Draži samoće u vreme odsustva društvenog kontakta

Da li romantičarsko poimanje samoće, s kraja 18. i početka 19. veka, može pružiti nauk onima koji praktikuju samoizolaciju?



Ukoliko nenadano imate pregršt slobodnog vremena koje možete da posvetite sebi, bilo u karantinu ili samoizolaciji, takvo iskustvo može biti uznemirujuće. Šta činiti sa tolikom samoćom? Britanski književni kritičar Džordž Votson je 1993. godine zapisao sledeće: da mnogi ljudi savremenog doba svoju samoću doživljavaju kao potencijalni blagoslov. Da li u tome leži neka pouka?

Votson ističe da se takva „hedonistička osama“ znatno razlikuje od one koju praktikuju monasi ili pustinjaci. Još od stoika iz antičkog doba, pa sve do romanopisaca 17. veka, mnogi su savetovali da je vreme provedeno u samoći put ka isceljenju i samopoboljšanju – procesu koji može biti mučan, a svakako ne previše zabavan. Šekspir je, kao i mnogi drugi pesnici tog doba, samoću povezivao sa melanholijom.

Suprotno tome, Votson navodi da je pozni 18. i rani 19. vek doneo „novo raspoloženje u evropsku misao“. Žan-Žak Ruso je u svom delu „Sanjarije usamljenog šetača“ (objavljeno 1782. godine) veličao emotivna stanja koja treba sami da dostignemo. Viljem Vordsvort, poput mnogih romantičarskih pesnika, takođe je pronalazio mir u blagodeti samoće i vremenu provedenom u prirodi.

Džon Raskin je osamdesetih godina 19. veka, pišući o svom detinjstvu u svojoj autobiografiji, napisao: „Vrt za mene nikada nije bilo mesto gde se traći vreme, jer sebe nisam nametao kao predmet interesovanja ni mravima niti leptirovima.“

Raskin je takva svoja osećanja opisao kao suprotna prigovorima koje su mu majka i otac upućivali kada je kasnio na čajanku. „Neprestana pažnja i ljubav prema deci bila je neuobičajena pojava pre Raskinovog doba“, primećuje Votson, „i, kao u njegovom slučaju, lako je mogla voditi ka želji ne samo da se bude sam, već ka onome što dovodi do ludila.“

Kako Votson piše, nevezano za razloge zbog kojih je do toga došlo, draž samoće je bila nova pojava u društvu, a evropski romantičari su toga bili veoma svesni: „Osamljene šetnje u prirodi su bile svesna, inovativna navika među vordsvortijancima.“

Pisci su vrednovali osamu, čak i u gradovima. Votson navodi reči Ketrin Mensfild, koja je živeći sama u Parizu 1915. godine zapisala: „Trenuci i neizmerna sreća koju osećam dok posmatram ljude i stvari kada sam sama... Drugi ljudi neće zastati da posmatraju one stvari u kojima ja uživam.“

Čak i bez pretnje virusa, samoća danas, naravno, nije ono što je nekada bila. „Prvi hrišćani su u najboljem slučaju imali pokoji rukopis, i to samo nekolicina njih“, kaže Votson. Danas, televizija i internet omogućavaju ono što on naziva „praktičnim prednostima samotnog života i osećaja slobode, bilo danju bilo noću, koje vam pružaju da napravite izbor ili pak ne.“

Ako je samoća savremenog doba, između ostalih stvari, luksuz u kom bogati mogu da uživaju, društveno distanciranje u vreme virusa COVID-19 je obaveza, ali i privilegija onih koji nisu deo zdravstvenog sistema ili ne potpadaju pod zanimanja koja iziskuju kontakt sa ljudima. Za nas, koji možemo i koji bi trebalo da ostanemo u izolaciji, možda je pravo vreme da pročitamo neka klasična dela ili krenemo sami u šetnju kada nam prilike to omogućavaju.

Autor: Livija Geršon
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Aleksandra Branković