Dobrilo Nenadić: Nije nam ni tako loše, bilo je i gore

Kroz Semberiju Mačvu i Stig, naše najplodnije krajeve, prolazi 45. paralela, ko zna o čemu pričam lako će se sa mnom složiti, ko ne zna ne vredi mu objašnjavati – veli Dobrilo Nenadić, držeći u šakama 16. izdanje svog „Doroteja”, prvinom objavljenog pre 40 godina.



Razapet, ovog žarkog leta, između dva još živa rukopisa – roman „Bekstvo iz raja” već je pri kraju, dok „Žar ptica” boravi tek među zapletima – Dobrilo Nenadić (77) ipak i vazda ima vremena da se načas vrati književnom početku svojemu. Ovih dana pojavio se za to i naročit razlog: „Laguna” je upravo objavila novo izdanje njegovog „Doroteja” (1977) koji se, prvinom, pred čitaocima pojavio tačno pre četiri decenije.
 
Priča o kaluđeru vidaru u doba kralja Milutina dočekala je, evo, šesnaesto izdanje, nadmašila ukupan tiraž od 200.000 primeraka, prevedena na četiri jezika i filmovana, i bejaše najčitanija u Narodnoj biblioteci Srbije za godinu 1978. Istu čast stekao je knjigom „Despot i žrtva” (1999) koja je zaslužila i nagradu „Meša Selimović”, ali ga ništa, ni onda ni sada, ne odvoji od rodstveničke varoši i kuće u Arilju.
 
„Dorotej” je njegova neprolazna sen, pa jedan kritičar veli: „Dobro je kad pisac prvim svojim delom ulazi kao klasik u književnost svoga naroda”, drugi: „To je čak malo čudo u srpskoj književnosti, prvo delo agronoma kome literatura nije bila zanimanje”, a treći: „U njegovim romanima uvek je više kazano nego što je napisano”. Nenadić ovako besedi za „Politiku”...
 
Kako teku dani, kako prolaze godine u ariljskome zavičaju?
 
Neka mi oproste svi koji sa prezirom i gađenjem pričaju o svom zavičaju što im se neću i ne mogu pridružiti; imaju oni pravo, dabome, da govore i propovedaju šta hoće, ali i ja imam pravo da kao Odisej zatisnem uši voskom. Sada je to još jednostavnije, pipneš daljinski upravljač i, gle, nema ih više, umukli. Od njih su gori samo propagandisti drugog tabora, ali čarobna sprava, blagosloven bio ko je izmisli, i njih u trenu može da ućutka.
 
Neko reče da je bolji deo Srbije u romanima ili na nebu, ima li zbilje u tome?
 
Slušam Mila Dodika koji na svečanosti, parastosu povodom Oluje, reče da su Srbija i Srpska najlepša mesta za život na planeti. To mu je tačno, kroz Semberiju Mačvu i Stig, naše najplodnije krajeve, prolazi 45. paralela, ko zna o čemu pričam lako će se sa mnom složiti, ko ne zna ne vredi mu objašnjavati. Neka dakle svako ostane kod svojih tvorevina i pompeznih deklaracija, pri svome ruvu i kruvu, kod svojih para, svet je dovoljno prostran da ima mesta za svakoga. Nažalost, sve nas je manje, ali, eto, i u tome ima neke prednosti, možemo barem lepo da se razmestimo i da jadan drugom ne smetamo.
 
Kako biste u prozu preveli stihove Pajićeve:„ Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji?”
 
