, naročito ne na Balkanu: ali u našem regionu izuzetno dobro radimo sve što hoćemo, samo kad se usredsredimo i koncentrišemo.

U jednoj od svojih odličnih kolumni u „London ivning standardu“ pisali ste o Tapiseriji iz Bajea i tome koliko je ona važna za odnose Engleske i Francuske. Istakli ste i značaj kulturne diplomatije. Kako joj pribegavaju zemlje sa Puta svile, a kako Evropa? Da li je kulturna diplomatija i danas moćno oružje kao nekad?

Diplomatija je umetnost stvaranja prijatelja. Kao što znamo iz ličnog iskustva i ličnih odnosa, ljude koji su prema nama dobronamerni, koji nam se smeše i smeju se našim šalama, ljude koji se trude da nas razumeju kad nam je teško, oni su koje najviše volimo. Uopšteno govoreći, većina ljudi više voli da se prema njima neko ophodi pristojno, umesto da im preti, ugrožava ih i zlostavlja. Dakle, da: ulaganje vremena i napora u građenje dobrih odnosa jeste važno. Ali, i poštenje je veoma važno. Dugoročna prijateljstva se grade na poverenju. Kao što znamo iz svog života, razmišljanje u dobrom smeru otvara komunikaciju.

Kako vidite Britaniju posle Bregzita?

Pa, nisam siguran hoće li svet nastaviti da spinuje. Sudeći prema količini mastila koje je po novinama proliveno u poslednjih nekoliko godina, pomislili biste da je na pomolu kraj sveta. Mislim da se katastrofični scenariji o kojima se priča neće dogoditi, ali nikad se ne zna. Ali, neuspeh demokratije jeste kad se izaberu političari koji treba da donesu teške odluke, a onda sazovu referendum koji im dozvoljava da krivicu svale na narod. Ne znam kako će se sve to rešiti. Ali znam da ono što će se dogoditi običnim ljudima znači veoma malo.
 
Piše: Vladimir Matković
Izvor: danas.rs
Foto: Neil Gavin