Duelovanje: „Nema druge“

U ovoj epizodi „Duelovanja“ Nataša i Srbijana ukrstile su mišljenja o knjizi „Nema druge“ autorke Jele Krečič. (PAŽNJA: delovi osvrta sadrže spojlerčiće!)

Za koga je ova knjiga?

Nataša: Ovaj roman bih preporučila svima koji žele da osete dašak leta u Ljubljani, mrvicu čiklit magije, onima kojima se čita pitko, ali ne i plitko štivo, a mogao bi da bude zanimljiv i onima koji su s vremena na vreme jugonostalgični. Zanima vas kako preboleti težak raskid naizgled savršene veze? Matjaž će vam pokazati.

Srbijana: Slažem se sa Natašom, samo bih dodala da je ovo knjiga za sve one koji žele sa određene distance da razotkriju sva ona emocionalna trvenja koja smo svi mi nekada iskusili, ali ih možda nismo definisali tako upečatljivo kao što to čini Jela Krečić oblikujući svoje junake.

Dakle, ukoliko želite da prisustvujete jednoj psihološkoj proceni različitih karakternih osobina jednog lika koji je povezan sa mnoštvom drugih i drugačijih, a među kojima su brojnije žene, a da se ne opečete stičući različita iskustva kada su međuljudski odnosi u pitanju, onda je ovo prava knjiga za vas.

Moj globalni utisak o radnji?

Nataša: Ne mogu da kažem da knjiga ima radnju kao takvu. Iako su događaji linearno pripovedani i prate Matjaža u njegovoj epopeji da preboli bivšu devojku, tako što će biti sa što više žena i devojaka iz bliže i dalje okoline, radnja nam stalno klizi iz ruku. U jednom trenutku šetate sa Matjaževim društvom pored Ljubljanice, u drugom idete u Jajce sa zagriženim poštovaocima bivše nam države, sledećeg ste učesnik slovenačkog venčanja u Hrvatskoj a da ste zapravo sve vreme u jednom mestu – u Matjažovim cipelama i trudite se da zaboravite bivšu devojku ili da je naterate da vam se vrati.

Srbijana: Da, smatram da knjiga nema baš zaokruženu celinu da bi se stekao globalni utisak. Da li zbog propratnih okolnosti u kojima sam čitala ovu knjigu ili zbog poistovećivanja i zadiranja u psihološku procenu svih likova koji su zaista toliko uverljivo predstavljeni, ali čitajući ovu knjigu, stekla sam dva oprečna utiska. Prvo mi se sve više činilo da poznajem Matjaža i svim porama svog bića doživljavam tu njegovu ženskarošku prirodu, njegov liberalni odnos prema životu, neposrednost u konverzaciji, dopadljiv smisao za humor, sve vreme sam se osmehivala, dok mi je u nekim momentima smetalo kako ga je tako neobavezno i ravnodušno autorka stavljala pred svršen čin, nekako neuverljivo i nehumano, poput loše filmske glume, baš onda kada bi svaki muškarac poludeo, nekoga nokautirao, osećajući se ugroženim i poniženim.

Moj utisak o završetku knjige?

Nataša: Rekla bih da prva polovina knjige nikako nije nagoveštavala onakav kraj, ali mi je drago što je baš takav kakav jeste.

Srbijana: Završetak knjige je apsolutno opravdao naslov samog romana. U samom izlaganju glavnog junaka na kraju knjige, koji je nakon brojnih iskustava sa ženama došao do saznanja da za dobar odnos nema pravila. Uprkos očekivanju da će Matjaž ipak svoj život nastaviti sa Sarom, na kraju je napravio totalno neočekivani izbor. Brigita koju smo nakon prvog pokušaja ljubavne afere otpisali kao potencijalnu devojku, zbog drugačijih interesovanja, autorka ponovo uvlači u priču, postaje centralni lik u romanu i od krajnje diferentnih i feminističkih crta njen lik u drugom delu romana biva podvrgnut totalnoj transformaciji. U tim zaokretima pri opisivanju likova i stavljanja Matjaža pred različita životna iskušenja zapravo je sve vreme sakrivena osnovna poruka romana. NEMA DRUGE, u životu je baš onako kako najmanje očekujemo.

Šta mi se dopalo?

