Džim Krejs: Želeo sam da „Đavolova ostava“ bude prava gozba

Pre nego što uopšte počnem da odgovaravam na ova pitanja, želim da vas upozorim da nijedan od odgovora neće biti pouzdan. Nemojte mi verovati ni reč. Verovatno verujete da pisci moraju imati najbolji uvid u sopstveni rad, zar ne? Ali, to nije tako (šta god oni tvrdili). Vrlo često čitaoci – a povremeno i kritičari, shvate knjigu mnogo bolje i od samog autora.

Roman koji ne može da se podiči naučenom i promišljenom veštinom autora, najverovatnije neće postići uspeh, naravno, ali ne smemo zaboraviti da je pisanje fikcije u najvećoj meri intuitivna aktivnost. Drugim rečima, pisci moraju da se prepuste neočekivanim, neplaniranim tokovima same priče. A kada se to dogodi, knjiga koju su planirali da napišu postaje potpuno samosvojno stvorenje, prepuno iznenađenja i otpora čak i prema samom piscu. Upravo zbog toga je pisanje, za mene, toliko zabavno – i upravo zbog toga je za mene neiskreno da se pretvaram, kao što mi se čini da se od mene očekuje, na osnovu pitanja koja slede, da je sve ono što se nalazi između korica mojih knjiga posledica mog svesnog i sistematičnog promišljanja.

Pisac je (da upotrebimo jednu od najotrcanijih metafora) samo jedan vešt jedriličar, spretan sa užadima i kormilom, ali ipak podređen ćudima vetra. Ughhh. (Izbacite ovo, moliću!)

Dakle...

„Đavolova ostava“ je izuzetno originalno delo. Šta vas je inspirisalo da napišete ovu knjigu i odakle ste dobili ideje?

Odakle sam dobio ideje? Isto tako biste mogli da postavite pitanje akrobati na žici odakle mu osećaj za ravnotežu. Kada je reč o fikciji poput „Ostave“, trik je u tome da sebe zamislite u maštovitom i eksperimentalnom okruženju gde su mogući svakakvi neobični događaji, a onda pokušate da date odgovor na svaku ideju koja se pojavi. Onog trenutka kada sam odlučio da će tema moje knjige biti hrana, jednostavno sam se trudio da obratim pažnju na sve anegdote i pričice koje bih mogao nekako da uklopim u svoju priču. Nema tu mnogo filozofije. Sve što vam je potrebno je vreme i spremnost na lakomislenu avanturu.

Vaše knjige se međusobno stilski razlikuju. „Đavolova ostava“ predstavlja svojevrstan otklon od jezgrovitog pripovedanja karakterističnog za vaše prethodne knjige. Zbog čega ste se odlučili za ovakav način pisanja?

Učinio mi se prikladnim. Želeo sam da to bude prava gozba. A gozba najčešće podrazumeva veći broj jela. Dakle, osmislio sam „Ostavu“ kao neku vrstu svadbenog doručka ili grčkog predjela sa 64 vrste različitih zalogajčića u ponudi.

Istraživanje smrti je vrlo česta tema u vašim romanima. Šta mislite kako je ova tema predstavljena u knjizi „Đavolova ostava“?

Želeo sam da u ovoj knjizi smrt ostavim po strani. Do trenutka kada sam objavio knjigu „Posle smrti“, već sam dovoljno pisao o smrti (mada, pretpostavljam da neću imati mogućnost da je odložim kada za to dođe vreme). Bilo mi je veoma teško da napišem, a još teže da promovišem taj roman na turnejama. Pretpostavljam da je to zato što sam, iako moj otac nije bio jedan od likova iz ovog romana, uvek osećao bol zbog njegove nasilne smrti 1979, koji bi me obuzeo svaki put kada bih čitao odlomke iz ove knjige u javnosti. Jedne večeri u Portlandu, Oregon, napetost me je konačno savladala i briznuo sam u plač na pozornici (doduše, briznuti u plač na pozornici i nije toliko nerazumno tokom američkih promotivnih turneja – svakog dana drugi aerodrom, drugi grad,  druga publika). Stoga sam odlučio da se okušam u nekoj malo razigranijoj knjizi, u nečemu što će me zabaviti nekih godinu dana pre nego što se ponovo otisnem u neku mračniju temu.

