„Dovoljno hladno za sneg“: Knjiga puna nagađanja i sitnih misterija

U jednoj sceni romana „Dovoljno hladno za sneg“ neimenovana naratorka objašnjava svojoj majci zašto voli grčke mitove. Oni su pomalo kao mračna komora kakve su slikari nekad koristili, kaže ona, ali za ljudsku prirodu: „Ako posredno gledaju u ono na šta žele da se usredsrede, ponekad ga vide još jasnije nego kad ga gledaju sopstvenim očima.“ U onome na šta naša naratorka zapravo pokušava da se usredsredi leži pokretačka snaga ove naoko neambiciozne priče.

„Dovoljno hladno za sneg“ druga je po redu knjiga australijske autorke Džesike Au. Donela joj je priznanje Novel prize, koje od 2020. godine dodeljuju tri nezavisne izdavačke kuće iz Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Australije, i dolazi punu deceniju nakon njenog odlično prihvaćenog debitantskog romana „Cargo“.

Priča je jednostavna; „varljivo jednostavna“, kako su primetili neki kritičari: majka i njena odrasla ćerka odlaze u Japan, obilaze tamošnje znamenitosti, uživaju u umetnosti i hrani i na kraju se vraćaju kući. Iako je očigledno da ćerka žudi za istinskom bliskošću, njihovi razgovori su frustrirajuće banalni i uljudni. Sećanja koja naviru vezana su za interakcije sa drugim ljudima: njenim partnerom Lorijem; profesorom koji ju je upoznao sa „klasicima“; mušterijom u kineskom restoranu u kome je nekada radila.

Ono što je zajedničko njenim naizgled nepovezanim uspomenama jeste zaokupljenost pažnjom. Naratorkina majka i ujak, oboje rođeni u Hong Kongu, „pažljivo“ gestikuliraju i poklanjaju „posebnu pažnju svojoj odeći i izgledu“. Ona se priseća da je majka „savršeno krpila i popravljala svu odeću“ kada je bila dete. Seća se „pažljivo odabranih predmeta“ u profesorovom domu. Seća se i toga kako je Lori „premeravao i brusio drvo“ za očev studio. „Pažnja, podignuta na najviši nivo“, pisala je Simon Vejl, „isto je što i molitva. Ona pretpostavlja veru i ljubav.“

Autorkinu konstantnu, neumoljivu usredsređenost bilo bi teško podneti u dužoj knjizi, međutim, ova novela je elegantna i precizna. Kao što naratorka pažljivo podešava objektiv svog foto-aparata, tako nam autorka poručuje da moramo odlučiti šta nam je važno, šta je ono na šta želimo da obratimo pažnju. Naratorku, koja traga za dubljim značenjem, plaši mogućnost da bi ovaj izbor mogao biti nasumičan. Ona zavidi Loriju na sposobnosti „da vidi nešto što bi drugima možda promaklo“ i podseća sebe da obrati pažnju na „sitne pojedinosti sveta“ u japanskim nepretencioznim muzejima, kupatilima i knjižarama. Glazirana keramika, materijali, lišće, slike: značenje isplivava na površinu, a zatim se rasipa, kao na zatalasanoj vodi.

Dve žene mirno koračaju kroz senovite parkove i šume, meko osvetljene stanice podzemne železnice i radnje. Nešto stariji Japan – sa svojim selima, fenjerima i hramovima – „na pola puta između klišea i istine“, treperi u kapima „nežne kiše“. Australija, zemlja iz koje naratorka dolazi – sa svojim širokim putevima, ogromnim predgrađima i iritantnim kreštanjem ptica – preterano je svetla i bezlična. Intimni karakter predmeta koji privlače njenu pažnju na ovom putovanju – komadi nakita, fotografije, činije – jasno govore o onome za čim ona zapravo čezne.

Njena najdublja ambicija je da otkrije načine da stvarno „upozna nekoga i da taj neko upozna nju“. Poseta Japanu kao da je opsesivno isplanirana oko iskustava koja bi mogla dovesti do toga da ona i majka pronađu nekakav zajednički jezik. Međutim, ovaj savršeno konstruisani plan veoma brzo počinje da se urušava pred naletima osećanja melanholične otuđenosti. Komunikaciju između dve žene otežava i svojevrsna jezička barijera: ćerka se u svom svakodnevnom životu služi gotovo isključivo engleskim jezikom, dok je maternji jezik njene majke kantonski – „uvek razgovaramo na jednom od njih, a na drugom ne“.

Stranice ove knjige ispunjene su preciznim opservacijama: temperature („suptropska atmosfera, miris vodene pare, čaja i kiše“); boja („plava pločica boje ahata s naslikanim belim cvećem – verovatno lotosima, [...] blatnjavosmeđa činija, unutrašnjosti krem boje kao ljuska od jajeta“); svetlosti (kao po pravilu „mlečna“). Naratorka razmišlja i o tome kako nju samu vide ljudi iz okruženja – njen ljubavnik je, recimo, gleda onako kako „gledaš osobu koju poznaješ dobro, potpuno i bez zadrške“. Jedan od načina da nešta saznamo, a možda i jedini, jeste da posmatramo.

Džesika Au je u jednom intervjuu izjavila da uživa u „poigravanju sa očekivanjima čitalaca“ i da voli „otvorene završetke, scene u kojima se ništa ne dešava a zapravo se dešava sve“. „Dovoljno hladno za sneg“ je upravo to, knjiga puna nagađanja i sitnih misterija. Priče, sećanja i prizori koje nam Džesika Au nudi ne vode jednostavnim zaključcima. Na čitaocu je da odluči koji od njih su najvažniji.

Autor: Imodžen Djui
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković