Duhovna hrana i sloboda u romanu „Hleb i strah“

Ima knjiga o kojima se, iz ovog ili onog razloga, mnogo više govori nego što su zaista pročitane, a roman „Hleb i strah“ godinama je pominjan prvenstveno zbog odluke pisca Milisava Savića da vrati Ninovu nagradu nakon što je baš u Ninu pročitao negativnu kritiku svog dela.

Stoga će novo izdanje romana „Hleb i strah“ (Laguna, Beograd 2019) ne samo podsetiti publiku na piščev gest iz 1992, nego će pružiti mogućnost čitaocima da se i suštinski upoznaju sa Savićevim delom, ali i da vide zbog čega ovaj roman u datom trenutku nije bio ocenjen pozitivno od strane svih književnih kritičara.

Kad danas imamo u rukama „Hleb i strah“, ne možemo a da se ne zapitamo kako su publika i kritika reagovale 1991. godine čitajući o komunističkim odmazdama nad političkim protivnicima, o hapšenjima zbog običnih viceva, o studentima koji nisu poverovali u Titova obećanja 1968, o Studentskom gradu kao leglu bluda, o detinjstvu i mladosti u totalitarizmu gde je čovek zaista spreman na sve iz straha da ne izgubi svoj hleb – a opet, jasno nam je da su u vreme pojave Savićevog romana već bile pale mnoge stege u književnosti i da pisati negativno o Titovoj epohi nije tada bilo nikakav veliki šok, tim pre što je možda najveća barijera probijena još 1981, o čemu Savić takođe govori u jednom segmentu romana.

Ipak, nešto drugo bi moglo izazvati mnogo veće čuđenje, čak i danas, a to je forma romana, jer niti je ovo delo romaneskno u klasičnom smislu, niti je fabula sačinjena na konvencionalan način, nego se „Hleb i strah“ slobodno mogu tretirati kao zbirka raznih priča koje zajedno čine jedan roman, ali roman protkan književnoteorijskom esejistikom, koja je tu u svrsi podizanja banalnih događaja i razmišljanja na jedan viši nivo, koliko god to na početku delovalo nemoguće.

Mnogi će se zapitati otkud se u priču o lažnim ljubavnim pismima upliće putovanje jedne književnice kroz Jugoslaviju, otkud se u priču o neplaniranom izletu jednog pisca na Pešteru upliće delo Konstantina Porfirogenita, otkud se u priču o školskom drugu koji ucenjuje upliću memoari knjaževog berberina – ali, upravo nam na taj način Savić pokazuje da život i literatura nisu samo zbir ofucanih normi i klišea, jer koliko god da se nešto ponavlja, da se iznova proživljava i iznova čita, svaki naredni put se može naći novi smisao.

Odrastavši u sredini gde je vraćanje neiscepane knjige stvaralo kod bibliotekara sumnju da je knjiga uopšte pročitana, a kao stvaralac se afirmišući u atmosferi straha od pominjanja vođinog imena, pisac ipak uspeva da prođe jednu katarzu i da sagleda život iz svakog ugla, preplićući u poglavljima vreme kad je bio dete, kad je bio student, kad je već bio priznati književnik, kad je bio u braku – i u tome se ogleda još jedna nekonvencionalnost romana, što radnja ne teče hronološki niti se događaji nižu uzročno-posledično, nego onako kako piscu iskrsnu u sećanju, onako kako on sâm želi da ih ispriča, a ne kako bismo mi želeli da ih pročitamo.

Pišući o svom stvaralaštvu i prožimajući pripovedanje svojevrsnim književnoteorijskim reminiscencijama, pisac otkriva i svoj umetnički razvoj, zadirući u tajne sopstvene inspiracije, što ponekad preti da pređe u nepotrebno teoretisanje, pa i da se previše razotkrije postupak nastanka romana, ali čitalac opet ne može a da ne bude prijatno iznenađen tolikom iskrenošću nasuprot knjigama gde je navikao da nailazi na autorovu ozbilnjost i gordost čak i kad za to nema preke potrebe.

Varirajući između opšteg straha, koji ni njega nije zaobišao, i prejake želje da na sudskom procesu progovori umesto optuženog pesnika, pisac ipak veruje u večitu umetnost i neponovljiv život, u smisao traganja za savršenim poetskim oblikom, u priču kroz koju će jedino moći da žive oni kojih fizički više nema – a neka je i samo to bila svrha ovog romana, to je opet veliki poduhvat, jer da nije, onda bi svako uspeo da u pisanu reč pretoči ono što je godinama proživljavao i što se većini čini kao banalnost nedostojna književnog dela.

Roman „Hleb i strah“ satkan je upravo na piščevoj veri, ali i na kontrastima koji mu neprestano bude sumnju, jer i dok za novac sastavlja tuđa ljubavna pisma, on se ne odriče svojih ideala i svoje duhovnosti, a dok sa izvesnom pomirljivošću piše o vremenu kad je jedna pogrešna reč vodila u zatvor, pisac se ne odriče želje za slobodom.

Možda je roman „Hleb i strah“ danas potrebniji nego kad se prvi put pojavio iz štampe, jer dovoljno je pogledati naslov i shvatiti koliko je iz straha od gubitka hleba čovek spreman da svesno izgubi svoju duhovnu hranu i slobodu.

A da ne mora uvek biti tako, pokazaće nam stranice ovog romana.

Autor: Dušan Milijić