U ranim si dvadesetim godinama i stalno imaš utisak da sa tobom nešto nije u redu? Pravi život odraslih nikako da počne, stalno si u nekom limbu, nisi više tinejdžer i kapiraš stvari, ali nikako da se sabereš, preuzmeš odgovornost za svoje postupke, uozbiljiš se, nađeš pravi posao od devet do pet, plaćaš svoje račune i stanarinu, možda nešto i uštediš?
O ljubavnom planu da i ne govorim, ili si izašao (izašla) iz svoje prve ozbiljne veze i sada ne možeš da se sabereš i plašiš se da si doveka emotivno oštećen, ili nikad nisi ni uspeo (uspela) da formiraš išta ozbiljno sa nekim i batrgaš se u nesuvislim i nedovršenim odnosima jer ste oboje previše moderni (a zapravo preplašeni i zbunjeni) da biste svoj odnos ukalupili u ono što zovemo „veza“.
Znaš da si mlad (mlada) i da je sada pravo vreme da uživaš do besvesti, ali nekako si toliko opterećen sobom i drugima da nikad ne možeš da se opustiš, sem ako ne konzumiraš alkohol ili psihoaktivne supstance od kojih lako otupiš ili zaboraviš zbog čega si prvobitno i posegnuo za njima – da bi lakše pristupio drugima ili da bi se zabavio.
Jedino utočište su ti prijatelji, ali polako se i oni predaju i posežu za već oprobanim modelima življenja, venčavaju se, prave dečurliju, krste ih i prave prve rođendane na kojima si ti uvek onaj jedan koji drži dete nakrivo i pije previše šampanjca.
Roditelji te i dalje drže u šaci džeparcem bez koga ne bi mogao (mogla) sebi da priuštiš omiljeni proteinski šejk ili štanglicu. Robuješ svim naivnim trendovima u ishrani i fitnesu iako si sposoban da u dva koraka razobličiš bilo koju teorijsku postavku, ideološku zabludu ili religijsko uverenje. Ništa ne brini, Doli Alderton razume i sve je ovo prošla. I proći će još jednom sa tobom u svojim memoarima
Sve što znam o ljubavi.
Doli, dejting kolumnistkinja Sandej tajmsa, opisala je sve gore navedeno kroz tipično odrastanje u predgrađu na samom severu Londona koji nije ni urban ni ruralan. To je podrazumevalo (kao i svuda u to vreme) lančano dopisivanje na MSN-u, serije rendom neobaveznih veza, očajnu potragu za prvim dečkom i pristajanje na disfunkcionalne odnose. Doli mesecima nije htela da izađe iz kuće oplakujući svog prvog pravog dečka, a da zapravo nikada nije ni imala nešto zajedničko sa ovim prilično tradicionalnim tipom koji je samo želeo da na miru radi svoje sklekove i gleda utakmice.
Doli piše i o tome kako se nosila sa poremećajem u ishrani jer je poreklom Italijanka sa krupnim kostima koja uvek kuva za sve druge, i kako će uvek negde u malom mozgu ostati upozorenje da ne sme da pojede te taljatele. Otkriva kako se nosila sa prvom velikom ljubavlju zbog koje je potpuno promenila identitet, prestala da jede meso i preselila se u Kamden taun. Potvrđuje nam da se život nastavlja kada se „pregrme“ prve ljubavne drame kroz ludovanje sa Ferli, cimerkom i „partnerkom u zločinu“. Doli je uvek bila ona koja pravi probleme, uvlači druge u nevolje i predlaže one najbolje najgore ideje koje su se svima obile o glavu. A onda, kako se osećala kada ju je i Ferli „izdala“ i pronašla ljubav, i izgovorila ono sudbonosno: „ništa se neće promeniti“, iako se, naravno, sve promenilo.
Doli govori o tome kako je usamljena, željna muške pažnje, a opet nesposobna da se posveti vezi. Probala je i terapiju. „Moraš da se sabereš“, rekla joj je terapeutkinja, kao i da ima odličnu sposobnost da mapira svoje probleme a da je istovremeno potpuno nesposobna da se promeni. Konačno, posle početnih stegnutih seansi Doli i njena terapeutkinja su došle do toga da se zajedno smeju njenim gafovima i pričaju otvoreno, sa mnogo katarzičnih suza i smeha od olakšanja. Došle su do toga da je sasvim u redu da bude anksiozna i periodično depresivna iako je, sudeći po svemu, imala običan (privilegovan) život i sve predispozicije da bude srećna.
Zanimljivo, kao i autorki „
Malih žena“, Doli je urednik, kao u šali, preporučio da na kraju knjige protagonistkinja upozna nekoga (čitaj: muškarca svog života). Doli je to odbila.
Danas Doli ima trideset godina i ne dejtuje. Napunila je svoj stan biljkama, dobila
National book award za svoje memoare. Ponekad se pita kako je došlo do toga da ona, „hodajuća katastrofa“, u svojim kolumnama nekome daje savete o životu. U suštini ona to i ne čini, već svojim haotičnim, ali tako neodoljivo poznatim primerom daje topao osećaj savezništva i poruku da je sve u redu, da je i ona pravila iste ili slične greške. I da je možda samo potrebno da promenite perspektivu: niko ne provodi dane i noći čekajući da vi napravite grešku u koracima. Generalno, ljude uglavnom zabole, a greške možda nisu greške već samo postupci koji čine život raznovrsnim i često urnebesno duhovitim.
Što se Doli tiče, kako kaže, ona ne ide nikuda. Svi stalno vidimo svoj život kao hod ka nečemu, obećanom raju, katastrofi na pomolu, ali uvek usmereno ka jednoj tački kad ćemo konačno početi da živimo ili će nas stići ono čega se pribojavamo. Doli uživa u svom životu, voli sebe koliko može, i radi ono u čemu je najbolja, kao scenaristkinja i novinarka. Kroz novi niz pokušaja i promašaja ona je naučila da o ličnim i generacijskim problemima i ispadima piše sa razumevanjem za druge i sa mnogo humora na svoj račun, i tako pronašla način da se izrazi i ostvari u svetu odraslih.
Autorka teksta: Nevena Milojević