Džon Irving: Ne bih trošio dobar naslov na autobiografiju

Džon Irving, voljeni pisac, oskarovac i jedan od poslednjih velikih američkih autora u intervjuu za Bukmarker otkriva šta ga je oblikovalo kao umetnika, kako izgleda njegov kreativni proces, zašto uvek prvo napiše kraj romana i zbog čega nikad ne bi napisao knjigu o svom životu.

Znale smo da je intervju sa Džonom Irvingom „na dugom štapu“ jer ipak je on svetska književna zvezda. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da porazgovaramo s njim o njegovim genijalnim knjigama. Onog dana kada je stigao potvrdan odgovor na naš upit: „Da, gospodin Irving će rado odgovoriti na vaša pitanja“, mejlovi su počeli da lete. „Hajde da ja pripremim pitanja“, „Volela bih da ga ja intervjuišem“, „Ja Irvinga obožavam, je l’ mogu ja?“… I tako je dogovor pao, intervjuisale su ga tri osobe. Jer, priznaćete, ne pruža se svaki dan prilika za razgovor sa kultnim bestseler piscem, pritom i oskarovcem (za najbolji adaptirani scenario za film snimljen po knjizi „Tuđa pravila“). Nismo štedele na pitanjima, a ni Irving na odgovorima. A pitale smo ga sve.

Jednom ste spomenuli da prvo pišete kraj, a onda unazad stvarate priču.

Takođe sam rekao da moj metod nije religija – što znači, ako smislim bolji kraj od onog od kojeg sam krenuo, neću oklevati da ga iskoristim. To se nikad nije dogodilo za 15 romana koje sam napisao, ali ne isključujem opciju za „promenio sam mišljenje“ spontani kraj. Otvoren sam za to. Odrastao sam uz pozorište. Moja majka je bila sufler u lokalnom pozorištu, očuh mi je bio glumac. To je bilo amatersko pozorište u malom gradu, pripremali su popularne predstave. Ali se u našem gradu nalazio i elitni internat za dečake; oni su spremali Šekspira i Sofokla, ali to su bila deca u srednjoj školi. Naučio sam da pripovedanje – od Grka, preko Šekspira do mjuzikala za široke narodne mase – ima dramsku strukturu. Uvek radite ka kraju; to je krajnji cilj.

Da li se neki Vaš roman drastično menjao dok ste ga pisali?

Ne.

Koliko Vam je vremena potrebno da nađete pravi kraj?

Koliko god je potrebno; nikud ne žurim. Gledam na romane koje tek treba da napišem kao na vagone na stanici, odvojene od lokomotive. Prikupljam beleške, odnosno još vagona. Ima mnogo nepovezanih vozova na stanici. Naredni roman koji pišem obično bude onaj o kojem najviše znam.

Jedan čitalac je na našem sajtu napisao: „Kad gospodin Irving napiše roman od 700 strana, to nije dovoljno.“ Da li imate pripovedačko pravilo koje bi objasnilo zašto čitaoce dovodite do ludila?

Imam više pravila. Ono što će čitaoca (ili publiku u sali) zadržati je više od jedne stvari. Čitaocu ili publici morate da dozvolite da naslute šta će se dogoditi; da ih uvučete, moraju da misle da vas prate, oni vole da misle da znaju kuda idete. Ali morate i da ih iznenadite; morate nešto da zadržite za sebe. Moji čitaoci znaju da sam pisac „najgoreg ishoda“; izmisliću najgori kraj za svoje likove, ili barem neke od njih. Ukratko, moji čitaoci znaju da će se nešto loše dogoditi; ovo je bitno (emocionalno) samo kada se dogodi nekome koga volite.

Da li su svi Vaši likovi deo Vas ili su potpuno nove kreacije? Kako nastaju Vaši vrlo neobični i živi likovi?

Nisu svi moji likovi deo mene; neki jesu. A kada koristim delove sebe, ili svoje priče, ne prenosim ih bukvalno ni istinito. Uopšte me ne zanima takozvana autobiografska „istina“. Koristim delove svoje životne priče, naravno, ali uvek izmenjene. Ne postoji ništa sveto u mojoj autobiografiji. Uvek mogu „pravu“ priču da napravim boljom (ili gorom) u odnosu na ono šta se „zapravo“ desilo.

Poznato je da ste temeljni istraživač i strastveni putnik. Koliko te dve osobine utiču na Vaš proces pisanja?

