Laguna - Bukmarker - Džulijan Barns o Džonu Apdajku i njegovom serijalu posvećenom „Zeki“ Angstomu - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Džulijan Barns o Džonu Apdajku i njegovom serijalu posvećenom „Zeki“ Angstomu

Kada je Džulijan Barns, tokom jedne turneje po Sjedinjenim Državama, prvi put pročitao četiri knjige koje je Apdajk napisao o čuvenom „Zeki“, nije mogao da sakrije svoje oduševljenje Apdajkovom neverovatnom sposobnošću da prenese atmosferu. Dvadeset godina kasnije, Barns smatra da je ovo i dalje najbolja posleratna fikcija:
 
Kada pisac kojem se divite umre, za mene je stvar elementarne učtivosti i poštovanja da se vratim i ponovo pročitam njegova dela. Ipak, čini se da je nekad mudrije odupreti se tom porivu: kada je umro Lorens Darel, izabrao sam da ostanem na četrdeset godina starim sećanjima na „Aleksandrijski kvartet“ pre nego da se vratim i rizikujem da ne doživim ponovo taj veličanstveni osećaj. A ponekad je sam opus određenog pisca takav da vam ne ostavlja slobodu izbora. To je slučaj i sa Džonom Apdajkom. U životu sam upoznao samo jednu osobu – reč je o istaknutom kritičaru umetnosti – koji je pročitao sve što je Apdajk objavio – više od 60 knjiga; većina, čak i mi koji smo dugogodišnji obožavaoci, pročitali smo negde oko 30-40 naslova. Da li izabrati neku od knjiga koje ranije nismo čitali? Ili uzeti neku za koju sumnjate da je niste dobro shvatili ili ste je podcenili prilikom prvog čitanja? Ili ponovo čitati neku, recimo roman „Parovi“, koju ste čitali iz nekih razloga koji nemaju mnogo veze sa književnošću?
 
Vremenom, odluka se sama nametnula. Prvi put sam knjige o „Zeki“ čitao u jesen 1991, u gotovo idealnim okolnostima. Došao sam u Sjedinjene Države na promotivnu turneju povodom nove knjige i prvi deo „Beži, Zeko, beži“ (u izdanju izdavačke kuće Pingvin) kupio sam na aerodromu „Hitrou“. Nastavke sam kupovao u različitim američkim gradovima (debela džepna izdanja izdavača Foset krest), i čitao sam ih dok sam išao od grada do grada po čitavoj zemlji; umesto graničnika koristio sam odsečke putnih karata. Kada bih završio sa promotivnim obavezama, povlačio bih se u svet Apdajkove proze ili bih izlazio i šetao ulicama američkih gradova. Na taj način je produbljen moj doživljaj ovih knjiga. A čak i kada sam bio suviše iscrpljen da bih bilo šta radio, bacao bih se na hotelski mini-bar i televiziju, osećajući da zapravo sve vreme imitiram Harija „Zeku“ Angstroma i njegov omiljeni način informisanja o politici i aktuelnim dešavanjima. Tri nedelje kasnije, i Hari i ja smo se našli na Floridi, „državi koju je smrt izabrala kao omiljenu“ kako je Apdajk napisao u poslednjem delu „Upokojeni Zeka“ („Rabbit at Rest “). Hari umire; knjiga je pročitana; moja turneja je završena.
 
Vratio sam se kući uveren da je ovaj serijal najbolji američki roman u posleratnom periodu. Prošlo je gotovo 20 godina, Apdajk je od nedavno pokojni, a meni predstoji nova američka turneja i prilika da proverim ispravnost svog uverenja. Od tada su ova četiri nastavka objedinjena u jedno izdanje u tvrdom povezu na 1516 strana pod zajedničkim naslovom „Rabbit Angstrom“. Ako nadimak glavnog junaka upućuje na nestalnu prirodu stvorenja koje se povinuje trenutnim impulsima i porivima, njegovo skandinavsko prezime asocira na strah i sugeriše na činjenicu da Hari na plećima nosi mnogo kompleksniji metafizički teret. Mada on ni izbliza nije toga svestan; a upravo je zahvaljujući toj svojoj nesvesnosti savršen primer Amerikanca. Džon Čiver je jednom prilikom izjavio da Apdajkovi likovi provode svoje živote u duhovnom i moralnom okruženju čije grandioznosti uopšte nisu svesni.
 
