Dušan Kovačević: Vreme potpisuje vrednost našeg rada

Sa Dušanom Kovačevićem, najznačajnijim savremenim srpskim dramskim piscem, koji je uz to i romansijer, scenarista, pozorišni i filmski reditelj, razgovarali smo krajem prošle godine, na manifestaciji Noć knjige, gde je posle dužeg vremena potpisivao čitaocima svoje knjige. Koliko su se uželeli druženja sa omiljenim piscem, dokaz je i činjenica da je potpisivanje trajalo mnogo duže od predviđenih pola sata jer je red onih koji su želeli da dobiju potpis bio nepregledan.



S autorom kultnih umetničkih dela, koja su obeležila svet filma, pozorišta i književnosti, razgovarali smo, između ostalog, o novom filmu „Nije loše biti čovek“, koji je uradio po motivima svoje drame „Kumovi“, o tome koliko mu je važna pesnička autobiografija „Ja to tamo pevam“, a otkrio nam je i šta od knjiga traži kao čitalac i kako svoje unučiće uvodi u svet pisane reči.

Kakvi su Vam utisci posle premijere filma „Nije loše biti čovek“, na koju se čekalo nekoliko godina? I kako danas sa godinama i iskustvom koje imate gledate na svaki novi uspeh?

Publika je lepo reagovala i prihvatila film, što bi se narodski reklo, oberučke, tako da je autorska ekipa veoma zadovoljna. Bili smo baš srećni jer smo u radu i u čekanju zbog ovog čuda koje nas je zadesilo proveli tri godine u iščekivanju premijere. Film sad ima nezavisan život. U bioskopima je, pa ide u zemlje iz okruženja, pa u inostranstvo, a mi ćemo ga pratiti. Svaka premijera je uzbuđenje na svoj način, ali, iskreno da vam kažem, pošto sam vrlo dugo u ovom poslu, kad bi me sad neko pitao koje godine je bila premijera neke pozorišne predstave ili filma, morao bih da razmislim. Hoću da kažem da ono što valja i što je trajno – to ostaje. Vreme potpisuje drugi put vrednost onoga što ste radili, a ako vreme ne potpiše, onda je to nešto što je samo deo vašeg posla. Ja sam imao sreće da je nekoliko filmova i pozorišnih komada koje sam pisao aktuelno i danas, tako da se nadam da će ovaj film biti trajniji od dnevnog ili mesečnog repertoara.

Scenario za film rađen je prema Vašem dramskom tekstu „Kumovi“. Šta je poruka ove drame, pa onda i filma? Zašto nije loše biti čovek?

To je u suštini triler priča sa elementima socijalne drame i slika je i prilika našeg života, s tim što nisam veliki ljubitelj dokumentarnog pristupa ni literaturi ni u filmu, iako volim dokumentarni film. Uvek pokušavam da napravim drugi i treći plan i da na neki način stilizujem svoje priče da budu malo renesansne i da imaju nekoliko elemenata. I ovaj film ima tri-četiri nivoa. Prvi nivo je socijalna drama, drugi je triler priča, a onda ide paranormalna priča iznad koje je veliki znak pitanja da li je moguća. I ta igra između mogućeg i nemogućeg je moj rukopis u svemu što sam radio.

U svakom Vašem dramskom tekstu ima mnogo duhovitosti, ali se iza te duhovitosti krije i velika tuga. Da li je to zato što ste svoja dela pisali iz straha i užasa?

Imao sam zdravstvene probleme u ranom detinjstvu i to je na mene ostavilo dubok trag, tako da sam se praktično ceo život lečio od potisnutih, podsvesnih strahova ili zebnji, znakova pitanja. Literatura jeste lekovita, i kad je pišete i kad je čitate. Ona je jedna vrsta psihoterapije i za onoga ko čita, a pogotovo za onoga ko piše. Ima mnogo ljudi koji jednostavno imaju potrebu da nešto ispišu i da se oslobode nekakvog problema. Druga je priča da li će to u profesionalnom smislu dosegnuti visoke umetničke standarde. U svakom slučaju, skoro svi ljudi ponekad sednu i za svoju dušu napišu poneku stranu, poneku priču, poneku ispovest. S te strane, pisanje je oblik i narodnog i umetničkog leka.

Koje Vaše delo Vam je donelo oslobođenje?

Moj prvi komad su „Maratonci“ – to je početak i otvaranje vrata mom budućem radu koji predstavlja „obračun“ sa tim strahovima koje sam imao i oslobađanje je od nestajanja jer kada sam imao te probleme, bilo je neizvesno da li ću uopšte preživeti. Zato sam u „Maratoncima“ napravio jednu vrstu podsmeha i oslobađanja od straha. Kasnije ću to ponoviti u više pozorišnih komada i filmova, pa čak i „Nije loše biti čovek“ je priča o tome.