Ali, da, u pravu ste, smrt je ipak jedna od tema koja se povremeno pojavljuje i u „Đavolovoj ostavi“. Ali ima mnogo i seksa i ljubavi i roditeljstva, takođe.

Knjigu završavate jednom izuzetno kratkom pričom. Koji je značaj upravo ovakvog završetka za knjigu „Đavolova ostava“?

To je osmišljeno kao lascivno zadirkivanje koje treba da nas vrati na sam početak, odnosno na (lažni) epigraf knjige. Takođe, to je i najkraća kratka priča na svetu, ali izuzetno opširna ako bismo je uporedili sa najkraćom rečenicom u engleskom jeziku (koja glasi „Idi“ ‒ ukoliko niste znali). Priča, „O, šećeru…“ ima seksualnu konotaciju, naravno, i ja verujem da ona predstavlja svojevrstan vrhunac čitave knjige, jedinog romana na engleskom jeziku koji se završava orgazmom!

Svi likovi u „Đavolovoj ostavi“ su izuzetno jake, jedinstvene ličnosti. Koji je vaš omiljeni lik ili koja je vaša omiljena priča i zašto?

Nikada nisam pročitao ovu knjigu, mada sam upoznat sa njenim sadržajem ‒ ako vam je jasno u čemu je razlika. (Pisci nikada ne mogu da dožive čitalačko iskustvo sa svojim knjigama.) Ali, u svakom slučaju, najviše mi se dopada priča broj 63. u kojoj majka i kćerka dele jedan zalogaj testenine. To je svakako moja najrizičnija priča jer su je neki od čitalaca doživeli kao nastranu i incestuoznu. Ali ona zapravo predstavlja veličanje jedinstvene nežnosti majčinstva. Moj omiljeni lik je ostavljeni muž iz priče broj 23, koji gaji šargarepu.

Koja je vaša omiljena hrana i šta to govori o vama, ako bi se stavilo u kontekst knjige „Đavolova ostava“?

Postoji jedna zabavna igra za posle večere koja bi trebalo da razotkrije tajne vašeg karaktera. Osnovna pretpostavka je da postoje četiri tipa ljudi. Postavlja se pitanje: ukoliko biste ostali nasukani na pustom ostrvu do kraja života, koju od ponuđene hrane biste poneli sa sobom? Pirinač? Hleb? Testeninu? Krompire? Ne mogu da se setim šta je svaki od ponuđenih predloga trebalo da označava, ali znam da sam ja čovek krompira.

Jednom ste ocenili da je fikcija „buržoaska razonoda“, sugerišući da je novinarstvo mnogo važnije zanimanje. Kako na to gledate danas kada vas smatraju „jednom od najsvetlijih tačaka savremene britanske fikcije“?

Nije uopšte važno koliki je značaj mog rada za britansku fikciju – ili za brdski biciklizam u Britaniji, ili bilo šta drugo – novinarstvo će uvek biti od veće važnosti. Prosečna prodaja dnevnih novina u Velikoj Britaniji iznosi 17.3 miliona primeraka. Prosečna prodaja mojih vrednih književnih dela u Velikoj Britaniji – 80 do 150 hiljada. Prema tome, ako želite da utičete na osećanja i mišljenje vaših čitalaca ili da utičete na dnevno-politička zbivanja, jasno je gde treba da oštrite svoje pero.

Da li su ove priče povezane na neki način?

Povezane su na isti način na koji mogu biti povezane pesme na nekom CD-u. Isti glas, isti orkestar, isto poreklo, ali različite melodije.

Da li je neka određena oblast u svetu/Engleskoj poslužila kao inspiracija za veličanstvene predele?

Predeli iz „Đavolove ostave“ su u potpunosti izmišljeni. U tome je draž pisanja. Ali, kada se sve uzme u obzir, okruženje podseća na Mediteran. Ostali moji romani, čija se radnja odvija u priobalju – „Posle smrti“ i „Dar kamena“ – uglavnom su inspirisani Kornvolom i ostrvima iz arhipelaga Sili.
 
Izvor : jim-crace.com
Prevod : Maja Horvat