Hari je Amerikanac u pravom smislu te reči, srednjoškolska košarkaška zvezda, radnik u robnoj kući, radnik u štampariji, i konačno prodavac „Tojotinih“ automobila u izmišljenom propalom gradiću u Pensilvaniji (Apdajk je zasnovao ovaj grad na pensilvanijskom gradiću Riding u kom je živeo kao dete). Dok ne počne da provodi zime na Floridi u poslednjem nastavku, Zeka gotovo nikada ne napušta Bruer – mesto koje je filmska kompanija iz Njujorka izabrala da reprezentuje srednju Ameriku u ostvarenju „Povratak Zeca“ („Rabbit Redux“). Hari je proizvod sredine u kojoj živi, aljkav, pohotan, pasivan, patriota, okrutan, pun predrasuda, zbunjen, nesiguran. I pored toga, veoma je dopadljiv – zbog smisla za humor, upornosti, iskrenosti, radoznalosti i potpuno subjektivnih pogrešnih zaključaka – recimo, da više voli Perija Komoa nego Frenka Sinatru. Ali Apdajk je bio razočaran kada su čitaoci izjavljivali da je Zeka dopadljiv: „Moja namera nikad nije bila da njega – ili bilo kog drugog lika učinim dopadljivim.“ Hari je zapravo tipičan, i potrebno je stvari posmatrati sa strane da bi se to shvatilo. Doktor Australijanac na pitanje Zekine žene, Dženis, šta nije u redu sa njegovim slabim srcem odgovara: „To je uobičajeno, gospođo. Njegovo srce je umorno, surovo i puno jeda. To je tipično američko srce, u skladu sa njegovim godinama, ekonomskom situacijom, itd.“ Harijeva prećutna uloga simbola tipičnog Amerikanca zvanično je potvrđena u poslednjem delu serijala „Rabbit at Rest“ u kojem mu je dodeljena druga, kratkotrajna šansa da dostigne slavu: uloga Ujka Sema na gradskoj paradi.
 
Dok sam po drugi put čitao serijal, bio sam zapanjen saznanjem da je najveći deo knjige posvećen temi bega: Hari, Dženis i Nelson – svako od njih u nekom trenutku odlučuje da pobegne i svako od njih se na kraju vraća povijenog repa. (Apdajk je sam izjavio da je roman „Beži, Zeko, beži“ na neki način odgovor na Keruakov roman „Na putu“, i da mu je namera bila da ponudi „realističan prikaz onoga što se dešava kada mladi porodičan čovek iz Amerike odluči da krene na put“ – naime, povređuje svoju porodicu i kukavički se vraća kući.) Zaboravio sam da je seks najčešće predstavljen kao sredstvo za postizanje nekog cilja, da je Zeka s godinama postajao sve veći šaljivdžija (Regan ga podseća na boga „jer nikad ne može da proceni koliko zapravo zna, ništa ili sve“, dok je judaizam „sigurno super religija, ako izuzmemo obrezivanje“. Neverovatno je kako Apdajk razvija slobodan indirektan stil, majstorski nas uvodeći i izvodeći iz svesti glavnih likova; i oduševljava me činjenica da nije prosto pisao nastavke, već je u svakoj sledećoj knjizi popunjavao praznine iz prethodnih delova, neprestano nam dodajući nove informacije (najekstremniji primer je to što mi o Zekinim seksualnim iskustvima koji su prethodili braku sa Dženis saznajemo tek 2000. godine iz pripovetke „Rabbit Remembered“,„Sećanja na Zeku“ – 40 godina kasnije).
 
