E L Džejms o „Gospodinu“: „Nema bičeva i lanaca, ali lisica možda ima“

Britanska književnica E L Džejms je objavila svoju novu knjigu, prvi roman posle završetka trilogije „Pedeset nijansi“, koju je završila još 2012. godine.

Džejms, rođena kao Erika Mičel, nije rado prihvatila publicitet koji joj je neočekivano donela njena erotska knjiga, nadmašivši po popularnosti i sagu „Sumrak“.  Međutim, nakon tri knjige, njihovih ekranizacija i osam godina, Džejms je objavila „Gospodina“, roman čija se radnja odvija u Londonu i prati život britanskog aristokrate koji se zaljubljuje u svoju kućnu pomoćnicu, ženu iz Albanije čija ga misteriozna prošlost intrigira. Iako je možemo podvesti pod žanr ljubavnih romana, knjiga „Gospodin“ obrađuje i teme klasnih nejednakosti, seksizma, imigracije, ali se bavi i problematikom državne vlade.

„'Pedeset nijansi' je bila neverovatno uspešna trilogija, pa sam zbog toga još nervoznija kada je ova knjiga u pitanju. Ovo je drugačija, na mnogo nivoa jednostavnija ljubavna priča. Veliko je opterećenje kada vam obožavatelji traže nastavak 'Pedeset nijansi: Oslobođeni'… Ja sam ovu knjigu želela da napišem još od 2009. godine, i prema njoj me je vodila moja inspiracija.“

Iako je, kako i sama autorka kaže, potpuno drugačija od trilogije koja joj je donela popularnost, roman E L Džejms ne bi bio roman E L Džejms da nema seksa… A ima ga mnogo. Kako stvari stoje, u romanima bivše televizijske producentkinje, koja je svoje slobodno vreme provodila čitajući ljubavne romane, uvek ćemo moći da računamo na to da erotskih momenata neće zafaliti.

„Nema bičeva i lanaca“, kaže Džejms poredeći novu knjigu sa „Pedeset nijansi“, „ali možda ima lisica, tako da… upozorila sam vas pred čitanje.“

Knjiga prati britanskog aristokratu koji se zaljubljuje u devojku sa margina društva. Da li je išta od toga…

Uh, broj ljudi koji me je pitao da li su mi Megan i Hari bili inspiracija… ali baš mnogo ljudi! Ali ne, nisu mi oni bili inspiracija. Ova ideja mi se već dugo, dugo vrzmala po glavi, pa pretpostavljam da je tajming razlog što mnogi to misle; valjda zato što se njen izlazak poklopio sa njihovim brakom. Jednostavno, tek sam sada imala vremena da sednem i da je napišem. Inspiraciju sam pronašla… pa znate i sami da su Britanci fascinirani staležima… mi živimo u klasno podeljenom društvu u kome novac igra najvažniju ulogu, tako da je knjiga u stvari o tome.

Da li je #MeToo pokret imao uticaja na vaše pisanje o seksu?

Zapravo jeste. Može delovati čudno, ali mi je bilo izuzetno važno da čitaocima jasno stavim do znanja da Ana kaže „da“. Razmišljajući o „Pedeset nijansi“, svi seksualni odnosi su se desili nakon pristanka. Ali neki ljudi biraju da to precipiraju drugačije, možda zato što nikada zaista nisu pročitali te knjige ili šta god da je njihov izgovor. U svakom slučaju, meni je bilo veoma važno da to u knjizi bude u potpunosti jasno.

Da li postoje planovi da se i „Gospodin“ ekranizuje?

Priča se o tome… ali je sve to i dalje samo na nivou priče. Nisam sigurna da bih se angažovala na još jednom filmu. Izuzetno je teško da se kao autor distancirate i nekome prepustite kontrolu. Ne bih želela ponovo da prolazim kroz sve to. Videćemo. Stvaranje filma je ogroman proces, a svi oko tebe imaju neko prokleto mišljenje, tako da… čudno je sve to.

Kako vam uspeva da pronađete toliko eufemizama za ženske, pa, nazovimo ih – delove tela?

Meni je važno da je jezik lak i jednostavan, ne volim sinonime… mislim da oni odbijaju veliki deo čitalačke publike, a najviše žena. Mene odbija! Zato se trudim da sve pojednostavim. Nazovite vaginu vaginom! U stvari – pravilnije je vulva… vagina je nešto sasvim drugo.

Da li već sada imate neke nove ideje na kojima biste želeli da radite?

Imam nekoliko ideja, da! Trenutno su i dalje u svađi u mojoj glavi, jer se nijednoj ne čeka da dođe na red. Međutim, problem je naći vreme i napisati ih. Ali i dalje definitivno mislim da „Gospodin“ zaslužuje još jednu knjigu.