Nataša: Najviše mi se dopao način na koji je autorka razrešila zapetljanciju između Matjaža i Sare, njegove bivše devojke (ne smem ništa više da kažem da ne bude spojlera‍). U nekim trenucima sam se naglas smejala, pa tako slobodno mogu da kažem da je humor jedan od najkvalitetnijih sastojaka ove knjige. I da – nakon čitanja ove knjige Ljubljana se definitivno popela na spisku destinacija koje želim da posetim – sa toliko je ljubavi i žara opisana.

Srbijana: Oduševljena sam karakterizacijom likova. Likovi su toliko verno predstavljeni da stičete utisak da se radnja odvija tik do vas i da ste njen neposredni akter. Sjajno su opisani predeli, i sama sam se zainteresovala za posetu Ljubljani. Nataša, hajdemo zajedno da obiđemo sve te barove i osetimo taj noćni život u koji je smešten Matjaž sa svojom neobičnom ekipom dok ispijaju pivo Laško i vode sve te razgovore. Dopao mi se glavni junak, opisan je sa takvom neposrednošću, autorka ga je učinila dopadljivim, jednim od onih likova koji je omiljen u društvu, ali i među ženama, dok je sa druge strane nepretenciozan, samosvestan. Dijalozi su takođe sjajni, smenjivanje likova i vraćanje pojedinih likova u radnju nakon duže pauze pomažu čitaocu da procesuira radnju, da ih psihološki analizira i objedini, jer je likova zaista mnogo. Tom zaokruživanju radnje posebno je doprineo motiv ispovednog tona kroz pomalo komičan dijalog Matjaža i sveštenika.

Šta mi se nije dopalo?

Nataša: Način na koji se autorka trudi da u svaku poru svoje knjige uplete koliko ona mnogo zna, jer sve to nikako nije u saglasju sa temom knjige. Previše „filozofiranja“ za moj ukus… Ne, nije to. Problem je u tome što sve vreme hoće da nam pokaže koliko je pametna, navodeći kul knjige, muziku, umetnike… a time često ispadne iz stilskog koloseka, pa vam se učini da malo čitate čiklit, a već u sledećem pasusu traktat o filozofiji ili sociologiji. To je moglo/moralo biti mnogo iznijansiranije.

Srbijana: Taj momenat razrešavanja zapetljancije između Matjaža i Sare, o kojem Nataša piše, najmanje mi se dopao, nekako me je u trenutku iznervirao. Prvo na dve stotine stranica oplakujemo sudbinu glavnog junaka koji pokušava u svakoj ljubavnoj aferi da preboli i zaboravi Saru, prijatelja Aleksandra, kojeg sam doživela kao svoju drugaricu, sve vreme smara istovetnim žalopojkama i svojom „nesrećnom sudbinom“, da bi onda kada posle godinu dana provede noć sa svojom nikad neprežaljenom ljubavlju shvatio da je ipak naučio da živi bez nje. Zli udes sudbine, šta li?!! Tragička krivica! Nije nego… Takođe mi se nije dopalo što autorka koristi metod ličnog promovisanja, Matjažu je pored svih knjiga ovoga sveta koje bi čitao na plaži morala da dodeli baš svoju, komercijalno suviše.

Moj utisak o glavnom junaku?

Nataša: Dopao mi se Matjaž. Kako sam se približavala kraju, sve više mi se dopadao. Jela Krečič je vešto napisala njegovu priču i, što je najvažnije, svako će u njemu prepoznati barem jednog Matjaža iz svog okruženja. Ne mogu da kažem da opravdavam njegovo ponašanje u određenim situacijama, ali ga u potpunosti razumem, jer svako od nas se na svoj način nosi sa raskidom. Moram da ponovim – sviđa mi se kraj koji mu je autorka dodelila.

Srbijana: S obzirom na to da sve vreme pišem o Matjažu, mogu sa neprikrivenim uverenjem reći da razumem sve te žene iz romana koje su dozvolile da ih osvoji. Uverljivo dočaran, opipljiv, nenametljiv, neposredan, duhovit, slobodouman, a opet tako emotivan, zaštitnički nastrojen, svestran. Naravno da me je iznervirao u toj kliše sceni kada okončava svoju romansiranu odiseju sa Sarom i kada je tako krajnje neosetno prešao preko afere sa Stelom i bio deo afere sa Melitom i Nadom, to je bilo zaista previše holivudski i čiklit za jedan ovakav roman.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film?