Empatija se javlja kada zamislite sebe u tuđoj koži. Volim da zamišljam „strane“ situacije ili likove – odnosno „strane“ za mene. Ovo zahteva da se nauči nešto novo, da provedete vreme sa policajcima koji istražuju ubistva, ili sa ginekolozima, majstorima tetoviranja, seksualnim radnicima, crkvenim orguljašima ili misionarima – šta god je potrebno da biste naučili. Stari hemingvejski diktum – piši ono što znaš – je iskreno sr*nje koliko i sâm Hemingvej. Nisam postao pisac da bih blebetao o svojim životnim iskustvima. Da biste bili pisac, morate učiti. Učiti stvari koje ne znate zahteva više od putovanja; morate da upoznajete ljude u čijoj koži možete da se zamislite.

Dok čitamo delove Vaših knjiga gde se nešto jezivo događa, kad Vaši junaci stradaju na sve moguće načine, često zateknemo sebe kako se smejemo. A nije smešno. Ali jeste. Kako to radite? Da li smatrate da tako treba pristupati „tragedijama“ u našim životima? Kroz humor?

Fiktivne priče i fiktivni likovi su upravo to – izmišljeni. Ali tragedija i komedija postoje jedna uz drugu bez izmišljanja; smešne stvari se dešavaju, užasne stvari se dešavaju. „Verno životnim pričama“, u fikciji, ne znači autobiografski – znači kao stvarni život. Dobra fikcija mora da deluje istinito – kao nešto što bi moglo, i što se zaista dešava. Ni jezivo ni komično nisu moje kreacije; ove stvari su stvarne. Pokušavam da imitiram ono što se dešava. Bio sam sa starim ljudima koji su spremni da umru. Čega se sećaju? Onoga zbog čega su se smejali; onoga zbog čega su plakali. Nisam ovo izmislio – samo sam posmatrao. Oden je rekao da pre nego što možete da napišete pesmu, morate nešto da „primetite“. E pa, ja primećujem ovo: simultanost komedije i tragedije, smejanje i plakanje koji idu zajedno. Znamo da stari ljudi što su stariji, podsećaju na decu. Šta deca i stari imaju zajedničko? Smeju se i plaču.

Jednom ste rekli: „Ne birate svoje demone. Oni biraju vas.“ Da li pišete o svojim demonima ili je pisanje borba sa njima?

Ovo sam rekao na razne načine. „Mi ne biramo svoje košmare – oni biraju nas.“ Ili: „Vi nemate pamćenje – pamćenje ima vas.“ Stvari koje nas zaposedaju ne nestaju. Ako ste pisac, naravno da ćete ponavljati svoje opsesije. A što se tiče pisanja o demonima kao načinu da se izađe na kraj sa njima – nikako. Ne pišem zbog katarze. Znam bolje od toga. Ne pišem o stvarima koje mrzim kako bi nestale; to ne funkcioniše. To je loša psihologija i loše pisanje.

Takođe ste rekli: „Ja sam komični pisac“. Da li su svi Vaši likovi pomalo budalasti i neprilagođeni životu na ovoj planeti? Čini se da su mudre budale koje oslikavaju pretpostavljenu normalnost ostatka društva.

Možete da izaberete da budete mnogo toga kao pisac – da budete nepouzdani ili nenametljivi, polemičar ili diplomata. Ali ne možete da izaberete da budete duhoviti – to ili jeste ili niste. Sigurno poznajete ljude koji nikad ne bi trebalo da pričaju viceve; ne umeju, nisu duhoviti. A ljudi koji su duhoviti ne mogu to da sakriju, reći će nešto smešno u nekom javnom, neduhovitom trenutku, zato što im je to u prirodi, jer ne mogu da odole. Kurt Vonegat je bio moj učitelj i mentor; nije pokušavao da bude duhovit, to je bilo jače od njega, on je bio duhovit.

U Vašim romanima uvek postoji deo života likova koji je njima nepoznat, deo koji fali da bi slagalica bila kompletna? Da li je to namerno?

Jeste – namerno je.

Sve Vaše knjige flertuju sa temama koje su donekle još uvek tabui (možda smo malo obrazovaniji o seksualnim razlikama nego ranije). Koliko Vam je važno da budete glas marginalizovanih?

Bio sam tinejdžer kada je moja majka rekla da žene tretiraju kao da su manjina. „Ako nas žene mogu da tretiraju kao da smo nebitne, zamisli kako se ophode prema gejevima i lezbejkama – zamisli kako se ophode prema ljudima koji su zaista manjine!“ Sećao sam se ovoga; proganjalo me je. Istina je, i to se nastavlja. Žene i dalje doživljavaju tretman kakav manjine trpe rutinski, a prema manjinama se ophodi još i gore. Moja mama je bila pomoćnica medicinske sestre i socijalna radnica; ona je bila glas marginalizovanih, kako kažete. Ja pokušavam da budem; i dalje učim.

Postoji li određen trenutak kada ste shvatili da Vaši romani imaju uticaj?

Bilo bi gordo i bespotrebno spekulisanje očekivati takve trenutke, ili ih čak priželjkivati, ali desilo se nekoliko puta. Zbog „Sveta po Garpu“, koji je ispravno nazvan „feminističkim romanom“, sprijateljio sam se sa Beti Fridan – feminističkom autorkom i liderkom. A moja dugogodišnja saradnja sa organizacijom „Planirano roditeljstvo“ razvila se iz pisanja „Tuđih pravila“. Mnogo mi je značio Oskar za najbolji scenario koji sam adaptirao iz ove knjige za film, ali od jednake mi je važnosti i nagrada Megi – nazvana po Margaret Sanger, prvoj predsednici Međunarodne federacije planiranog roditeljstva. Osvojio sam i dve Lambda književne nagrade, kao priznanje za moju empatiju prema LGBTQ zajednici – uključujući i Najbolju biseksualnu fikciju za knjigu „U jednoj osobi“. Nedavno, a to mi je prvi put, jednom mom junaku posvećena je knjiga. „Moralno opravdanje za abortus“ En Furedi je pisana „u uspomenu na Dr Vilbura Larča“ – mog fiktivnog ginekologa u „Tuđim pravila“.

Da li ste nešto naučili čitajući kritike o svom radu? Da li Vas kritike raduju ili iritiraju, ili Vas uopšte ne dotiču?

Ne. Naravno da vas dotiču, ali je gubljenje vremena dozvoliti im da zbog njih gubite vreme.

Šta Vam je sledeće u planu?

Imam još tri romana na železničkoj stanici, nakon što završim drugu ruku svog petnaestog romana. A dok krenem da radim na sledećem, pretpostavljam da će se pojaviti još jedan u vagon fazi. Pisanje romana je moj posao; ne idem u penziju, voleo bih da umrem na poslu.

Šta Vas privlači pisanju za filmove i televiziju?

Ništa. Volim da pišem scenarije i adaptacije za TV – mislim, volim deo procesa gde pišem. Ali pogledajte kako ste postavili pitanje: rekli ste „pisanju za filmove i televiziju.“ Taj deo za mi se ne sviđa! Volim da pišem romane, ali ne pišem ih za svoje izdavače. Kada pišete scenarije i adaptacije, vi definitivno pišete za filmove i televiziju – prilagođavate se onome što oni žele. S tim u vezi, i dalje ću to raditi – i dalje to i radim – ali ono što mi se sviđa je pisanje. Filmovi i televizija me ne „privlače“; samo volim da isprobavam nove formate za pričanje priča. Nije bavljenje filmovima i televizijom ono što me „privlači“.

Kako bi se zvala Vaša autobiografija?

Uopšte me ne zanima moja autobiografija. Napisao sam veoma kratku, vrlo konkretnu – „Imaginarna devojka“. Oporavljao sam se od operacije; trebalo mi je da nešto radim između lekova protiv bolova. Ne bih trošio dobar naslov na autobiografiju.

Kojoj knjizi se divite?

Naravno, ima više od jedne. Volim Dikensa. Volim Melvilovog „Mobi Dika“. Najviše volim romane iz 19. veka, ali uskoče i neki moderniji. Tomas Man, Grejem Grin, Ginter Gras, Garsija Markes.

Koja Vas je knjiga iznenadila, šokirala (prijatno ili ne)?

Ne čitam romane da bih bio „iznenađen“ ili „šokiran“.

Omiljeni lik iz Vaših knjiga?

Dr Larč iz „Tuđih pravila“.

Najmanje omiljeni likovi?

Ako sam ih zadržao u romanu, dopali su mi se.

Šta čitate trenutno?

Radim drugu ruku svog petnaestog romana; ništa trenutno ne čitam.

Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu?

„Je l’ može to malo kraće?“

Razgovarale: Iva Burazor, Nevena Milojević i Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13
Foto: Jane Sobel