Edgar Alan Po: Život „oca krimića i horora“ poput junaka iz njegovih dela

Mračno, bizarno, hladno, horor… epiteti su vezani za stvaralaštvo američkog pisca Edgara Alana Poa, koji je kroz modernu pop kulturu došao do naših života više od 172 godine od njegove smrti.



Rođen je 19. januara davne 1809. godine na severoistoku Amerike u Bostonu. U ranom detinjstvu ga je napustio otac, a majka je preminula od tuberkuloze kada je imao samo tri godine. Odvojen od braće i sestara, Po odrasta u dobrostojećoj porodici trgovaca duvanom u Virdžiniji.

Ipak, to nije podrazumevalo lagodan život, već često borbu sa očuhom za novac koji je bio neophodan za kvalitetno obrazovanje i život. Na sve to, alkohol i kocka su bile njegove velike slabosti zbog čega je upadao u dugove. Zbog alkoholizma propadalo je njegovo mentalno i fizičko zdravlje, prema nekim izvorima bolovao je od depresije i paranoje.

Genijalnost Poa se neretko objašnjavala patologijom, usled načina života i okolnosti koje su ga zadesile. Zbog svojih poroka i nedostatka novca nikada nije završio studije na čuvenom Univerzitetu Virdžinije.

Prvo delo štampao je 1827. godine, zbirku „Tamerlan i druge pesme“ u samo pedeset primeraka i to je prošlo bez velikog uspeha. U narednim godinama, iako kuburi sa parama, on uspeva da izda još nekoliko zbirki pesama.

Iz njegove biografije je zanimljiv podatak da je Po pokušavao da živi isključivo od svog stvaralaštva. Ne da to nije bilo lako, već nezamislivo u vreme kada autorska prava nisu uživala gotovo nikakvu zakonsku zaštitu, a izdavači su piscima odbijali da isplate honorare ili su sa tim kasnili godinama. Biografi zbog toga navode da je Po dolazio u situaciju da „moli za pare“.

Jednog od najuticajnijih američkih pisaca 19. veka polako je otkrivala svetska publika. Francuzi ga čitaju zahvaljujući prevodima Šarla Bodlera, Stefana Malarmea… U Britaniji vetar u leđa mu je davao Čarls Dikens, a uspeo je da impresionira i Nemce, među njima Fridriha Ničea i Franca Kafku. Postao je popularniji u Evropi nego u Americi odakle je poticao.

Izrastao je u važnu figuru svetske literature, poznat po svojim kratkim pričama i poeziji, ali i književnoj kritici. Važan predstavnik američkog tamnog romantizma ili gotike, karakteristične po natprirodnim temama, fikciji i teškim i složenim emocijama. Pisci u delima prednost daju intuiciji ispred razuma, ističu grešnost, krivicu, kajanje, patnju, prolaznost, samouništenje i fragilnost čoveka.

„Duboko u tom mraku vireći, dugo sam stajao tamo, pitajući se, u strahu, sumnjajući, sanjajući snove koje se nijedan smrtnik ikada usudio ranije nije“, piše Po u svojoj najpoznatijoj pesmi – „Gavran“, koja je objavljena 1845. godine. To je ujedno i delo kroz koje većina ljudi na našim prostorima upoznaje pisca na časovima književnosti u srednjim školama.

Tom prilikom sigurno nikada nije propušteno da se poema „Gavran“ istakne kao kruna književnog stvaralaštva Edgara Alana Poa. Glavni junak u prvom licu govori o smrti voljene osobe, suočavajući se sa unutrašnjim strahovima, tugom i žaljenjem. Provlače se motivi smrti i onoga što dolazi posle, što je karakteristično za čitav njegov opus.

„Heleni“ je pesma koja veliča lepotu žene osvrćući se na antički mit o najlepšoj ženi na svetu – Heleni Spartanskoj, ćerki Zevsa i Lede. Poslednja pesma koju je napisao je „Anabel Li“ o smrti lepe i voljene žene, za šta je sam pisac tvrdio da je „najpoetičnija tema na svetu“. Veruje se da je inspiraciju našao u smrti Virdžinije Elize Klem Po, svoje supruge, a ujedno i rođake, nekoliko godina ranije.

Edgar Alan Po je jako mlad zagazio put alkoholizma, što ga je na kraju, veruje se, odvelo u smrt. Danima je ostajao bez svesti, doživljavao halucinacije i pričao nepovezano. Preminuo je oktobra 1849. u 40. godini života.

Poslednje bdenje na grobu Edgara Alana Poa

Na grobu Edgara Alana Poa u Baltimoru (Merilend) misteriozna osoba je ostavljala tri ruže kako bi obeležila godišnjicu njegovog rođenja. Ko je gotovo sedam decenija u gluvo doba noći na ovaj način odavao počast preminulom piscu, do danas niko nema ideju. Ovu osobu su mediji prozvali Poe Toaster, što se može prevesti kao – „onaj koji nazdravlja Pou“. Spekulisalo se da iza rituala stoji više osoba, gomile su na dan rođenja opkoljavale piščev grob ne bi li otkrili misterioznog posetioca. Pravi skandal, međutim, nastao je kada se ova tradicija konačno prekinula 2009, a veruje se da je trajala još od 1949. godine.

Autor: Miloš Đošić
Izvor: danas.rs