Nataša: Da, ova knjiga bi i te kako mogla da postane film, i to urnebesna komedija (možda sa poukom na kraju). Scene u knjizi su izuzetno filmične, i vi sve vreme imate utisak da zajedno sa likovima šetate svim onim delovima Ljubljane koje Jela Krečič vešto upliće u roman „Nema druge“. Takođe, sve Matjažove avanture bi bilo zanimljivo prikazati na filmskom platnu, a trenutno me najviše kopka koja glumica bi glumila Brigitu.

Srbijana: Slažem se, apsolutno. Urnebesna komedija, možda čak i parodija u pojedinim momentima, sa mnoštvom likova. Scene su toliko uverljive da čitajući stičete utisak da se radnja odvija na filmskom platnu i da su likovi zaista vešti glumci, dobro ima i onih neveštih. Mislim da bi Tamara Krcunović bila sjajna u ulozi Brigite, a koji glumac bi dočarao Matjaža, to me posebno kopka.

Koja je vaša omiljena rečenica?

Nataša: Ja je nemam.

Srbijana: Svaka ljubav ima neko svoje pravilo, koje nastaje kroz snove o raznoraznim transgresijama svakog od ljubavnika – ili ljubavnica… a ako par uspe da nađe svoje pravilo, na kraju će stići do istog kao i svi. Do toga da nema druge.

Pročitajte ovu knjigu ako vam se svideo roman:

Nataša: Ne znam zašto, ali mi je sve vreme u glavi Kinselina knjiga „Voli svoj život“, možda zato što se kroz obe provlači misao da život, pa čak i onaj u književnim delima, nije lagan i da se naši junaci moraju pomučiti da bi ga doveli u red.

Srbijana: Za sve one koji bi ne tako laganu knjigu za plažu ili produženi vikend, ali knjigu koja s druge strane ne opterećuje u tolikoj meri, u kojoj ćete pronaći kako sebe tako i ljude iz svoje bliže ili dalje okoline, ali naučiti mnogo prateći različitosti svakoga od nas. Mene je svojom tematikom i pitkošću podsetila na roman „Čim sam te videla“ Vari Makfarlejn, valjda zbog toga što je život tako nepredvidiv, i zbog toga što je u ljubavi sve moguće, kao uostalom i u svemu drugom u životu.

Presuda:

Nataša: Iako mi nije krivo što sam ovu knjigu pročitala, mislim da je ova tema mogla biti mnogo bolje obrađena. I dalje Jeli ne mogu da oprostim što je morala da me (nas) uverava da je i ona, kao i slavniji joj muž, pametna, pa me je bombardovala informacijama kojima tu nije bilo mesto. Druga polovina knjige me je razgalila i u njoj sam stvarno uživala, tako da sam delimično uspela da taj prvi deo zanemarim i sećam se samo stvari vezanih za radnju. Moj savet vam je da pročitate dvadesetak stranica prve polovine i dvadesetak druge i da na osnovu toga odlučite da li je ovo knjiga za vas.

Srbijana: Moram priznati da me Nataša nije navela da čitamo ovu knjigu, verovatno nikada ne bih obratila pažnju na nju i ne bih je nikada pročitala. Valjda je to onaj poriv gotovo svakog čitaoca, hteo to da prizna ili ne, da o knjizi sudi na osnovu naslova i korica. Međutim, ukoliko želite da pročitate nešto neobavezujuće, nešto što vas neće toliko opteretiti, a pritom nećete smatrati da ste uludo utrošili vreme čitajući ovaj roman, a pritom ste jugonostalgični, kao što je Nataša istakla na početku, i želite da prošetate kroz Sloveniju i Hrvatsku, onda je ovo zaista topla preporuka. S druge strane, ne bih ovoj knjizi dodelila posebno visoku ocenu, zato što u svemu tome što ističem kao prednost ima autorkinog ličnog promovisanja, neuverljivosti pojedinih scena, feminističkih i šovinističkih pretencioznih frustracija posebno u onim delovima koji se tiču porodice, porodičnih dužnosti, dece kojoj je dodeljen epitet malih monstruma i slično.

A vi, jeste li čitali roman „Nema druge“? Kako se vama čini?

Autori: Srbijana Čeperković i Nataša Đuričić Marković
Izvor: Delfi Kutak