Džordž Sonders povodom zbirke „Deseti decembar“: Nisam preterano suptilan kada pokušavam da izazovem emociju

Zbirka priča „Deseti decembar“ američkog autora Džordža Sondersa prvo je njegovo delo objavljeno na sprskom jeziku. Sonders je  dobitnik brojnih američkih nagrada za kratku priču i Bukerove nagrade za roman „Linkoln u Bardu“ 2017. godine. U ovom intervju iz 2013. kada je zbirka „Deseti decembar“ izašla u Americi, Sonders govori o svom stvaralaštvu i motivima iz ovih priča.

Zbirka „Deseti decembar“ je četvrta zbirka kratkih priča koju ste objavili. Da li je ona za vas po nečemu drugačija u odnosu na prethodne tri?

Da, drugačija je. Za početak, dobro se prodaje, što je fino i za mene pomalo neobično. Ali postoji još nešto po čemu se, mislim, potpuno razlikuje u odnosu na prethodne tri. Pisao sam je tokom jednog posebno značajnog perioda – naše kćerke su završavale srednju školu i spremale se za fakultet. To je za moju suprugu, Polu i mene, veoma srećan period; osećali smo da smo na kraju jednog životnog ciklusa i da smo se dobro pokazali. Naše devojke su zaista drage, i shvatili smo da se naša veza sa njima ne prekida, već ulazi u jednu novu i mnogo dublju fazu. Tako da smo veoma srećni i zahvalni – to je osećaj koji, verujem, oseti svaki roditelj ako uspe da stvori i održi pravi odnos sa svojom decom, čak i kada se deca otisnu u svet i postignu uspeh. Nešto kao: ne mogu da verujem da sam ovoliko srećan. Mislim da se nešto od tog raspoloženja prelilo i na ovu knjigu. Ne eksplicitno – nema priče koja govori baš o tome, mada bih voleo da sam dovoljno dobar pisac da mogu da napišem takvu priču. Ali primetio sam da se nešto novo dešava u nekim situacijama u pričama, kao da se znatno povećao broj mogućnosti o kojima sam razmišljao – možda to mogu tako da objasnim.

Moje prve dve knjige, posebno, izašle su kao posledica šoka koji sam doživeo kada sam shvatio koliko život može da bude težak i koliko kapitalizam može da bude surov. I koliko može da bude surov prema meni. Ne znam zbog čega je to za mene predstavljalo takvo otkrovenje, ali tako je bilo. Te priče su opisivale situacije u kojima je sve pošlo po zlu, i u kojima su ljudi bili surovi jedni prema drugima i tako dalje. One su odražavale ono što je u tom periodu bila istina koju sam morao da saopštim: o, sranje, stvari mogu da pođu po zlu, i kada se to desi, ljudi budu povređeni, i ja bih mogao da budem jedan od njih, uprkos činjenici da sam ja, znate, ja.

