Ejmi Tan se osvrće na knjigu i film „Klub radosti i sreće“

U svetu književnosti, ime Ejmi Tan se ističe među onima koji predstavljaju Amerikance azijskog porekla. Svojim debitantskim romanom „Klub radosti i sreće“ iz 1989. godine skrenula je pažnju na sebe i dan-danas je najpoznatija upravo po tom delu koje je 1993. reditelj Vejn Vong adaptirao u film. Priča o četiri majke imigrantkinje i njihovom odnosu sa ćerkama koje su rođene u Americi aktuelna je i danas, trideset godina nakon objavljivanja romana, a sa autorkom smo razgovarali o ovom jubileju i filmu koji je jedan od najnagrađivanijih azijsko američkih filmova u istoriji.

Prošlo više od 30 godina od objavljivanja romana i 27 od filmske adaptacije, kako se osećate kad pomislite na toliki vremenski raspon?

To je neverovatno! Gotovo da ne mogu da poverujem. Prvo, sama činjenica da je prošlo 30 godina mog života, a da je knjiga toliko dugo opstala – sve je to neverovatno. Objavljena je pre 31 godinu, prošle godine je objavljeno posebno izdanje povodom jubileja, a knjiga se i dalje prevodi i čita.

Kada je prvi put objavljena, pomislila sam da će retko ko pročitati knjigu nepoznate kinesko američke autorke o majkama i ćerkama i njihovom nerazumevanju. Ko će to da čita? I evo nakon 30 godina odgovor je – mnogo ljudi.

Film je takođe bio iznenađenje, i kao i kada je reč o knjizi, veoma mi je drago kada se ljudi poistovete sa njim. I on je lepo ostario. Volim da verujem da smo svi lepo ostarili.

Kako ste došli na ideju za roman i šta vas je vuklo da ga napišete?

Tada sam tek počinjala da pišem i u prvim pričama sam birala likove koji su bili veoma daleko od moje stvarnosti. I te priče nisu prolazile jer nisu bile autentične. Zato sam jednog dana odlučila da napišem nešto što je bliže mom životu pa makar nemala čitaoca.

Napisala sam priču o devojčici koja dobro igra šah i njenoj oštroj majci. Poslala sam je na konferenciju pisaca i dobila toliko korisnih i divnih saveta da me je to motivisalo da nastavim. U jednoj poruci je pisalo: „Ovo nije jedna priča. Ovo je 12 različitih priča i moraš da ih razdvojiš, izabereš i tek onda počneš.“

Kako sam tek počinjala, krenula sam da stvaram priče, ne razmišljajući o tome da će od njih nastati jedinstvena celina. Kada smo na kraju postigli dogovor sa izdavačem, imala sam tri priče i trebalo je da napišem još 13. Knjiga je objavljena i u jednom od prvih prikaza okarakterisana je kao roman. I tako je postala roman, neko je tako odlučio. Ja sam napisala zbirku priča.

Šta je u romanu privuklo toliko čitalaca?

Pa, šokantno je, ali izgleda da mnogo majki i ćerki ima veliki broj nesporazuma i stvari koje treba da kažu jedne drugima. To dovodi do stvaranja jaza i produbljuje nerazumevanje. Kako majke stare, shvatate odjednom da nemate još mnogo vremena da popravite stvari.

Za mene lično to je stvar nastavljanja: porodična priča koja je počela pre nekoliko generacija i prenosi se, istorijska nit koja se nastavlja i utiče na sadašnjost. To ne moraju da budu identične situacije, naravno, jer recimo, moja baka je izvršila samoubistvo, moja majka je imala sklonost ka tome, a ja nemam. Srećom, istorijska povezanost moje porodice sa samoubistvom na mene je delovala suprotno.

Moram da priznam: pišem za sebe, a ne da bih pomogla drugima. Ne pišem da bih popravljala odnose, niti da bi drugi bolje razumeli kinesku kulturu. Kada mi ljudi zahvaljuju što sam im popravila odnos sa majkom, ne mogu da prihvatim zasluge. Odušeljena jesam, ali s obzirom na to da mi nije bila osnovna namera da to uradim, ne mogu ni da se osećam zaslužnom.



