„Džentlmen u Moskvi“ – roman dostojan velikih dela ruske književnosti

Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski, i njihova čuvena četiri romana – „Rat i mir“, „Ana Karenjina“, „Zločin i kazna“ i „Braća Karamazovi“ – u kojima su sažete najvažnije karakteristike ove književne forme, bili su i ostali alfa i omega savremenog romana. U njima pronalazimo savršene primere istorijske fikcije, studija karaktera i psihološkog realizma, i svi kasnije napisani romani im duguju ponešto. (Anton Čehov i Nikolaj Gogolj drže vrlo slične pozicije kad je reč o kratkim pričama.)

Uprkos tome, malo je savremenih pisaca koji ih navode kao direktan izvor inspiracije. U književnoj fikciji postoji veliki broj romana u kojima je prikazano društvo u vreme velikih istorijskih promena – što je osnova romana „Rat i mir“ – ali niko ne piše „ruski roman“, kako bi se to popularno reklo. Zapravo, niko nije pisao. Do sad.

Roman „Džentlmen u Moskvi“, Ejmora Toulsa je mala knjiga epskih razmera, dostojna jednog Tolstoja. U njoj je prikazana država u neprestanim prevratima koji se događaju tokom nekoliko decenija – od pada carske Rusije i boljševičke revolucije, preko uspona SSSR-a, perioda u kojem je u ovoj državi ispravljena jedna od najvećih istorijskih nepravdi, da bi iz toga nastalo nešto još gore – i sve to pratimo iz ograničene perspektive jednog čoveka.

Džentlmen iz naslova knjige je Aleksandar Rostov, uvaženi grof i „nepokolebljivi aristokrata“ koji je 1922. osuđen zbog svoje političke poezije (i čestih dvoboja) na doživotnu kaznu kućnog  pritvora u moskovskom hotelu „Metropol“. Poput junaka iz romana „Forever“ („Zauvek“), autora Pita Hamila – čoveka koji ostaje besmrtan jedino ukoliko ne napušta ostrvo Menhetn – grof je zatočeni svedok istorijskih dešavanja, blizak događanjima, ali ne i učesnik. Više od 30 godina, grof sa svog prozora, gotovo na korak od Kremlja, posmatra kako svet u kojem je rođen nestaje, pada u zaborav i odumire. Ali, on se i dalje drži rituala stare elite, živi po kodeksu ponašanja koji je deo njegove prirode i u koji veruje čitavim svojim bićem. Kada Rostov večera sa jednim sovjetskim pukovnikom, on navodi niz razloga zbog kojih ovaj oficir nije džentlmen: „Pošto ste domaćin, savršeno je prikladno da se prihvatite pribora za serviranje. Ali džentlmen bi prvo poslužio svog gosta, pa onda servirao sebi.“ Roman „Džentlmen u Moskvi“ je najubedljiviji pozitivan prikaz aristokratije još od romana „Leopard“, Đuzepea Tomazija di Lampeduze.

Grofa upoznajemo prvenstveno preko njegovog odnosa sa ženama – devojčicom koja takođe živi u hotelu i koja neočekivano postaje njegova prijateljica i učenica; nekada glamuroznom zvezdom nemih fimova osuđenom na seksualne odnose sa režiserima zarad sitnih uloga u propagandnim filmovima; i trećom čiju je priču najbolje da sami otkrijete. Nešto najbliže ljubavnoj priči je sporedan zaplet, prikazan sa svim obzirima i taktom karakterističnim za taj period, ali za neke čitaoce ovaj roman može da predstavlja izuzetno romantično štivo. Ima nečega uzbudljivog u grofovom častoljublju, zbog kojeg neizbežno donosi odluke koje inače ne bi doneo. Mnogi će poželeti da se i sami nađu i žive u tom luksuznom svetu koji je prikazan u ovom delu.

Deo dramatičnosti ovog dela leži u samom okruženju, ali mnogo toga je posledica autorovog osećaja za elegantne detalje. Čulo ukusa je nedovoljno eksploatisano u književnosti, ali u ovoj knjizi kuhinja i hrana predstavljaju vrlo važan motiv i temu. Ne samo da se u restoranu hotela „Metropol“ sklapaju i raskidaju savezi od ključnog značaja, već su i previranja u istoriji Rusije izražena hranom: čin buntovništva podrazumeva krađu krijumčarene robe kako bi se skuvao bujabes – francuska riblja čorba, dok se čin cenzure – iznenada prikazan sa neočekivanom snagom – odnosi na čuvenu opsednutost ruskih seljaka stranim vrstama hleba. Prva muka koju je država zadala grofu bila je kada su sa boca iz vinskog podruma skinute etikete, zbog čega mu je nametnut komunistički izbor između anonimnog crnog i anonimnog belog vina.

Kroz čitav roman autor uspeva da dočara živopisnost i iskričavost slične penušavom vinu koje njegovi junaci neprestano pijuckaju – što je zaista impresivno postignuće s obzirom na dužinu knjige i manjak sveobuhvatnog pripovedanja. On uspeva da prepozna i mudrost u sovjetskoj birokratiji – na primer, kada Staljin odluči da je država pod rizikom da ih shvate kao suviše stroge i preozbiljne zbog načina oblačenja, a zatim naredi da se ponovo obeležavaju Božićni praznici i da se uvede šik, gradsko, moderno odevanje. (Kad je reč o vinu, naglašava se da su stara vina bolja; jedini rizik pred kojim se grof nalazi je da mu se ne dopadne obrok.) Na marginama dela Touls se poigrava idejom „ruskog romana“ kao žanra; u jednom momentu, on navodi da se likovi u takvim delima uvek oslovljavaju brojnim imenima i titulama, sa fusnotom koja čitaoca uverava da se upravo pomenuta osoba neće ponovo pojavljivati, te je stoga nepotrebno pamtiti njegove brojne titule.

Za neke ovakav pristup može da deluje neozbiljno, posebno kada se uzme u obzir da je knjiga zasnovana na istorijskim činjenicama; mada, o Drugom svetskom ratu ima manje detalja nego što je možda očekivano. Ali ključna namera autora može da se pronađe u jednoj usputnoj grofovoj misli koja mu prođe kroz glavu kada ga obaveštavaju o nekoj sumnjivoj osobi u hotelskom lobiju: „Možda je to baš ona vrsta živopisnog incidenta kakav jedan internacionalan hotel treba da ima kao deo svoje reputacije.“ Roman „Džentlmen u Moskvi“ obiluje ovakvim predanjima – pričama, dramom i elegancijom kojima su te daleke, stare evropske prestonice oduvek odisale. Imati takvu potku za prikaz veličanstvenih emocija  samo potvrđuje ono što je Tolstoj mnogo puta dokazao: neke stvari nikada ne izlaze iz mode.

Autor: Rajan Vlastelika
Izvor: aux.avclub.com
Prevod: Maja Horvat