Pola i ja smo se upoznali na postdiplomskim studijama, odmah se ludo zaljubili i uleteli u tu ludo romantičnu vezu – u roku od tri nedelje bili smo vereni – klasična ljubav na prvi pogled. Nikada nisam upoznao nekoga sličnog njoj: bila je jedna od plesačica u Harknes Baletu i model za Elit, imala je već jedan brak iza sebe, proputovala je čitav svet i vodila zaista uzbudljiv i bogat život. Osetio sam, i bio sam u pravu, da ima mnogo čemu da me nauči. Tako da smo jednostavno uleteli u to. Odlučili smo da odmah želimo da imamo decu, tako da je već na medenom mesecu ostala u drugom stanju – i nakon toga, sve se odvijalo veoma brzo. Oboje smo pisali i radili, i mislim da smo oboje verovali da ćemo vrlo brzo „uspeti“, izaći iz svega kao pobednici i ponovo živeti relativno bezbrižno, kako smo živeli ranije. Kada smo dobli prvu kćerku, Pola je bila na stipendiji, učila je od Toni Morison na državnom univerzitetu u Olbaniju (SUNYAlbany), a ja sam tek počeo da radim u jednoj farmaceutskoj kompaniji kao pisac tehničkih uputstava. Ali onda se njena stipendija završila, kao i moj posao, i to u isto vreme, i nama je konačno sinulo da nam se to pisanje neće isplatiti baš odmah, kao što smo očekivali. Preselili smo se u Ročester i ja sam počeo da pišem tehnička uputstva za jednu kompaniju koja se bavila ekologijom, a Pola je držala dva ili tri kursa o pisanju na lokalnom fakultetu; mnogo smo radili, ali nismo napredovali, možda smo čak pomalo i nazadovali. Ne kažem da smo se baš mnogo mučili, i bili smo vrlo srećni, ali smo istovremeno osećali pritisak i videli smo, poredeći se sa vršnjacima (to jest, sa ostalim roditeljima u našem okruženju) da smo negde iza ostalih (ne previše, ali ipak). I osećali smo da nam se taj voz približava, odnosno, vreme kada će deca krenuti u školu, kada će novac – stabilnost i opuštenost koju on donosi – zaista postati važan. Mislim da smo oboje osećali kao da smo se dočepali tog neverovatnog blaga – naš odnos, naša deca, naš mali dom – pa ipak, odjednom shvatamo da je moguće, da u ovom sistemu vrednosti, propadnemo. Shvatili smo da biti švorc, ili raditi mnogo samo da ne bismo bili švorc, znači da smo i mi postali žrtve tog nemilosrdnog sistema.

Prebroditi to iskustvo i naći se na drugoj strani tog tunela – to otvara neke sfere u stvaralačkom umu, mislim. Preživeti tih dvadeset pet godina, a onda stvoriti jedan fiktivan svet prepun zamki i nesreće, delovalo bi lažno. I/ili nezavršeno. Ako jedno delo fikcije posmatramo kao sliku sveta, onda pozitivne sile – situacije u kojima stvari ispadnu bolje nego što smo se nadali – moraju da pronađu svoje mesto. Tako nešto.

Prema tome, u ovoj knjizi – iako i u njoj ima surovih i mračnih momenata – usredsredio sam se na one situacije kada ne pođe baš sve po zlu, i na pitanje, kako se to desilo? Počeo sam da shvatam, na određenom mestu u nekim pričama, da je estetski najzanimljiviji – neki obrt u zapletu, na primer – upravo taj zaokret od očekivane katastrofe.

Osim toga, podlegao sam nekoj vrsti postepene stilske evolucije, koja možda ima veze sa činjenicom da sam pisao putopise. Mislim da sam se osetio opuštenije kada sam shvatio da ne moram da imam vatromet u svakoj rečenici, što je značilo da mogu malo da proširim svoja interesovanja i pišem priče u kojima nema ničega spektakularnog – na primer, priče (kao što su Pobednički krug, Štene i Al Rusten) koje su vrlo realistične po mestu radnje i dešavanjima.

Činjenica je da se mnoge priče iz ove zbirke završavaju svojevrsnim činom iskupljenja, ili makar nadom da će se tako nešto dogoditi. Ali ti trenuci iskupljenja ponekad deluju gotovo iznuđeno: prožeti su nasiljem ili potencijalnim nasiljem – na primer, kraj priče Beg iz Paukove Glave u kojoj jedini pristojan čin podrazumeva grozno samoubistvo, ili poslednjih nekoliko redova iz priče Dom, u kojima očajnik spreman da počini nasilje, manje-više preklinje da ga neko spreči u tome. Pretpostavljam da su i ove priče negde na samoj ivici katastrofe, zar ne?

Da, pretpostavljam da je deo pisanja neke priče koja podrazumeva iskupljenje i izbegavanje katastrofe to da osmislite ubedljivu katastrofu. A na osnovu onoga što sam ranije rekao, čitalac bi mogao da očekuje priče u kojima ima mnogo više sreće i zahvalnosti, nego što je zapravo slučaj.

