Laguna - Bukmarker - Džesika Au: Pisanje je prvi korak ka empatiji - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Džesika Au: Pisanje je prvi korak ka empatiji

Roman „Dovoljno hladno za sneg“ pronicljivo je i neuhvatljivo delo koje se uvlači pod kožu i obuzima misli, a u intervjuu za naš časopis autorka Džesika Au otkriva sve tajne njegovog nastanka, kao i podatak da je prva verzija rukopisa nastala na našim prostorima – u Sarajevu.

Pisanje ima moć da ispravno artikuliše mnoga pitanja i dovede do odgovora, i zato je Džesika Au, australijska autorka, upravo izabrala pisanje kao vid izražavanja i predstavljanja svetu. Dok stvara, uživa u poigravanju s očekivanjima čitalaca, voli otvorene završetke i scene u kojima se naizgled ne dešava ništa, a zapravo se dešava sve. Njena posvećenost i talenat su prepoznati, pa je roman „Dovoljno hladno za sneg“, koji čitamo u izdanju Lagune, proglašen literarnim otkrićem godine, te ovenčan priznanjem Novel Prize, koje dodeljuju tri izdavačke kuće (New DirectionsFitzcarraldo Editions – iz Velike Britanije i Giramondo – iz Australije).

Mada je ispisan na svega stotinak stranica, ovaj roman je pun značenja. Suptilno preispituje naše zagonetne odnose sa drugim ljudima i pokušava da dođe do odgovora na pitanje da li ljudi mogu da pronađu zajednički jezik, koje dimenzije sadrže ljubav i koliko imamo prava da istinski upoznamo svet druge osobe.

Džesiku Au neki kritičari nazivaju ženskim Džojsom i Prustom 21. veka, jer „Dovoljno hladno za sneg“ vide kao spoj džojsovskog romana toka svesti i prustovskog asocijativno-meditativnog pristupa. U razgovoru za Bukmarker autorka je prvo otkrila šta je inicijalno želela da ispriča ovim romanom.

„Prva verzija knjige je bila kratka priča o majci i ćerki koje putuju u Tokio, a napisala sam je pre deset godina. Koristeći putovanje majke i ćerke kao bazu, mnoge druge teme o kojima sam razmišljala – kako je biti mlada žena u današnjem svetu ili osećati povezanost sa umetnošću i književnošću bez potrebe da se osećate kao umetnik – pronalazile su svoj put, stvarajući mnoge digresije u sećanju, koje su završile u knjizi. Ne znam da li sam nešto od toga želela da kažem na početku – toliko toga u pisanju je intuitivno – ali gledajući unazad, vidim da je jedno od pokretačkih pitanja u knjizi bilo povezano sa udaljenošću. Relativno je uobičajeno da u porodicama postoje razmimoilaženja koja se tiču klase, obrazovanja, kulture, mesta rođenja i jezika, ličnosti ili karaktera. Ali želela sam da postavim pitanje šta se dešava kada sve to na kraju bude prisutno u jednom odnosu. Postojao je taj jaz, uparen sa činjenicom da deca mogu veoma blisko da poznaju svoje roditelje.“

Do kakvih ste saznanja došli o sebi, ali i svetu koji Vas okružuje, pišući ovu priču?

Umesto da nas bilo gde odvede, pisanje dozvoljava da boravimo u prostorima duže nego što to obično vreme dopušta, i ponekad to provođenje vremena i zadržavanje može biti i oblik katarze, iako ne uvek i izvor promene. Pokušavala sam da razumem kako stvari nastaju i da ih opišem na način blizak meni. Mnogo toga što sam pročitala o dijaspori i daljini nije se poklapalo sa mojim iskustvom: osećaj zbunjenosti i nepotpunosti uparen sa bliskošću i nostalgijom. Tako da sam pokušala da definišem, a ne da budem definisana, da pomirim svoj unutrašnji svet sa spoljašnjim. Ako sam nešto naučila, to je da iskustvo migracije, iako se može percipirati kao fragmentirano i diskontinuirano, i na njega se nekada gledalo prezrivo, zapravo može biti bogato iskustvo, tema u književnosti.