Ono što nisam zaboravio je odvažnost koju je Apdajk pokazao na samom početku. Hari ima tek 26 godina, ali čini se da je mnogo stariji: njegova kratkotrajna sportska slava uveliko je iza njega, i Dženis mu je odavno dosadila. Već na drugoj stranici za sebe kaže da „stari“ – a pred njim je još nekoliko stotina hiljada reči. Čak i kada dostigne dugo očekivano zadovoljstvo i finansijski uspeh u romanu „Zeka je bogat“ („Rabbit is Rich“), sve se dešava u atmosferi u kojoj se stvari završavaju pre nego što su zapravo počele. Svaka knjiga je s namerom smeštena u period na kraju decenije – od pedesetih do osamdesetih godina 20. veka – što im daje smisao novog početka: Amerika šezdesetih godina u romanu „Povratak Zeca“ nije predstavljena kao mesto puno ljubavi, mira i nade, već kao zemlja ispunjena mržnjom, nasiljem i ludilom. Hari, ali i roman u celini, bave se upravo tim pitanjem: da li i sama Amerika odumire, ili je samo ostala iza ostatka sveta. Kolika je stvarna moć Amerike ako je doživela poraz u Vijetnamu; da li je Amerika lider u inovacijama, ako su je Japanci davno prevazišli; gde je bogatstvo Amerike ako se nacionalni dug samo gomila? U romanu „Povratak Zeca“ Hari ima osećaj da je „dočekao kraj“ američkog sna „dok se svet oko njega smanjuje kao jabuka koja truli“; na početku trećeg dela „Zeka je bogat“ Hari smatra da se „velika američka turneja bliži kraju“; a na kraju četvrtog dela „Upokojeni Zeka“ zaključuje da se „čitava ideja o slobodnom svetu izlizala“.
 
Dok sam prilikom prvog čitanja bio oduševljen Apdajkovom ljubavlju prema opisima, njegovom strastvenom posvećivanju detaljima kao što je „zvuk koji proizvode vrata frižidera kada se otvaraju i zatvaraju“ – što je on sam u predgovoru za zbirku pripovedaka „The Earli Stories“ objasnio kao „naglašavanje lepote svakodnevice“ – prilikom drugog čitanja postajao sam sve svesniji atmosfere konačnosti, tupog udarca smrti i umiranja. Tako je čitav tok Dženisinog života predstavljen kao pokušaj da se iskupi za greh, za to što je nehotice, pijana udavila svoju bebu. I dok Hari sebe vidi kao blagu i bezopasnu osobu uz koju je život bolji, drugi ga doživljavaju potpuno drugačije. „Dečko, ti stvarno nosiš u sebi dah smrti, zar ti se ne čini?“ – pitanje je koje mu upućuje Rut, njegova devojka-prostitutka na kraju knjige „Beži, Zeko, beži“. „ Budi miran. Samo sedi tu. Najedanput te vidim sasvim jasno. Pa ti si sama Smrt.“ Harijev sin, Nelson se slaže sa ovom konstatacijom. U nastavku „Povratak Zeca“ Hari je ponovo zauzet novom seksualnom avanturom dok njegova kuća gori do temelja, a njoj gine odbegli hipik Džil; Nelson, koji je u to vreme tinejdžer, očaran tom devojkom, nakon tog događaja posmatra svog oca kao običnog ubicu. U poslednjem nastavku „Upokojeni Zeka“ Hari strahuje da ga je ponovo pogodilo prokletstvo pogibije ženskih likova u njegovom životu, kada se njegov iznajmljeni čamac prevrnuo, a njegova unuka Džudi nestala. Ovoga puta, ispostavlja se da je kletva na njemu; Džudi se samo krije ispod jedra, a strah izaziva prvi srčani udar, od čega Zeka kasnije i umire.
 
A život nakon smrti? Tek prilikom drugog čitanja jasnije se uočavaju Harijeva razmišljanja, ne o besmrtnosti, već o religiji. Apdajk je izjavio da nije mogao da se odrekne religije, jer bez mogućnosti i nade da postoji nešto izvan i nakon ovozemaljskog života, život na zemlji bi postao nepodnošljiv. Zeka o svojoj religioznosti govori na sledeći način: „Nije da ne verujem“, pokušava da uveri svoju ljubavnicu Telmu koja je na samrti, koja na to odgovara: „Plašim se da to nije dovoljno. Dragi, Hari.“ Ali on nije u stanju za više od toga: „Do đavola, šta ja znam o religiji... ako nemaš bar malo vere, potonućeš.“ Ali to „malo“ vere nije artikulisano, kao kod Apdajka, makar odlaženjem u crkvu. U serijalu su vernici predstavljeni kao dve krajnosti: ili je reč o fanaticima poput Skitera ili o pobožnim bivšim narkomanima poput Nelsona. Hari baš i nije neki mislilac, ali povremeno dopusti svom umu da odluta i zamisli se nad pitanjem da li postoji nešto izvan ove naše egzistencije pod suncem. Možda je zanimljiva činjenica da sport u kom je postigao uspeh, koji igra na početku i kraju svake knjige serijala, podrazumeva odvajanje od zemlje i pokušaj da se dosegne nešto više, makar to bio i koš. Stremljenje ka visinama je specifičnost američkog svemirskog programa, čija se postignuća (i neuspesi) takođe beleže u knjigama; Hari je sa svog troseda fasciniran svemirskim programom – kao i sudbinom Dalaj Lame sa kojim se, krajnje bizarno, na neki ironičan način poistovećuje. Ali postoje trenuci u kojima Hari uspeva da savršeno precizno prepozna svoje potrebe. Pored velike omalterisane kuće u vlasništvu Dženisinih roditelja raste velika bukva, koja je dugi niz godina pravila hlad u Harijevoj i Dženisinoj sobi. Kada se Nelson u nastavku „Upokojeni Zeka“, nastanio u porodičnoj kući, posekao je drvo. Hari se ne buni; on svakako ne može da „objasni sinu da je zvuk koji kiša proizvodi u krošnjama tog drveta najreligioznije iskustvo koje je ikad doživeo. To i čist pogodak u golfu.“ U tim trenucima Zeka predstavlja otelotvorenje božanske sveprisutnosti u predgrađu, naglašavajući lepotu svakodnevice.
 