Priče, koliko god voleli da pričamo o njima, zapravo predstavljaju izražavanje određene teme ili pogleda na svet ili nečega što zaokuplja vašu pažnju, pojavljuju se prvenstveno kao tehnički predmeti. Barem je tako sa mnom. One su rezultat ogromnog broja na brzinu donetih odluka tokom revizija. Jedna od mojih stvaralačkih navika, nastala iz neke vrste urođene nesigurnosti u pristupu, jeste onaj stari „stavi bebu na ivicu provalije“ metod; nisam preterano suptilan kada pokušavam da izazovem emociju ili istaknem opasnost u nekom delu. Dakle, ako imam osećaj da neka moja priča ili zbirka u sebi nosi „više nade“, to može da bude vrlo relativna stvar: beba pada sa litice, ali se zaustavlja u nekom žbunju, umesto da se, na primer, razbije o stene.

Ali ništa od toga nije nastalo iz neke promišljene odluke koju sam doneo pre nego što sam počeo da pišem. To je bilo nešto spontanije, kad bih u nekom kritičnom trenutku u knjizi, počeo da naginjem ka nekom mračnom ili katastrofičnom rešenju, što je uvek otvoreno kao mogućnost – i što mi je verovatno najpoznatija mogućnost – shvatio bih da je takav zaokret manje zanimljiv i/ili manje zahtevan, u tehničkom smislu. Zbog toga, za rezultat imamo (mislim) opšti utisak da knjiga u sebi nosi više nade – recimo da pruža više mogućnosti.

Uzgred, to ne znači da se odričem pogleda na svet koji sam izrazio u svojim ranijim delima. Stojim pri stavu da kapitalizam može da bude veoma agresivna i surova mašinerija koja gazi sve pred sobom. Dopada mi se da to kao ideja stoji rame uz rame sa ovom malo nežnijom knjigom. Ideja bi mogla da bude da čak i unutar te ogromne mašinerije, možemo da pronađemo radost, pravdu i zadovoljstvo – ponekad možete da se nađete pod točkovima, ali da ostanete nepovređeni.

Nekada sam verovao da je nečija „umetnička vizija“ zapravo samo skup svih mogućih stavova do kojih je došao tokom stvaralačkog života – pa čak i ako neki od njih deluju kontradiktorno. I dalje verujem da je kapitalizam previše surov i verujem da, uprkos tome, moguće pronaći zadovoljstvo i lepotu, ako se desi da ste jedan od onih srećnika, iako to ne može da izbriše surovu stvarnost. Sve je to jedna, na neki način, haotična i uzvišena istina.

Odavno ste počeli da pišete Dnevnik o Semplika devojkama. Da li se ova priča bolje uklapa u taj period kada ste razmišljali o surovosti kapitalizma i izazovima koje nosi briga o porodici?

Mnogi primeri i detalji potiču iz tog perioda, da. Mislim da se te finansijske muke teško zaboravljaju. Ali, čini mi se da su jedan od ključnih aspekata te priče stvarna toplina i privrženost te porodice. Oni se nekako drže zajedno, i mada je otac prilično zastranio, on iskreno brine za svoju decu i dosta razmišlja o njima, i tako dalje. Taj deo – ta toplina – to je pozajmljeno iz stvarnog života. I u njemu vidim jednu žalosnu tendenciju, koju sam i kod sebe prepoznavao dok su moja deca bila mala – kad god bih se osetio nesposobno ili nedoraslo, kupovao sam stvari, što je pogrešno. Svakako smo i mi radili neke stvari slično kao i porodica iz priče, koristeći kreditne kartice, naravno: pokušavali smo da deci pružimo život koji je makar malo bolji od onog koji smo realno mogli da im priuštimo, pretpostavljajući da ćemo to nekako nadoknaditi kasnije.

Narator iz priče Dnevnik o Semplika devojkama je samo neznatno budalastiji od mene. On ima dobre namere, ali je u potpunosti podlegao kulturološkom ambijentu, i tako, kada donese odluku „Moram da uradim nešto dobro za svoju porodicu“, učiniće to na pogrešan način. Kada se sve uzme u obzir, veza između priča koje pišem i mog života je prilično neodređena. Kao da neka situacija u životu u meni izazove određeno osećanje ili reakciju, i onda u priči aludiram na to osećanje, koristeći vrlo probrane detalje iz stvarnog života.

