Džordž Sonders: Iskopali smo preduboke rovove

Američki pisac Džordž Sonders rođen je 1958. godine u Teksasu. Detinjstvo i mladost proveo je u Ilinoisu. Pre nego što je 2017. njegov prvi roman „Linkoln u Bardu“ ovenčan Bukerovom nagradom, bio je najpoznatiji kao autor višestruko nagrađivanih zbirki kratkih priča. Već dvadeset godina radi kao profesor na Univerzitetu Sirakjuz u američkoj državi Njujork, a nedavno je sadržaj svojih predavanja o kratkoj ruskoj priči pretočio u knjigu pod naslovom „A Swim in a Pond in the Rain“.

Šta vas je podstaklo da svoj kurs kreativnog pisanja pretočite u knjigu?

Promotivna turneja za „Linkolna u Bardu“ je veoma dugo trajala i kada sam se konačno vratio svom redovnom poslu, pomislio sam: čoveče, posle dvadeset godina predavanja, ja stvarno mnogo znam o ovim pričama. Istovremeno sam počeo da razmišljam i o nečemu o čemu, siguran sam, razmišljaju mnogi ljudi koji zađu u određene godine: kada me jednog dana ne bude, sa mnom će nestati i sve ovo znanje. U početku sam mislio da će biti dovoljno da prekucam svoje beleške, ali, naravno, ispostavilo se da ceo poduhvat zahteva znatno više truda.

U knjizi posebnu pažnju poklanjate pričama Čehova, Turgenjeva, Tolstoja i Gogolja. Čime to ruski pisci uspevaju da zadrže vaše interesovanje posle svih ovih godina?

Pokušao sam da držim slična predavanja i o američkoj kratkoj priči, ali to nije bilo to. Ja jednostavno osećam posebnu vrstu simpatije prema ruskim piscima. Bliske su mi jednostavnost i moralno-etička srž njihovih priča. One se uglavnom bave istim pitanjem: hoće li ovaj čovek preživeti? Da li je nečiji postupak ispravan ili pogrešan? Upravo to je ono što smatram najvažnijim u jednom književnom delu.

Vaša knjiga je ipak više od običnog priručnika o pisanju: ima tu i životnih saveta i lekcija o tome kako nam proza može pomoći da postanemo bolji i saosećajniji ljudi.

Mislim da iz proze najviše možemo naučiti o neprestanom procesu projekcije koji se odvija u našim glavama. Ja sam budista, a mi verujemo da svet oko sebe stvaramo svojim mislima. Tako priča postaje jedna vrsta laboratorije koja vam pomaže da identifikujete sopstvene navike i projekcije. Osim toga, važno je uspostaviti vezu sa drugim ljudskim bićem koje je napisalo priču. Radeći na ovoj knjizi, shvatio sam da svaki put kada čitamo ili analiziramo neku priču, mi zapravo ojačavamo svoje uverenje da je takva veza moguća. Čak i ako ta osoba deluje kao neprijatelj, postoji – možda, ne uvek – način da se to neprijateljstvo umanji. Jedno vreme sam bio sam ubeđen da su takve veze otporne, da ne pucaju tako lako. A onda se probudite i shvatite da je 2020. godina i da živite u Americi.

Pišete o vrlinama revizije i onom sporom, postepenom procesu koji je od vitalnog značaja za nastanak dobrih i originalnih priča. Imajući to u vidu, šta mislite o društvenim mrežama, na kojima se sve zasniva na brzoj i spontanoj reakciji?

Ima nečeg divnog u spontanosti na društvenim mrežama, ali imam utisak da se one sada već pretvaraju u toksičnu sredinu u kojoj je svakome dozvoljeno da napiše sve što mu u tom trenutku padne na pamet. U ovoj knjizi između ostalog pišem i o tome da je našem mozgu potrebno nešto više vremena da uđe u modus empatije. Kada svoje reči revidirate dvadesetak puta, one, iz nekog čudnog razloga, postaju saosećajnije i prihvatljivije. U Čehovljevim delima, recimo, imate osećaj da pisac sve vreme govori: „Dobro, i šta još?“, „Ima li još nečega što bi trebalo da znam?“, ili „Možda grešim.“ I čini vam se da je sve konstruisano tako da se iskaže ljubav ili bar mogućnost da se sa drugim stupi u nekakav odnos. Nisam, dakle, ljubitelj društvenih mreža. Ne koristim ih niti planiram da počnem, jer verujem da nas one zapravo ubijaju. Zaista tako mislim.

U članku o Trampovim mitinzima, koji ste 2016. objavili u Njujorkeru, napisali ste da su SAD „podeljene na dve ideološki suprotstavljene zemlje, Levu i Desnu, koje govore različitim jezikom“. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?

Da, sitauacija je, po mom mišljenju, nezamislivo gora. Imam nekoliko bliskih prijatelja i članova porodice koji podržavaju Trampa i veoma mi je neobično to što sa njima nije moguće voditi racionalan razgovor. Za njih je to čista emocija, i to na komplikovan način koji je meni potpuno nerazumljiv. Nešto će morati da se promeni, jer su rovovi u koje smo se ukopali neočekivano duboki i niko nije spreman da iz njih izađe. Upravo zbog toga smatram da je književnost veoma važna. Znam da zvuči suludo, ali zamislite da kažemo ljudima: „Hej, hajde da svi pročitamo 'Anu Karenjinu'“. Zamislite samo šta bi se desilo kada bismo se svi potrudili da pronađemo nešto što nam je zajedničko... Verujem da nas književnost podseća da je to moguće.

Šta trenutno čitate?

Čitam „Don Kihota“. Mislim da je primeren ovom trenutku zbog onog osećanja da se svaka realnost koju konstruišete veoma lako može raspasti. Inače, svake godine u ovo vreme čitam i „Božićnu bajku“.

A šta je sledeće?

Planiram da se vratim Tolstoju. Imam 62 godine i u poslednje vreme često razmišljam o nekim ambicijama iz rane mladosti, koje sam u međuvremenu potisnuo. Intrigira me ideja o pisanju romana, nalik „Ratu i miru“, čija radnja bi pokrivala jedan duži vremenski period. Kada dođete u moje godine, iskustvo vam govori da jedna takva knjiga ne bi mogla da se završi za šest meseci i zato bi najbolje bilo da se što pre bacim na posao.

Znači planirate da napišete jednu od onih debelih knjižurina?

Da. Sećam se da sam kao dečak, čak i pre nego što sam čuo za te velike romane, često gledao kroz prozor na ceo svoj komšiluk u Čikagu i razmišljao o tome kako se u svakoj od tih kuća odvija nekakav život i kako bi bilo sjajno kada bi postojao način da se sve to istovremeno predstavi. To je ta vrsta ambicije. Ali onda se zapitam: kako? Kako? To je pitanje.

Autor: Kilijan Foks
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: David Crosby