Serijal o Zeki Angstomu ima svojih mana. Najčešće se smatra da je drugi deo najslabiji od sva četiri romana; i istina je da Skiterovo mjaukanje o belom Zecu traje previše dugo i na kraju gubi smisao. Osim toga, nakon prvog dela počinje da se oseća promena u odnosu autora prema priči, kada prećutni uticaj Džojsa u njegovim ranim radovima – u vreme kada je o sebi razmišljao kao o piscu kratkih priča i pesniku, ali još uvek ne kao o romanopiscu – još nije došao do izražaja. (Apdajk nije razmišljao o romanu u četiri nastavka dok nije završio drugi deo.) S druge strane, veoma je retko da delo ovolikog obima postaje sve bolje kako odmiče, što je ovde slučaj, budući da je „Upokojeni Zeka“ nesumnjivo najsnažniji i najbogatiji od sva četiri nastavka. Na poslednjih stotinak stranica počeo sam namerno da usporavam, ne samo zato što nisam želeo da se knjiga završi, već i zato što nisam želeo da Zeka umre. (A kada dođe taj trenutak, njegove poslednje reči upućene ucveljenom sinu, ali i da uteše čitaoca, glase: „Mogu ti reći da nije tako loše.“) Istoričarima u budućnosti koji budu želeli da osete atmosferu, miris, osećaj i značenje običnog života u američkom predgrađu u drugoj polovini 20. veka svakako će biti potrebno da pročitaju mnogo više od ovog serijala. Ali to se odnosi na njegovu sociološku, a ne njegovu umetničku vrednost. Prema tome, ponoviću – najbolji američki posleratni roman.

Autor: Džulijan Barns
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova akcija kompanije visa i izdavačke kuće laguna uz kupovinu, knjiga na poklon laguna knjige Nova akcija kompanije Visa i izdavačke kuće Laguna – uz kupovinu, knjiga na poklon
03.12.2021.
Kompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knj...
više
noćni šaptač i poljupci za doručak laguna knjige Noćni šaptač i poljupci za doručak
03.12.2021.
Simbolika noći je veoma rasprostranjena u književnosti. Često se koristi da prikaže smrt i užas, dok u Bibliji noć predstavlja nedostatak vere u Boga. Tokom noći kada je mračno, atmosfera često može...
više
ljubenović gostovao u novosadskom dečjem kulturnom centru laguna knjige Ljubenović gostovao u novosadskom Dečjem kulturnom centru
03.12.2021.
Bojan Ljubenović bio je u utorak 2. decembra gost novosadskog Dečjeg kulturnog centra, gde je učenicima prvog razreda OŠ „Žarko Zrenjanin“ predstavio svoje knjige za decu. Teme druženja pisca i...
više
o točku vremena epizoda 5 laguna knjige O „Točku vremena“ – epizoda 5
03.12.2021.
Nakon eksplozivne četvrte epizode serije „Točak vremena“ koja nas je ostavila sa više pitanja nego odgovora, i pete epizode koja će biti objavljena danas, dužnost nam je da uspostavimo balans i pružim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.