Da, teško je prepoznati autobiografske elemente u vašem radu. Ne verujem da ste vi nekad morali da isprobavate eksperimentalne lekove kao deo vaše zatvorske kazne, ili da ste se nadmetali na aukciji javnih ličnosti, ili da ste se borili u Iraku, ili da ste žicom, provučenom kroz glave, povezivali imigrantkinje. Pa opet, osećam da u onome što pišete ima mnogo toga ličnog. Uočava se vaš pokušaj da proučavate našu kulturu – da ukažete na ono što je dobro i na ono što je katastrofalno u američkom društvu – ali oseća se i mnogo ličniji pokušaj da izrazite svoja osećanja i razmišljanja o porodici, braku, težnjama i samoodređivanju.

Odavno sam shvatio da ako pokušam da pišem direktno iz života, priče ne uspevaju. Ne znam zbog čega je tako. Kao da ne uspevam da se na pravi način izrazim. Tako da sam jednog dana sebi rekao: „Zaboravi stvarni svet i koncentriši se na to da iz rečenice u rečenicu budeš što ubedljiviji. Koncentriši se na to da privučeš čitaoca i da ga, svim raspoloživim sredstvima, zadržiš.“ A za mene su rečenice osnovna sredstva. Trudio sam se da pravim beleške od po dve-tri rečenice, iza kojih mogu da stanem. I šta se onda desilo – to je bilo u vreme kada sam pisao „CivilWarLand in Bad Decline“ – čak i kada su okruženje i situacije u pričama izgledali pomalo smešno i usiljeno, moja stvarna uverenja i strahovi mogli su jasnije i snažnije da se izdvoje u tim fiktivnim svetovima (mada to nije bilo namerno i delovalo je pomalo amaterski), što nije bio slučaj kada sam pokušavao da pišem „realističnije“ priče. I, zapravo, najčudnije je to što su me ove nove priče vodile boljem razumevanju sopstvenog života i sopstvenih uverenja – to ne bih uspeo da postignem nikakvim racionalnim promišljanjem.

Ovo su vas pitali mnogo puta, znam, ali kako su ti gotovo animirani fiktivni svetovi postali najznačajnija karakteristika vašeg pisanja? U svim vašim delima postoje veoma realistični elementi, ali je osnovna postavka najčešće nekako čudnovata – bukvalno, vanzemaljska. Da li je stvaranje tih polufantastičnih svetova, nešto što vas, kao pisca oslobađa? Kako uspevate da pronađete ravnotežu između apsurda i stava da je sve moguće?

„Oslobađa“ je zaista prava reč. Počeo sam da koristim te neobične detalje u početku kao sredstvo da se na silu oslobodim određenih navika u načinu na koji sam pisao „realistično“, što mi nije uspevalo: postojao je taj specifičan ton koji sam nekako automatski usvojio, koji me je istovremeno i ograničavao kad je reč o ambicioznosti samog dela. „Kamp se nalazio pored reke. Ljudi u kampu su mogli da čuju reku iz svojih šatora. Ljudi su ležeći u šatorima razmišljali o šumu vode. Uskoro su shvatili da moraju da mokre. Mokrenje je nešto što su ljudi često radili.“ Tako da sam shvatio da ako bih ubacio neki neobičan detalj – na primer, neki tematski park, ili duha ili nešto slično – podigao bih čitavu priču na jedan potpuno drugačiji nivo, gde više ne bih bio siguran u kom pravcu će priča da ode, ili kako bi trebalo da se ponaša, što je dobro: umesto da je držim pod kontrolom, trčao sam za njom, pokušavajući da shvatim šta je i gde se zaputila.

Neke od vaših priča se adaptiraju u scanarije. Šta mislite kako će izgledati na ekranu? Da li vam se dopada što ste uključeni u taj proces?