Ko su majka i ćerka iz Vaše priče? Zašto Vam je bilo važno da kroz roman bez određene radnje, to jest roman atmosfere ispričate njihovu priču?

To su likovi koji, u različitim periodima, predstavljaju delove mene, moje porodice i delove pitanja o životu i književnosti. U zapletu to nisam uvek mogla da napišem, jer na neki način ne osećam da se život tako dešava. Ili, bolje rečeno, ako se i dogodi nešto dramatično, onda je to često isprekidano dosadom, svakodnevnim zadacima ili neobičnim mislima. I obrnuto, u životu se sitnice koje zaista utiču na nas događaju u malim, skoro neizrecivim trenucima, koje duboko osećamo, ali kojih nismo uvek svesni. Ne možemo uvek da ih raščlanimo u trenutku u kome se dešavaju, ali vraćaju nam se kasnije.



Koliko imamo prava da istinski upoznamo unutrašnji svet druge osobe, pa čak i kad su u pitanju naši najbliži, jedno je od ključnih pitanja Vaše knjige. Do kakvog ste odgovora došli nakon pisanja?

Možda bih pitanje pre formulisala ovako: možemo li zaista poznavati unutrašnji svet drugih? Mislim da je nemoguće zaista poznavati drugoga i sebe, delimično zato što ništa nije fiksno ni jedinstveno. Ipak, još postoji nešto vredno truda. Pisanje, a i čitanje, zaista je čin razumevanja i stoga je možda prvi korak ka empatiji. To je najbliže što možemo da se nadamo da ćemo dopreti do svesti nekog drugog.

Brojna druga pitanja otvarate ovom knjigom – pitanje identiteta, bliskosti, razlike među generacijama, razlike u poreklu... Koliko Vam je bilo teško da sve to uklopite u priču?

Više je bilo produktivno nego teško jer sam osećala da su sve te stvari međusobno povezane i da govore jedna o drugoj. I u tom smislu ne bih mogla da stavim jednu naspram druge. Reči kao što su „identitet“ ili „pripadanje“, ili „dom“ mogle bi biti korisne u određenom kontekstu, ali one su takođe velike, apstraktne imenice koje nužno ne prenose ili obuhvataju složenost, ili nijanse jednostavnog postojanja u svetu. Dakle, ko je narator kao žena, njena iskustva i obrazovanje, duboko su povezani sa pitanjima porodice i porekla. Na primer, u jednoj digresiji naratorka se priseća svog vremena na univerzitetu, proučavanja grčkih klasika, što je mesto u koje je ušla delimično zahvaljujući majčinom poslu. To je na neki način prosvetljujuće, vitalno mesto. Oslobađa nešto u njoj. S druge strane, njeno znanje ima svoju cenu, jer tokom studija filozofije, kritike i teorije iznenada razume svoju majku kao ličnost u istoriji i shvata uticaj kolonijalnog razmišljanja, kućnog posla i majčinstva. A to je povezano sa razumevanjem patnje njene majke.

Vrlo je upečatljiv naslov romana. Kako ste se odlučili za njega?

Nisam imala naslov skoro do samog kraja pisanja. Jedan radni naslov bio je „Zajednički jezik“, koji je uzet od pesnikinje Adrijen Rič i njenog dela „San o zajedničkom jeziku“, koje izražava želju za vezom između majke i ćerke, kao i nemogućnost te veze. Kod naslova „Dovoljno hladno za sneg“ dopalo mi se što je apstraktan, nedovršen – mogao bi biti i fragment i pitanje, koje se odnosi i na vreme i na mesto. Dopao mi se i vremenski element – sneg dolazi samo kada se steknu uslovi za njega, a kada dođe, može biti lep, skoro magičan, ali će nestati. I to je jedno od samo nekoliko pitanja koje u knjizi postavlja majka.

Kako ste doživeli nagradu Novel Prize? Šta ona znači za Vas, a šta za knjigu?