Dragi Petar Pajić, talentovan pesnik i vispren čovek, ostavio je nažalost ovih dana kašiku, sklonio se i od svojih neprijatelja, a naročito od svojih prijatelja, sada mu više niko ništa ne može, sve je brige prebrinuo. Ostaće upamćen po onoj anegdoti sa Crnjanskim... Da je ne prepričavam... A što se tiče ovoga njegovog stiha ili aforizma to mu je baš tako, nikakav prevod nije potreban. Izrečeno je ovo na jasnom, bistrom, jezgrovitom, gipkom i lepom srpskom jeziku da tu nema šta da se doda, niti šta oduzme. Izvirivali smo, more, mi po koji put iz naše apsane, popuštala je ponekad pažnja naših tamničara, doduše retko, govorili su o budnosti jer neprijatelji svih boja dižu glave. Ko god je imao bar malo soli u glavi, bio im je neprijatelj. Mnogima smo jeli panaiju, a ko bude imao sreće da dugo poživi dočekaće da čalabrcne još koji put.
 
Po prirodi ljudskog posla ne mora sve ni da uspe, ali nama Srbima izgleda nikada ništa ne uspeva. Ima li nam boljitka ikad?
 
Pa dobro, de, ako ti tako veliš, dragi Otaševiću, neka bude, tako vidiš i tako osećaš, mada... Kljucnuli smo i mi, ovakvi kakvi smo, po koje zrnce, našla se i u našoj sirotinjskoj torbi po koja mrva. Mrzi me da ih brojim. Nije nam ni tako loše, bilo je i gore.
 
Zašto naši stari vele: Kad đedovi jedu kiselo, unucima trnu zubi?
 
Nisu ni naši đedovi sve pogrešno činili. Oni najstariji, koji su skitajući negda za svojim ovcama prispeli u ove krajeve, odabrali su zgodno mesto gde su zastali da se skuće. Bilo je promajno, sa svih strana su nasrtale horde, kuso i repato, niko nas nije mimoišao, ali rečeno je: koliko uzbrdica toliko nizbrdica. Opstali smo i to je najvažnije. Platili smo, koštalo nas je đavo i po, e, pa sad...
 
Da li da uteknemo u neki drugi kraj sveta?
 
Ideja ti uopšte nije loša. Pada mi na pamet Grenland, najveće ostrvo na svetu, preko dva miliona kvadratnih kilometara, svega pedesetak hiljada stanovnika, dovoljno odvratno mesto za život, oko njega se niko nije otimao, mogli bismo za jevtine pare da od Danaca zakupimo dovoljno prostora i da se tu smestimo, da nas konačno ostave na miru. Samo se plašim, kakvi smo baksuzi, neko bi tamo otkrio naftu.
 
Kako su govorili hajduci: Oj jarugo, mila drugo?
 
E, tu smo nenadmašni. Tu smo apsolutni prvaci sveta. Nema te pećine, jazavičije jazbine ili medveđeg brloga kojeg nismo temeljito istraživali, bivakovanja radi tokom svih ovih nebrojenih bežanija.
 
Ariljci se štrecaju da su neki njihovi stvarni životopisi udenuti u vaše pripovesti?
 
Svima sam govorio i svakoga sam upozoravao: ljudi, ako imate neku tajnu ili nešto poverljivo, nemojte preda mnom, ako je nešto podesno i valja da se umetne u neku priču, ja ću to morati da vam preuzmem. To je prosto jače od mene.
 
Da li ste nešto zanimljivije pročitali u skorije doba?
 
Čitam sve odreda, nisam ti ja neki probirač. Ponekad me uhvati neka petparačka priča pa osvanem čitajući je, a desi mi se da se zaglavim na samom početku neke glasovite knjige pa ni makac. Neke me opsednu, druge zaboravim za tri dana.
 
Meša veli: Proći će ljubav, proći će radost, proći će život?
 
Mogao je Meša da doda i nešto utešno da će proći i reuma i ostale nebrojene muke starosti pakosti. Lepih i okrepljujućih stvari je malo, kod siromaha ih gotovo i nema. Druga je priča onih koji žive u izobilju, sve im je pod rukom, sve mogu što požele, iza sebe ostavljaju nebrojeno blago koje nisu potrošili Ali, došlo je vreme da se putuje, a onaj gore tvrd na suzi, nepotkupljiv.
 
Autor: Gvozden Otašević,
Izvor: Politika
Foto: G. Otašević