„E baš vam hvala“ - novi način jugonostalgije

Jugoslavija nije odolela izazovima i kada je trebalo da se pretvori u demokratsko društvo, raspala se u krvavom ratu. Prerano je maštati o tome da se ona ponovo ujedini, to je na budućim generacijama, kaže Vidojković.



Novi roman pisca Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“, objavila je u septembru izdavačka kuća Laguna, i već u novembru doživeo je četvrto izdanje. Na samom je vrhu top liste najprodavanijih Laguninih izdanja, a promocija je održana u 29. novembra u prepunoj sali beogradskog kulturnog centra Dorćol Platz.

Knjiga je u isto vreme objavljena i u Hrvatskoj, gde je takođe među najpopularnijim knjigama ove jeseni. Zbog toga se kaže da je Vidojkovićev roman na neki način – „ujedinio jugoslovenske čitaoce“. Radnja ovog satiričnog romana smeštena je u 2017. godinu, u SFRJ koja se nikada nije raspala. U toj Jugoslaviji živi se u blagostanju, bratstvo i jedinstvo i dalje vlada, sve dok se nekom teško objašnjivom greškom iz paralelne dimenzije ne pojave četnici i ustaše.

Glavni lik, Mirko Šipka, istraživač u Upravi za neobjašnjive fenomene Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove SFRJ, jedan je od onih koji pokušava da stane na put „sablastima iz paralelne dimenzije“. Iz satiričnog tona romana, stiče se utisak da Marko Vidojković ne gaji simpatije prema SFRJ.

„Ne bih rekao da ne gajim simpatije prema Jugoslaviji, samo sam realan. Gajim izuzetne simpatije prema svom detinjstvu i bilo bi dobro da se pretočilo u neku lepu, socijalističku mladost i potom u socijalističko srednje doba, ali nije. A nije, jer ta zemlja jednostavno nije odolela istorijskim izazovima i onog trenutka kada je trebalo da se pretvori u demokratsko i građansko društvo, ona se raspala u krvavom građanskom ratu. Osim toga, nemojmo zaboraviti da je veliki broj onih koji su je rasturili, koji su se spremno preobukli u nacionaliste, tu među nama, oko nas. Prema tome, ja ne gajim neku jugonostalgiju, jer smatram da je to neko jugolicemerje. Prekratak je vremenski period od kada se sve desilo i previše je živih kretena koji su je rasturili, da bismo sada maštali o tome da se ona ponovo ujedini. Mislim da je to na nekim drugim, budućim generacijama, ukoliko ih bude“, rekao je na promociji svog romana Marko Vidojković.

Zbog toga novinar Draža Petrović u romanu prepoznaje „jedan nov način jugonostalgije“, jer je u njemu opisano kako bi Jugoslavija izgledala da se nije raspala. On ističe da je za ovu knjigu karakteristično i to što se u Srbiji promoviše “po malo ilegalno, slično kao što je Jugoslavija počela najpre sa ilegalcima i skojevcima“.

I zaista, jedna od najprodavanijih knjiga u Srbiji teško nalazi mesta za promocije, i da nije dobre volje nekih „entuzijasta“ - sve bi bilo svedeno na beogradsku i šabačku promociju.

Kineski model

U romanu je opisana zemlja koja i u tehnološkom smislu savršeno funkcioniše, pa tako „superbrzi voz“ Jugoslovenskih železnica, tehnologije magnetne levitacije iz Beograda do Zagreba stiže za - jedan sat. Osim toga, u Beogradu više nema saobraćajnih gužvi jer je „izgrađena podzemna mreža autoputeva“, zajedno sa nekoliko linija metroa. Glavni likovi u romanu deluju zadovoljno, ali je sve ipak prožeto elementima satire.

„U romanu je jasno da je ta Jugoslavija koja je opstala prilično represivna. Iako je tehnološki napredovala, to je kineski model, u kojem je Partija ojačala posle smrti Novih narodnih heroja“, navodi Vidojković.



Uspeh u Hrvatskoj

Roman „E baš vam hvala“ objavljen je i u Hrvatskoj, gde je takođe doživeo uspjeh, ali je život romana bio nešto drugačiji nego u Srbiji.

„Knjiga je u Srbiji potpuno grunula, brzo doživela svoje četvrto izdanje i popela se na vrh top-lista. Ipak, izostale su književne kritike, niko se nije osvrnuo na knjigu i jedine kritike koje sam dobio su kritike čitalaca. U Hrvatskoj su se, međutim, pojavile dve pozitivne kritike, u Jutarnjem listu i u Književnom portalu. Tamo se sve dešavalo na jedan, rekao bih, normalniji način – knjiga je izašla, kritičari su je kritikovali, ljudi su počeli da je kupuju, pa je došla na neke top-liste“, objašnjava Vidojković.

„Dronjava stvarnost“

Paralelna dimenzija u romanu ona je koja u mnogome podseća na našu, „dronjavu stvarnost“, napisao je pisac i novinar Teofil Pančić. Takav zaključak nameće se između ostalog, jer je u romanu u paralelnoj stvarnosti država politički drugačije uređena, a Beograd je opisan kao „prljav, siv, oronuo i haotičan“.

„I pored toga što se u pešačkoj zebri nalazio jedan sedi čupavi klošar, lice kao iz lošeg američkog filma, Francuskom ulicom jurcali su automobili. Gomila krševa zagađivala je vazduh i dizala buku, kako motorima, tako i nepodnošljivom muzikom koja je iznutra treštala: bila je to mešavina narodnjaka i plesne elektro muzike, neverovatna zvučna ogavnost.“

Tako je opisana paralelna dimenzija u Vidojkovićevom romanu, gde su u ulici Strahinjića Bana koja je bila proglašena za najlepšu ulicu Jugoslavije, automobili  „divljački uparkirani“, a kafane i kafići – pojeli su trotoare. Sve deluje kao da je roman satira obe dimenzije, pa je u skladu sa tim u intervjuu televiziji N1, Vidojković rekao da bi u svetu njegovog romana „verovatno bio uhapšen“, ali je i dodao „Komunisti nisu zlato, ali u odnosu na ovo blato sve je zlato, svako ko pokušava da nas izvadi, makar to bili komunisti iz druge dimenzije – super“.
 
Autor: Una Sabljaković
Izvor: dw.com