Bio je to šok, ali i velika čast. Dugo se divim trima izdavačima koji su mi nagradu dodelili. Bio je san i privilegija dobiti šansu za rad s njima i pokazalo se kao divno iskustvo: ljubazno, promišljeno i stimulativno. Priznanje Novel Prize knjizi je otvorilo mogućnosti koje nikada ne bi imala, kao što je šansa da bude prevedena kod izdavača kao što je Laguna. Istovremeno, život se nastavlja veoma obično izvan svega toga.

Prikaz odnosa između života i umetnosti takođe je važan za roman. Šta je za Vas umetnost?

Ponekad je to način da ostanete u dodiru sa nekim raspoloženjem ili osećanjem, da se podsetite kako da ostanete izvan briga o kapitalizmu i radu. To se ne događa uvek, ali je nešto što pokušavam da pronađem. Pišući roman, bila sam zainteresovana i za ideju da umetnost pokušava da prikaže život, dok istovremeno život pokušavamo da shvatimo kroz umetnost – taj kružni, rekurzivni odnos. Na sličan način sam razmišljala i o ekfrazi i metaforičkom razmišljanju. Zašto nam se čini da nam je potrebna „treća stvar“, bilo da je to ples, muzika, slikanje, ili roman, da pokušamo nešto da razumemo? Čini mi se da u životu postoji nešto što je složeno i neartikulisano i da je možda jedini način da se približite istini života taj da o njoj pišete izokola, ili da sve posmatrate iskosa.

Iz jednog intervjua saznali smo da ste jedno vreme živeli i na Balkanu, u Sarajevu. Kakve utiske nosite iz tog grada, kako je život tamo uticao na Vas i Vaše stvaranje?

Putovala sam Evropom oko devet meseci, od čega sam tri meseca provela u Sarajevu. Tamo sam doživela zaista neverovatne trenutke – dolina, reka, okolne planine, slušanje poziva na molitvu uveče, radnje, arhitektura, burek i sok od nara... Mislim da je to povezano sa lepotom grada, kao i sa osećajem mladosti i putovanja. Odatle smo putovali u Beograd, Zagreb, Dubrovnik, Budimpeštu i u mnoga druga mesta. Ali u Sarajevu sam prvi put napisala kratku priču koja je bila najranija verzija romana „Dovoljno hladno za sneg“.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 24


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
najbolje knjige po najboljim cenama počinje akcija 3 za 999  laguna knjige Najbolje knjige po najboljim cenama! Počinje akcija „3 za 999“
02.02.2023.
Omiljena akcija svih knjigoljubaca „3 za 999“ počinje u sredu 1. februara i traje do 28. februara u svim knjižarama Delfi, kao i na sajtovima delfi.rs i laguna.rs. Sjajni naslovi domaće i svets...
više
prožimanje elemenata mitološkog i religijskog u romanima dejana stojiljkovića laguna knjige Prožimanje elemenata mitološkog i religijskog u romanima Dejana Stojiljkovića
02.02.2023.
Romani Dejana Stojiljkovića predstavljaju svojevrsnu novinu na savremenoj književnoj sceni. Po svojoj tematici spadaju u žanrovsku književnost, ali su se stilom i dinamikom pripovedanja izdvojili i pr...
više
jasenka lalović moje knjige skroman su pomen za one nikad pomenute 2 deo laguna knjige Jasenka Lalović: Moje knjige skroman su pomen za one nikad pomenute – 2. deo
02.02.2023.
U tri izuzetno čitana romana („S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulja“) Jasenka Lalović je vjerodostojno opisala i način života i psihologiju, ali i one uzvišene uzuse kojim je ...
više
portret jednog romana henri džejms i nastanak jednog remek dela laguna knjige Portret jednog romana: Henri Džejms i nastanak jednog remek-dela
02.02.2023.
„Portret jedne dame“ (1881), veličanstveno i čovečno remek-delo Henrija Džejmsa koje govori o vatrenoj mladoj Amerikanki suočenom sa svojom sudbinom, često se nalazi na listi najomiljenijih knjiga mno...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.