Kako ste pristupili adaptaciji knjige u scenario?

Plašila sam se. Strah me je bio da ne napravim nešto što će biti sramotno ili pogrešno u  predstavljanju Kineza ili Azijaca uopšteno. Zato sam u početku odbijala dok mi nisu rekli da Vejn Vang režira film. Tada sam pristala jer je to bio čovek koji razume. Pričali smo i nisam morala ništa da mu objašnjavam, sve je već znao.

Tada sam shvatila da film ima dobre šanse, ali sam i dalje osećala nelagodu zbog ideje da bi studio ili producent mogli da dođu na ideju da nešto zamenimo i ubacimo određenu stereotipnu scenu. Sve vreme sam bila nervozna jer sam osećala odgovornost prema publici, a ovo je bio potpuno drugačiji medijum.

Scenarista Rob Bas je radio sa nama. Pojavio se, razložio ceo roman, sve te priče podelio je u tri čina i objasnio šta koji predstavlja. Pomislila sam: „Ovaj čovek je genije!“ Razgovarali smo o tome šta čini srce romana, koje stvari moramo da uradimo potpuno drugačije kako bismo prikazali ove priče i pritom zadržali emociju. Mislim da smo uspeli u tome.

Kakav je osećaj bio kada ste videli svoju priču kako oživljava?

Morate da razmete da sam je videla na mnogo različitih načina. Prvi je bio upoznavanje glumaca koji su se prema meni ponašali kao da sam im draga tetka. Kao da smo porodica. Gledala sam ih kako rade na scenama i često plakala. Bili su sjajni!

Prva verzija koju smo imali trajala je tri i po sata i morali smo da je svedemo na dva maksimalno. Tako da smo prolazili kroz film i izbacivali scene. Moja scena je takođe izbačena. Bilo je to zanimljivo iskustvo shvatiti šta je esencijalno, a šta ne.

Pogledala sam sigurno  20 projekcija, ali je najemotivnije bilo kada sam film gledala sa majkom. Mnogo scena koje su rasplakale ljude su se zapravo dogodile u životu moje majke. Očekivala sam da će se i ona rasplakati, ali je sve vreme stoički gledala, a kada sam je na kraju upitala šta misli, odgovorila je: „O, stvari su u Kini bile mnogo gore. Sada je već bolje!“ Nije plakala, bila je fascinirana!

Kako gledate na to da je „Klub radosti i sreće“ bio poslednji savremeni film u Holivudu u kome je cela glumačka postavka bila azijskog porekla sve do „Suludo bogatih Azijaca“ pre nekoliko godina?

Nakon solidnog uspeha „Kluba radosti i sreće“ pomislila sam da će biti više takvih filmova, ali to se nije dogodilo. Moram da priznam da sam „Suludo bogate Azijce“ pogledala tri puta i mnogo mi je drago što je toliko ljudi želelo da ga pogleda. Zabavan je, satiričan, poprilično realno prikazuje odnos sa svekrvom i suludo bogate ljude koje sam imala priliku da upoznam i koji rade stvari koje su daleko neverovatnije od onih koje su prikazane u filmu.

Čemu se nadate u budućnosti kada su u pitanju roman i film „Klub radosti i sreće“?

Znam da se roman koristio na nekim predavanjima u školama kada se govori o drugim kulturama ili odnosima u porodici. Takođe, neki terapeuti su prikazivali film ili preporučivali roman u sklopu kurseva o porodičnim odnosima. To je predivno!

Iako nisam planirala da ova priča bude edukativna, kroz čitanje ipak stvaramo veze sa pričama, izvlačimo zaključke koji su emotivni i dirnu nas, a time svi doživljavamo nešto posebno. Ljudi i dalje čitaju ovaj roman, ili gledaju film, i to je sjajna stvar. Dugo sam verovala da je sa tom pričom gotovo i da će „izumreti“, ali se to nije desilo. Ove priče i dalje pogađaju publiku.

Izvor: caamedia.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Robert Foothorap