Kroz zbirku „Ja to tamo pevam“ upoznali smo Vas i kao pesnika. Kako je za Vas izgledalo prikupljanje materijala za tu zbirku i putovanje kroz pola veka Vašeg stvaralaštva?

Poeziju nikad nisam pisao sa namerom da se njome bavim primarno, ali uvek sam za svoju dušu ispisivao povremeno neku pesmu koja mi je bila potrebna, kao što su neke pesme bile potrebne Jelenčetu iz „Radovana“, piscu pesama amateru, ljubitelju poezije koga Radovan maltretira. Zbirka je nastala od tih rasutih pesama koje je kao napisao taj pesnik, zatim od songova u filmu „Ko to tamo peva“, ali i iz ostalih filmova i pozorišnih komada, iz novinskih priloga koje sam pisao povodom sećanja na neke drage ljude. Pošto se tokom pandemije pojavio takozvani višak vremena, seo sam i prelistao sve fascikle, časopise i sabrao ono što sam našao u knjigu „Ja to tamo pevam“, kao asocijaciju na film u kome se ti songovi pevaju. Posebno mi je drago što sam na jednom mestu sabrao taj svoj rad i sad bi trebalo da se pojavi četvrto izdanje sa pesmama koje sam naknadno pronašao.

Kroz kakve ste emocije ponovo prošli prikupljajući pesme koje će ući u zbirku?

Prošao sam kroz vrlo sentimentalan period, pošto sam se prisetio događaja od pre pola veka kada sam još bio student na Akademiji, pa silnih poslova, radova sa stotinama ljudi. Imao sam i sreću i mogućnost da mi prijatelji budu najveći glumci, najveći pisci, da se s njima družim i provedem mnoge godine. Nažalost, većine njih više nema, tako da je ta knjiga posveta i sećanje i na te ljude.

Šta kao čitalac danas tražite u knjigama?

Tražim dobru priču, i u knjigama i u filmu. I zahtevam od sebe da, ako je moguće, pišem vrlo čvrstu, koherentnu priču. To je osnovni razlog zašto ne pišem mnogo, jer dok dođem do dobre priče, treba mi ozbiljno vreme.

Na kojoj literaturi odrastaju Vaši unuci?

Sticajem okolnosti imamo veliku biblioteku u kući, pošto sam se ozbiljno bavio čitanjem. Oni sami odlučuju – imaju jedan deo za godine kad budu studenti, kad budu odrasli, a sad dok su mali, čitaju ono što se zove dečja literatura. Od njih četvoro dvoje baš voli da čita. Nažalost, kompjuteri i ovo što je danas zabava dece i odraslih oduzima im vreme, ali mi se trudimo da zavole knjige.

Kada Vas budući pisci pitaju za savet, šta je prvo što im kažete?

Da se tim poslom bave ozbiljno. Jedno vreme sam predavao filmski scenario na fakultetu i pričao sam studentima da je pisanje priča ozbiljan i temeljan posao i zahteva veoma pažljiv i dug rad. Vrlo je retko, skoro nemoguće, u jednom dahu napisati dobru priču, scenario ili knjigu. Možda se dešavalo, ali meni je uvek potrebno pet, šest ili više verzija da napišem jer za mene je to kao gradnja kuće – prvo izvodite grube, pa onda fine radove i radite dok slika ne bude kompletna i dok ne budete mogli da kažete da sad dalje ne znate više ništa o tome jer ste toj priči dali sve, pa ćete u nekoj drugoj pisati o nečemu drugom. Moj osnovni zahtev je bio da taj posao urade što je moguće bolje i čvršće.

Kad završite jedan posao – a to je sada film „Nije loše biti čovek“, ne razmišljate o tom uspehu, već odmah razmišljate o narednom delu koje ćete pisati ili snimati. O čemu sada mislite? Na čemu radite?

Nikad nisam odlučivao u trenutku šta ću raditi. Imam fascikle u koje skupljam razne ideje, priče, skice, crtice i beleške koje su mi zanimljive za neke buduće poslove. Ne znam da li će to biti knjiga, film ili pozorišni komad, ali od tih desetak beležaka ili sinopsisa tokom vremena će se izdvojiti jedan, koji će za mene postati obavezujući. U ovom trenutku ne razmišljam mnogo jer privodim kraju sabiranje priča i knjiga, tako da ću odlučiti tek kad prođe ceo taj posao.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 15