Dragan Velikić o Radoslavu Petkoviću: Spavaj mirno, Majstore!

Naš ugledni pisac Dragan Velikić održao je potresan govor na sahrani svojeg kolege i prijatelja Radoslava Petkovića, koji je 4. novembra sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Njegov govor prenosimo u celosti.


 

Bili smo brucoši kada smo se Vava i ja upoznali na odseku opšte književnosti u Đušinoj ulici jednog oktobarskog dana 1972. godine. Rekao bih da smo se prepoznali, i ostali bliski narednih pola veka. Ni sa jednim prijateljem nisam delio toliko toga kao sa Vavom. Među nama nije bilo tajni. Njegovim odlaskom moj svet se smanjio za čitavu jednu teritoriju. Nedostajaće mi Vavina lucidnost i humor. Bio je, ne samo izvrstan pisac, istinski erudita, već i najveći intelektualac svoje generacije. Pisao je i govorio isključivo o onome što je znao. A znao je mnogo, najviše od svih nas koji smo ga istinski poznavali.

Ne znam nikoga ko je bio toliko alergičan na javne pohvale kao Vava. Primetno je bilo koliko mu je neprijatno u takvim situacijama. A razlog nije bila samo urođena skromnost i visok nivo dobrog ukusa, već odbojnost prema svakoj vrsti isticanja. On se nikada nije takmičio. Krasilo ga je odsustvo ambicije. Bio je otporan na književne mode. Od početka je bio formiran pisac. Već sa prvom knjigom – romanom „Put u Dvigrad“ ‒ naslutio se budući klasik.

Kontinuirano se bavio istorijom da bi spoznao kako svet funkcioniše. I zato je u romanima, esejima i pripovetkama uzimao u obzir veoma širok istorijski kontekst, koji je prevazilazio nacionalne matrice. Svoj svet očistio je od svih iluzija. Rano je shvatio da je pojedinac nemoćan pred udarima sudbine. Svako je odgovoran za sve što mu se dešava, bilo dobro ili loše. Nikada nije tražio krivca u drugome, niti se žalio na okolnosti.

Jedne letnje noći u Rovinju, negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, koju smo Vava i ja proveli u društvu sa našim starim znancem, gospodinom Bahusom, stigli smo pred zoru i do teme smisla života. Pitali smo se da li je ništavilo poslednja adresa? Ili možda ipak postoji neki drugi svet?

I tada smo se dogovorili da onaj ko prvi otputuje bude ispraćen govorom onog koji ostaje.

Dragi Vavo,

Od te rovinjske noći prošlo je pola veka.

Stigao je trenutak rastanka ‒ privremenog samo. Jer, „Veliki skupljač“ nikoga ne zaboravlja.

Hvala Ti za sve one rečenice u kojima i dalje dišeš, kao što je ova:

Jedno od najvećih umeća je koračati ivicom, ali neparalisan strahom od nje, ne bežeći unazad kao pseto podvijena repa, umeti biti srećan, umeti biti, i svu neizvesnost koja još čeka pozdraviti radosno jednim velikim MOŽDA.

Majstore, slava Ti!