Mnogi književni čistunci i dalje okreću glavu od ljubavnog žanra. Da li smatrate da je trilogija „Pedeset nijansi“ malo popustila stege tog purizma?

Pročitala sam mnogo romansiranih istorijskih romana u svojim tridesetim godinama dok sam putovala metroom u London. Uglavnom sam morala da sakrijem korice knjiga, jer su na njima bile predstavljene žene koje skidaju svoju odeću, a nisam baš želela da svi znaju šta čitam. To je i jedan od razloga zašto na koricama „Pedeset nijansi“ imate samo kravatu. Trebalo je da se na neki način tiče samo vas šta čitate, a ne i svih ljudi u vašem okruženju.

Smatram da sve što se fokusira samo na žensku publiku ili ima ženski senzibilitet bude na neki način ismevano… uglavnom sve što je popularno u ženskom krugu. Ne mislim da će se to promeniti. Ali ću reći da je to veoma velika industrija. Nije za svakoga, ali na tržištu zaista ima potražnje za različitim vidovima književnosti.

Kako se nosite sa kritikama? Da li vas je neko zastrašivao?

Kada neko na vas svakodnevno ispaljuje lavinu kritika, to zna da bude poprilično teško, pogotovo ako ste tu knjigu napisali prvenstveno za sebe. Sada kada su i društvene mreže upletene u sve, svako ima svoje mišljenje koje bi da podeli, pa čak i pas te osobe ima svoje mišljenje, i onda vas napadaju svi zajedno. A ja ne mogu da gledam na te stvari drugačije nego da shvatim da je to nešto što mora da se dešava… jer ja to ne mogu da promenim. Prilično je teško, ali na kraju samo smanjiš posete internetu, a opcija mute je fantastična!

Kada radite na jednom ovakvom poduhvatu, kako stižete da ispratite sve svoje ideje?

Za svaki svoj roman imam veliku tabelu u Excelu. Tabela koju sam koristila za „Pedeset nijansi“ je ogromna. Na taj način uspevam da ispratim sve detalje: ako imam neku ideju, poslaću sama sebi mejl sa radnim naslovom, jer ideja može da vam padne na pamet bilo gde, a ako je ne zapišem odmah, ona može da nestane u sekundi, što zna da bude poprilično frustrirajuće. Oslanjam se i na one fine post-it beleške na računaru, pa i na njih zapisujem. Nisam baš najbolje organizovana. Većinu vremena provedem gledajući u prazno razmatrajući delove ideja. Sviđa mi se da to radim na taj način, jer sam oduvek bila sanjar. A izgleda da se to i isplatilo.

Izjavili ste da niste napisali „Pedeset nijansi“ da bi knjiga postala bestseler. Čak i nakon uspeha te knjige, ostali ste po strani i bili ste prilično neuhvatljivi za novinare. Kako ste naučili da se nosite sa tim da ste deo javnog života?

Ja nemam javni život – uspela sam da pobegnem od te fame. Smešno je, ali kada sam se upustila u ove vode, bila sam zabrinuta da će neko ukrasti moje ideje, što bi mi slomilo srce, jer sam dve godine radila na njima. U potpunosti sam ignorisala svoju decu, ali to je bilo u redu, jer su njih dvojica bili tinejdžeri, pa su i oni mene ignorisali. Sad imaju dvadeset četiri i dvadeset dve godine… u svakom slučaju, odlučila sam da kao pisac nastupam pod pseudonimom, jer sam radila na televiziji i uvek sam mislila da ću na televiziji nastaviti da radim. Onda se desila ta situacija u kojoj mi je jedan novinar došao na kućna vrata i pitao me da li sam ja E L Džejms, a ja sam ga pogledala i pomislila da li njegova majka zna da je van kuće, jer je bio mnogo mlad, međutim, rekla sam da jesam i zatvorila sam vrata… bilo je čudno. Zaista sam mislila da ću nastaviti da radim na televiziji, ali se onda sve promenilo. Pa čak i sada, rekla sam ovo već u nekom od intervjua, kao neko ko je sredovečna, debeljuškasta, žena ja sam poptuno nevidljiva. Sve to mi daje mogućnost da se pojavim na nekom aerodromu, a da niko ne zna ko sam, i to mi se dopada. Zaista sam srećna što sam u tim smislu anonimna, jer imam utisak da se sve ovo u stvari desilo nekome ko se zove E L Džejms.

Svi smo mnogo ponosni na to što ste napisali knjige koje su mnogim ženama bile potrebne.

Svima nama treba malo prostora, pogotovo sada. Svet je postao mračno mesto, čak i ovde u Velikoj Britaniji. Zato mislim da nam je svima potreban beg od svakodnevice.

Autor: Arijana Dejvis
Izvor: oprahmag.com
Prevod: Nataša Đuričić