Napisao sam dva scenarija za priče: „CivilWarLand in Bad Decline“ za Bena Stilera, i „Sea Oak“ za reditelja Kira Mekfarlana. Ni po jednom od njih nije snimljen film, što je donekle ugasilo moj žar kad je reč o toj formi. Ali zaista sam uživao u samom procesu. Naučio sam kako da prevaziđem rečenice i pređem na šire strukture, budući da vam u scenarijima niko ne odaje priznanja za moćne rečenice, a dijalozi su najbolji ako nema mnogo pametovanja. To vas natera da razmišljate o širem kontekstu priče – i nešto od tih razmišljanja verovatno je našlo put do priča iz ove zbirke, kao što su Pobednički krug i Deseti decembar, u kojima sam (što za mene nije uobičajeno) imao jasnu ideju u kom pravcu će radnja ići, gotovo od samog početka. Upravo sam producentskoj kući Konde Nast Films prodao prava za priču Beg iz Paukove Glave. Međutim, došao sam do zaključka da stvarno čarobne scenarije pišu ljudi koji su zaljubljeni u film koliko sam i ja zaljubljen u kratke priče. Prema tome, odlučio sam da se držim fikcije.

Postoji li u ovoj zbirci priča jedna koja vam je posebno draga?

Trenutno mi je najdraža Dnevnik o Semplika devojkama. To je poslednja koju sam završio, i veoma sam dugo radio na njoj. A posebno me je ohrabrilo što je, uprkos činjenici da je pomalo rogobatna i preterana, ipak dovoljno sugestivna da tera čitaoca da čita do kraja. Dobio sam uvid u to kako bi bilo da napišem roman – to što priča ima tu futurističku amosferu, ali takođe i dovoljno širine za neke komične epizode.

Zbirka „Deseti decembar“ je na naslovnici Tajms magazina najavljena kao najbolja knjiga koja će se čitati ove godine. Vaša dela imaju sve brojniju publiku. Uskoro bi trebalo da se po prvi put pojavite na Tajmsovoj listi bestselera. Šta mislite o tome?

Da sam mlađi, možda bih glumio neku nervozu ili neka pomešana osećanja, ali, iskreno, sada prosto uživam u svemu tome. Jedva čekam da se vratim pisanju i napišem nešto novo, sa tim prijatnim osećanjem da je moja publika sve brojnija. I vrlo sam svestan toga da je tu sreća imala veoma značajnu ulogu: to što je Tajms objavio taj članak; to što je taj članak bio tako divno napisan i pun razumevanja i što je zaista pogodio poentu; i to što su Endi Vord i ostali iz izdavačke kuće Rendom Haus napravili odlično izdanje. Sve je to stvar velike sreće. Prema tome, na to gledam kao na retku priliku i trudim se da je iskoristim na najbolji način – naročito kad je reč o sledećoj knjizi – pokušavam da to shvatim kao ohrabrenje, a ne kao nešto što će me uplašiti.

(Čekajte, izvinite – lični sluga kojeg sam tek unajmio je potpuno pogrešno poređao „zlatne poluge“ na mojoj „tabli dobrih kritika“! Stalno mu ponavljam jedno isto: „Složi moje poluge tako da izgledaju potpuno isto kao Velika piramida, Rodriče!“ Da li je to toliko teško? Pa, za Rodrika, očigledno, jeste.)

I konačno, pošto vidim da se bliži kraj ovog intervjua – ovo će možda zvučati otrcano, a znajući koliko si skromna, sigurno ćeš želeti da ovo izbaciš, što ti izričito zabranjujem – želim samo da kažem koliko je za ovu knjigu bio važan tvoj rad. Od deset priča, sedam je izašlo u Njujorkeru, i svaka od njih je mnogo poboljšana i unapređena zahvaljujući tvom dobrom ukusu. Velika je privilegija imati tebe za urednika.

Eto tako.
 
Autor: Debra Trejsman, januar 2013.
Izvor: newyorker.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: David Crosby